Пријеком чаршијом

Пријека чаршија у Фочи није специфична по мирису лоја од ћевапа, бурегџиницама, финим занатима и великом броју људи који кроз њу пролазе. Она је, данас, посебна искључиво по томе што подјсећа на некадашњи интензивни живот овог града.

среда, 19 јуна, 2013 / 05:27

Пише Вукашин Беатовић

У дугачком реду дућана од којих су многи одавно замандаљени, запазио сам ниску чаршијску механу са прозорима који се пружају цијелом њеном висином. Унутра, за металним столом, сједили су старији људи. Чинло се да су пензионери. Пред њима су стајале пивске флаше, лимена пепељара и разбацан шпил карата. Са таванице је падао издишући сноп свјетлости, снажан тек толико да ослика облаке дима свуда око њих. Док сам посматрао гестикулацију, жар са којим говоре и покрете рукама нисам био сигуран да ли расправљају о пресудама Хашког трибунала или критикују Милорада Додика. Можда су говорили о ниским пензијама а можда су се само споречкали у игри. Бог зна.

Шест сати. Са десне стране сокака одзвонила је сахат кула Мехмед-паше Кукавице. Ова витка грађевина од старински тесане, немалтерисане цигле, испод шаторастог крова од ћерамиде гдје су остављена четири прозора, вијековима чува сат, најстарији у Босни. Кажу да са тог мјеста, додуше са кратким прекидима, куца од давне 1758. године а до тад је куцао у одајама Дулејман-бега и његових насљедника. На сваких пола сата са врха „старе даме“ отме се кратак звук звона, необично тих и туп испод саме куле а довољно бучан и оштар у остатку града.

На пар корака даље, налази се караван-сарај истог везира. Фочаци га зову Велики хан. Годинама је остављен на милост и немилост времену, разапет између очекивања власти и беспарице човјека који га је некада купио. Прилично је пропао. Кровна конструкција се срушила у унутрашњост а свуда около су скеле на којима је истакнуто упозорење да је објекат у рушевном стању.

Изграђен је 1758. године, кад и кула. Првобитно су га користили намјерници за преноћиште, трговину и одмор запреге. Крајем прошлог вијека уз велике промјене на фасади и унутрашњости, претворен је у чаршијски хотел, потом у дискотеку, на крају се, ево, и срушио. Типична наша прича.

Преко пута караван-сараја, изнад дрвене ограде којом су опасани, назиру се остаци зидова џамије опет истог везира, Мехмед-паше Кукавице. Џамија је оштећена у отаџбинском рату а њена обнова се припрема већ двадесет година. Кроз већма труле пармаке може се видјети велики плато односно стари харем, са раштрканим мезаристаном без неке нарочите љепоте.

Овај комадић наше земље као кроз густу паучину даје обрис оног старог живота прожетог духовношћу, честитом трговином али и стољетном шутњом овог мученог народа који је дао и Мехмед-пашу Кукавицу. Постоје неки писани извори по којима је Мехмед рођен у породици православног свештеника са Лућа надомак Тјентишта. Када је у освајачким походима стигао у Босну, на Лућу је препознао своју мајку а у знак сјећања на убијеног оца, изградио је малу цркву, очувану до данашњег дана, посвећену Успенију Пресвете Богородице.

Док вријеме неуморно гази те полако али сигурно затире трагове прошлог и отвара видике оног будућег, Пријеком чаршијом као да одзвањају стихови пјесника из сва три времена:

„Гледам кроз окна дућанска забринута пролазе лица, и нијема. Камо ће стићи, Боже, који све знаш?!“



0 КОМЕНТАРА

  1. Занимљива ретроспектива Вукашине, баш као што и сам кажеш „типична наша прича“ кад је пропадање нечег у питању!
    Па то је бар прецизно изграђена традиција код нас, ево све до данас, власти без савјести, тако нам фунцкионише и привреда, крадеш сопствено предузеће без одговорности и контроле, док не пропадне у дуговима до гуше!x-(

  2. STALNO NAM GOVORE DA NAM JE PROŠLOST GOVNASTA, A

    SADAŠNJOST,POSEBNO ONA, I BUDUĆNOST SJAJNI

    B-)B-)B-)B-)B-)B-)B-)B-)B-)B-)

    NAOČALE

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *