Прича о режисеру: Михаел Ханеке

Ако сте се родили и одрасли у Југославији или неком од њених отпадака, онда вјероватно мислите да Нијемци не знају ништа друго него да стријељају ђаке и праве аута.

Пише Драган Вучић

Михаел Ханеке је рођен 1942. године у Минхену, Трећи Рајх. Одрастао је у породици умјетника у Винер Нојштату, Аустрија, некада Трећи Рајх. Сви филмови које је овај редитељ снимио баве се профилима људи, тачније умовима људи, наличним онима због којих је поменути Трећи Рајх настао. Ипак, ово не треба посматрати тако круто. Нити један од његових филмова се не бави директно темом другог свјетског рата, ни Хитлерове Њемачке. Само један од њих, додуше на врло загонетан начин, са приличне временске дистанце, прича о томе. Теме социјалног застрањивања су, независно од времена дешавања, преокупација његових филмова. И поред широког стваралачког опуса, три дјела су обиљежила његов рад:

Забавне Игре (Funny Games, 1997.)

Срећна породица одлази са својим псом у своју буржујску викендицу да проведу викенд и врате се са њега још срећнији. Једног јутра, на врата им долазе два младића , одјевена у бијело, да замоле за неколико јаја. Након тога, почиње садистичко иживљавање над њима. При том све снимају и јако су сталожени, не губећи манире. Цијела радња филма, потом, јесте прилично бесмислена.

Заправо, права порука је тежња за осјећајем надмоћи, толико присутна код људи одраслих под притиском средине, а првенствено родитеља. Родитељи културних момака одјевених у бијело који убијају недужне људе по кућама, се овдје, додуше, не помињу, али изглед и понашање ове двојице тешко да нам оставља неку дилему. Још провидније је то у америчком римејку из 2008. године, гдје су насилнике чак и почешљали слично Хитлеру (ваљда је морало због публике). У осталом, филм је готово идентичан њемачком оригиналу.

Што се тиче остатка радње, они ту наглабају још о клишеима из трилера чији сценарио подсјећа на овај. На крају побију цијелу породицу. Пошто расплет народу не бијаше јасан до краја, редитељ је био толико љубазан да напише краћи есеј о филму који је по њему "опомена за претјерано насиље у медијима данас". Овај есеј можете пронаћи на интернет страници америчког римејка, наравно.

Професорица Клавира (La Pianiste, 2002.)

У врло тјескобној атмосфери, филм нам доноси причу о средовјечној професорици клавира, Ерики, која живи са мајком у херметички затвореном свијету у којем нема мјеста за мушку чељад. Однос са мамом, погађате, није сјајан. Ријеч је о сенилној и психички поремећеној баби која Ерику ментално терорише. Ерика се, и поред свог осредњег изгледа и низа очитих фрустрација, допада Валтеру, њеном студенту.

Но како је Ерика строг предавач и јако резервисана особа, она га игнорише. Заправо, када побјегне од мајке и осталих које је познају, Ерика је перверзњак и воајер који посјећује порно-биоскопе на отвореном, како би могла да посматра парове како опште и мириши искориштене марамице посјетилаца. Ипак, након неког времена, шаље Валтеру писмо у којем га отворено позива на дружење. Да би, већ поменута потреба контроле и надмоћи над другим, стечена одрастањем у нормалној и здравој средини, била потпуна, она Валтеру поставља правила којих треба да се придржава ако жели да се виђа са њом.

Временом, ова мушке руке жељна жена, постаје посесивна, па на најподмуклије начине кидише на дјевојке које се, иначе, роје око наочитог плавушана. На концу, Валтер схвати да се, заправо, састаје са монструмом умјесто са неком од нормалних дјевојака које га окружују, те одлучи да прекине. Крај је прилично мучан. За оне које нису гледали, овај филм није типичан "урадак" који би експлицитним сценама секса и насиља тебао да изазове медијску пажњу. Акценат је стављен на сексуалне девијације. Како је редитељ човјек чију креативну страну очито интересују крајности људског понашања, по могућности стрпане у једно тијело, одлучио се да та особа буде жена. Валтер је скроз нормалан.

Бијела Врпца (Das weisse Band, 2010.)

Према сопственом признању, редитељ је овај филм спремао цијелих десет година. Испрва је мислио да направи мини-серију, али се одлучио на бољи избор, па је направио подугачак филм. Према сопственом признању редитеља, такође, овај филм говори о ономе што се, барем у секвенцама, да наслутити у готово свим његовим филмовима-фашизму. Филм је смјештен у протестантско село на сјеверу Њемачке, у мјесецима који претходе првом свјетском рату.

Прича почиње нарацијом која каже да "се неки догађаји који су се тада дешавали у селу можда могу повезати са догађајима који су се послије десили". Наратор приче је сеоски учитељ, у то вријеме момак за женидбу и за тадашње поимање морала врло либерална особа окренута искључиво секуларном одгоју дјеце. Насупрот њега је сеоски парох, строг и ригидан лик, само један од мноштва таквих тада. Погађате, парох ужива углед у селу и беспоговорно поштовање у својој породици. У систему крутих и тачно дефинисаних правила, парох је изабран за главног васпитача, стуб друштва, колектива, како своје многобројне породице, тако и школске дјеце.

Дјеца одрастају под пресијом и страхом од казне, са страхом се обраћајући својим родитељима, које чак и персирају. Казне на које смо сви навикли као дјеца од родитеља (када због неке грешке одмах добијемо батине) овдје нису такве. Глава породице службено саопштава дјеци казну, као и тачно вријеме када ће бити извршена, тако их мучећи и психички. Дјечак, који улази у пубертет се веже за кревет, да не би могао да упражњава своје надолазеће сексуалне нагоне. Са друге стране каста моралних родитеља вара своје брачне партнере, крије своју ванбрачну дјецу добијену са полусвијетом којег на улици и не примјећује, блудничи над сопственом дјецом…

Супротно уобичајеним нормама, дјеца се овдје не оправдавају од злочина. Притиснути редом, радом и стегом, натјерани да беспоговорно прихватају ауторитет, принуђени су да једни према другима поступају како се поступа према њима. У таквој атмосфери је одрасла генерација која је, само неколико десетина година касније, здушно подржала идеју која им је обећавала реваншизам за којим су толико чезнули, а свијет гурнула у крвави рат. Филм је, свакако, један од најзначајнијих у првој деценији ХХI вијека.

Још двије ствари.

Прва, политичко опредјељење редитеља ми није познато. Не бих рекао да је десничар, већ се бави анализама исте, јер је по порофесији-психолог, али то није ни битно. Друга. Музика за филмове је јако добро одабрана и готово увијек класична. Иначе не волим класику и уопште се у њу не разумијем, али овдје добро чучи.

Зна Швабо…