Преживјели

Нашао сам књигу у апартману стаклених зидова, који се 33 спрата рефлектују на шиљке чикашких небодера. Пише: Дани(ј)ел Симић На заласку сунца, облакодери изгледају попут мрачне руље која је сподбила земљодјелске алатке и кренула неког да линчује. Књига је дјеловала као права да је читам, док будем путовао кроз Америку. За укотвљење свог тог времена […]

субота, мај 31, 2014 / 12:14

Нашао сам књигу у апартману стаклених зидова, који се 33 спрата рефлектују на шиљке чикашких небодера.

Пише: Дани(ј)ел Симић

На заласку сунца, облакодери изгледају попут мрачне руље која је сподбила земљодјелске алатке и кренула неког да линчује.

Књига је дјеловала као права да је читам, док будем путовао кроз Америку. За укотвљење свог тог времена без смислене употребе интернета или телевизора. Чекајући по аеродромима и станицама. Возећи се сатима. Некако ми је то вратило љубав према читању, коју сам, у усамљености коју та страст носи, готово заборавио.

Како се авион са корица романа неизбјежно руши, било је неког болесног самопркоса и ужитка читајући све то у зраку. Однио сам је до Мајамија, преко Вашингтона, Џексонвила, Орланда, Тампе и Сејнт Питерзбурга; па назад преко Шарлота до Бостона и Њујорка. Преко Атлантика у Лондон, Београд и Бању Луку. Послије сам је носао до Дрездена и Прага, али је још увијек нијесам прочитао.

Ових дана прошле године, враћам се из Америке у Европу, па сам од срамоте одлучио да је прочитам на брзину до краја.

Писац Борилачког клуба

И писац ми је био одговарајући. Читање Преживјелог ми је донекле промијенило одушевљење Чаком Палаником (ја бих прочитао Палањуком, али они тако изговарају), који је своју књижевност највише обиљежио давањем рецепата како да направите експлозив, напалм, сапун од људског сала, или неку једнако корисну стварчицу. Свјетски се прославио (као и већина писаца у посљедњим деценијама) екранизацијом његовог романа Борилачки клуб.

Филм је доживио продуцентски фијаско, али је постао култни. Или већ колико се те одреднице могу узимати озбиљно на узорку од читавог човјечанства. И, баш из тих трговачких мотива на корицама овог романа пише: "Преживјели – роман", да би доле у дну насловнице уз име сачинитеља била додатна назнака: "од писца Борилачког клуба".

Чак није досадан писац. То је било најбитније. И не пише неке лимунадице, него ствара крајње настране, бизарне и болесне ситуације. Смишља што уврнутије и испамећујуће ликове, како би иницијална пажња што сигурније прешла у жељу да се прочита до краја. Бар да видимо како ће се завршити.

Овдје се то постиже тиме да је на самом почетку књиге објашњено како главни јунак изговара ову причу у микрофон црне кутије у комерциалном интерконтиненталном авиону који само што се није срушио у Аустралијску вукојебину. То, везано за садржај саме књиге, на крају и остаје оно због чега се за њим и посегнуло, односно само као варка да се циклично заокружи структура романа и задржи неизвјесност до краја.

Крај не разрјешава ту енигму "шта ће бити" с почетка.

Упутство за употребу

Овај писац бомбардује синтаксичким цјелинама преписаним из каталога за намјештај, спискова лијекова у дозвољеном и недозвољеном промету, све у некој критици потрошачког друштва, у којем је наша креативност сведена на вјештину одабира.

Морам признати да ми је послије првих педесетак страница, које сам на дуже и краће прекиде читао у превозним средствима и чекаоницама, тај стилски поступак постао досадан и напоран. Као што је српска књижевност од Слободана Селенића, преко Данила Киша, па све до Горана Петровића, са страшћу каталошки описивала буржујске артефакте у социјалистичком самоуправном свијету.

Чим узмете Паланика читати одједном и много, барем колико га ја уопште нијесам читао кад нијесам на путу, постане мало напоран и фабрички.

Некако се осјети сав маркетинг и уредници и агенти продаје и нова заказана читања и тв наступи. У сваком слову овог романа. Тако и по корицама књиге, и унутрашњости исте, са све кратким рекламним синопсисом још једног дјела "од истог аутора" међу посљедњим страницама, које можемо наручити путем бесплатне телефонске линије, чији су број и шифра дјела јасно назначени.

Можете купити још и…

Захваљујући томе, и тај економски-пропагандно еволуиран модел насловне странице, какав је тржиште белетристике избрусило у САД, дјелује као дио књиге Чака Палањука. Будући да он истрајава управо на истицању обесмишљавања и дехуманизације капиталистичко-потрошачког система, то би за буквалисте дошло као нека врста безобразне самоиздаје. Среброљубнија од пословно-дупеувлакачких посвета дјела типа "у овој књизи нема нико паметнији од мог агента", као што и пише на почетку Преживјелог.

Он сценаристички крајње предвидиво води свог јунака Тревора Бенсона до тога да се у посљедњих педесетак страница дјела то тако траљаво размота, да човјек закука за заплетом који ми је занимљивошћу разбуцао ум. Како је и садржај самог романа укратко описан на корицама, не видим смисла у томе да га ја реинтерпретирам, него ћу га само пренијети као што су то маркетиншки стручњаци написали:

Ништа у књизи нема што већ није обиљежило Чака Палањука. Мотив група за помоћ који у Борилачком клубу лику помажу да надвлада инсомнију, овдје Тревору кроз лажни хотлајн за помоћ у превенцији суицида, даје угодно чачкање сопствене судбине у којој му је сва породица мртва усљед слијеђења ритуалног масовног самоубиства, при покушају Владе САД да упадне на имање Кридишке вјерске секте.

Рецепти су овдје усмјерени на тајне заната како да се нешто очисти, опере, саструже, скуха или поједе. Марла Сингер је замјењена са Фертилити Холис, а сексуалитет је потиснут као угаони камен којим су кридишки црквени оци владали својом паством. Сва дјеца су била приморана да гледају сваки порођај који би се десио у секти, тако да им у каснијим данима није било до секса. Били су послушни радници у невјерничком свијету, који су слали паре назад у секту.

Без обзира што је овај роман чиста фантазија, опет некако смета, уз све те наводно исправне рецепте из рубрике Уради сам или Мајстор у кући, што је, поготово пред крај, радња мало средњошколски збрзано измаштана, шаблонски спроведена и, што је најнепријатније, веома мале увјерљивости у могуће. Чак и за роман у којем имамо пророчицу, свемогућег агента иза комерциалног свеца и вјенчање на финалу америчког фудбала. Тешко да је то нешто што би могло да исконски бубне у плексус цивилизацију америчких "мушкараца које су одгојиле жене".

Када се све ово овако прочита, поготово из врхова прстију некога ко већину свога вијека прати језичкоумјетничка дјела и сматра да нема ничега освајачког у читању, ако иза њега не услиједи писање; може дјеловати да је роман или његов писац ваљан као намјештај послије поплаве. Но, то није тако.

Чак је свакако писац који је достојан да носи титулу недосадног и новог писца краја 20. и почетка 21. вијека, са осјећајем да је исти заиста живио у њему. Преживио сам Преживјелог без осјећаја да је вријеме бачено на продајну моћ холивудског блокбастера.



Оставите одговор