Прича о српској застави

Колико сте пута чули да су боје српске заставе дефинисане тако што су Срби у незнању окренули руску заставу наопако?

субота, септембар 16, 2017 / 07:07

Као и већина прича која уђе у анегдоту, ни ова нема пуно везе са истином. Шта више, њена инфантилност граничи се са већ укоријењеним навелико подстицаним аутошовинизмом.

За вријеме устанака кориштене су разне заставе и барјаци, којима је суштина била крст. На њима су често биле "пансловенске" црвена и плава, али су варијације на тему биле разне. Ове три боје, уз златне крстове, боје су велике заставе цара Душана, најстарије сачуване до данас.

Сретењским уставом дефинише се и српска застава, која садржи већ познате. ‘Боја народна србска јесте отворено црвена, бела и челикасто-угасита’. Представе челикасто угасите у данашњим реконструкцијама те заставе су углавном тамно плаве, а понегдје свијетло плава. Отуда ничим засновано тумачење да је узор била холандска застава. Други узор који се истиче је француска револуционарна застава, а тако нешто монархијама попут Турске и Тусије сигурно није било драго видјети.

Неоспорно је, међутим, да су боје заставе изведене из боја српског грба и то под владајућим поимањем тадашње угарске хералдике и вексилологије о народним бојама, изведеним из грба. Писац Сретењског устава, Димитрије Давидовић, био Србин из прека и постојање таквог поимања националних боја њему није било страно.

Дакле, српски штит је био црвен, а крст на њему бијел, док су према угарској хералдичкој традицији оцила била природна тј. челикасто-угасита, како се наводи у уставу прилично неспретно, јер се у неким грбовницима оцила приказују плавом бојом.

Стога је мало вјероватно да су садашње боје само преузете из Русије. Сличност са Русијом је свакако био плус, али треба одбацити тезу о пуком копирању, без утемељења у домаћој хералдици и вексилологији.

Сретењски устав није дуго потрајао, а ни та застава. Милош Обреновић се правдао да је застава потребна ради  "само ђумрука (царине) ради". Ферман турског цара Махмуда, датиран децембра 1835. године упућен је српском кнезу и подунавским везирима, пашама, ајанима, војводама, кадијама и надзорницима скела. Он каже да српски народ има право развијати тробојну заставу на трговачким лађама које могу пловити рекама и морем.

Постоји дилема да ли је тада прецизирано како изгледа та застава. Једна од легенди гласи да су српски трговачки бродови, углавном у власништву капетан Мише Анастасијевића, жељели користити руске заставе, и да су је окретали наопако да се не би нашли у проблему са Турцима. Ова теорија о окретању једина има смисла, јер је руска тробојка била најчешће употребљавана као поморска застава, а "на земљи" се у свечаним приликама користила застава коју данас познајемо као "царска" – црна, жута и бијела.

Чини се да је у периоду до 1838. владао поприлична збрка око заставе, па се као примјери наводе тробојке (на слици реконструкције застава које су се користиле 1836, 37, 38, 69) са звијездама и полумјесецима. Те је 1838. донесен нови устав у коме се застава не помиње, али на залагање књаза Милоша, добија се царски ферман у коме стоји да ће то бити барјак: на коме ће горња част црвена, средња плава, а доња беле боје бити.

Нешто касније исте те године издат је нови Султански ферман, којим је додатно прецизирано да се на средишњем, плавом, пољу заставе има налазити грб Србије, а у горњем, црвеном – четири шестокраке звезде, као символ турске врховне власти, тј. вазалног положаја Србије.

У овом периоду па надаље српска тробојка по потреби добија различите грбове (у складу са династичким промјенама), иконе или добија и губи поменуте ознаке номиналне турске власти.



Оставите одговор