Прича о једном орлу

У Бањој Луци се обиљежава 22. април – Дан града, дан када је град на Врбасу 1945. године ослобођен од фашизма. Тим поводомо, доносимо једну причу, о једном орлу.

понедељак, април 22, 2013 / 10:07

Пише: Предраг Лозо

Замислите да се са аутентичних античких објеката мијењају симболи у зависности од власти и система који би наилазио. Прича о орлу у полету је прича о свима нама.

„Монументални двоглави бијели орао постао је поново заштитни знак Банског двора у Бањој Луци. Један од нових-старих симбола нашег града заокупља пажњу како Бањалучана тако и домаћих и страних посјетилаца…”

Да ли ћемо послије најављене рестаурације зграде некадашњег Банског двора у медијима моћи да прочитамо овакав или сличан текст? Шта би то говорило о нашем граду, друштву и средини? Знам да ће многи рећи да је апсурдно бавити се таквим стварима у овим суровим временима оптерећеним егзистенцијалном кризом, коју, нажалост, неријетко прати криза морала, идентитета и система вриједности. Међутим, уколико желимо темељну промену набоље, пре свега промену свести, и то су ствари којима се морамо бавити.

„Грб Краљевине је двоглави бели орао у полету, на црвеном штиту. Врх обе главе двоглавога белог орла стоји круна Краљевине. На прсима орла је штит, на којем су грбови, српски: бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком краку; хрватски: штит са 25 поља црвених и сребрнастих наизменице; словеначки: на плавоме штиту три златне шестокраке звезде. Испод тога бели полумесец.“

Грб Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца – уставне, парламентарне и наследне монархије са династијом Карађорђевића – јесте државни, али и историјски и мултикултуролошки симбол свих народа ове државе. То је и симбол жртвовања српског народа за стварање ове државе. Све што је касније на његовом месту стајало, као и празнина која зјапи данас, јесте скрнављење прошлости и силовање система вриједности у којем је објекат настао. Замислите да се са аутентичних античких објеката мијењају симболи у зависности од власти и система који би наилазио. Да ли се одрицањем од овог симбола одричемо и бана Светислава – Тисе Милосављевића и његовог дјела?!

Као и све на нашим просторима, и ова хералдичка представа имала је помало чудан настанак и животни пут. Он одлично осликава усуд једног времена. Овај визуелно упечатљив детаљ није био планиран на почетку изградње Банског двора.
„Загребачка фирма Маринковић требало је да на чеоној фасади двора, испод главног вијенца, изведе у мозаику алегоријску композицију од природног камена (дугачку шест метара), али пошто такав камен није могао да се обезбједи, приступило се другом рјешењу. Шијачки ангажује ликоресце Алојза Духача и Франца Кулхану из Београда, да на чеоној фасади објекта, испод главног вијенца, у рељефу израде двоглавог орла. Све до ‚рестаурације’ зграде изведене 1941. године, он је овдје стајао, а затим му се губи сваки траг. И на сусједној згради банске управе постојао је рељеф двоглавог орла (што се види на старим архивским фотографијама), који је био смјештен, такође, испод главног вијенца, а по димензијама доста сличан. И он је нестао, али се поуздано зна да је до Другог свјетског рата био на мјесту које му је одређено.“

Бански двор прије Другог свјетског рата

На фотографијама је видљиво да се двоглави орао са Банског двора могао по љепоти и изражајности равномјерно мјерити са најбољим интерпретацијама грба Краљевине СХС. Већина их је, нажалост, у рату 1941–1945. доживјела исту судбину. Оно што није уништила рука њемачких и италијанских окупатора те формација НДХ (као у бањалучком случају), послије рата је углавном подлегло налету бакљи, вијенаца, звијезда петокрака са српом и чекићем и других социјалистичких симбола који са хералдичком традицијом нису имали никакве везе.

Независна Држава Хрватска на дјелу

О идеолошкој позадини која стоји иза грба може се пуно дискутовати. У причу се лако може увући идеологија, ламентирање над развојем ратне ситуације, историјским апсурдом да побједници релативизирају кривицу поражених, питање „тројединог народа“, као и данашњи политички моменат. Све ове ствари треба заобићи приликом размишљања о грбу Краљевине СХС на згради Банског двора. Историја умјетности, као и основни постулати историјске и музеолошке науке, јесу оно што би требало бити пресудно и оно што би нас удаљило на дистанцу објективног посматрача културно-историјског добра.

Непосредно након уласка партизанских јединица у Бању Луку

Историјски контекст настанка и развоја урбаног градског језгра Бање Луке посматран из архитектонске, умјетничке, културолошке, али и перспективе личности предузимљивог бана Тисе Милосављевића и друштвеног система који га је изњедрио, сигурно би „препоручили“ велелепног бијелог двоглавог орла да поново рашири крила на згради Културног центра Бански двор. Поменута грађевина треба комплетну стручну санацију и реконструкцију, која је, на сву срећу, најављена (нажалост, на тој најави стоји се већ двије године).

Прошлост српског народа на просторима данашње Републикe Српске и Босне и Херцеговине не може се никаквим директивама ни препорукама, зидовима или границама, одвојити од прошлости осталих дијелова јединственог српског националног корпуса. Бан Милосављевић је најбољи примјер за то. Не може се оспорити ни вишевјековно преплитање и историјска интеракција у разним позицијама и ситуацијама, позитивним и негативним, са народима који живе у нашој близини. Све то дало је специфичан идентитет који се, без обзира на све, треба сматрати богатством.

Вратити орла, прекрасне чисте бјелине, на Бански двор, поред естетског момента значило би виши ниво зрелости нашег друштва и успостављање система вриједности заснованог на очувању свих обиљежја сопственог идентитета кроз историју. Однос друштва према прошлости је један од битних показатеља стања, како народа тако и друштвених, политичких, интелектуалних и других елита који га предводе. То би истовремено била референца разликовања система од оних „са којима све почиње“ и за које све што је било прије њих носи негативну, да не кажем ништавну конотацију и који свој идентитет граде од јуче, овог или оног обрата, револуције или датума, референдума и сл. Ова прича о орлу у полету прича је о свима нама. Шта ћемо научити?!



0 КОМЕНТАРА

  1. Podržavam ideju.

    Priča me podsjeća na naše mijenjanje imena ulica. Jedino onaj što je ulicu napravio – ima joj pravo dati ime. Šta fali da se banjolučkim bulevarima i alejama vrate austrougarska imena?

  2. Хахахахаха, читав живот слушам балављења о „љутим крајишницима“, борцима и сл, а ослободило вас хефту прије Берлина, прије Козаци у Берлин, него крајишници у Бањалуку. Биће да је и за то одговорно руководство СДС-а и др Радован Караџић.

  3. Смијех је лијек у ова времена, драго ми је што сам успио да некога насмијем, интересантно, чим неко изнесе необориве чињенице, тема падне у заборав.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *