Пресуђено четворици Срба из Смолуће

Пресудом Кантоналног суда у Тузли којом су Светомир Илић (52), Милорад (Н) Цвијановић (49) , Милорад (М) Цвијановић (69) и Васо Илић (54) осуђени на укупно 15 година затвора због наводног ратног злочина учињеног према четворици заробљених муслиманских војника у јуну 1992. године у окруженој Смолући код Лукавца по ко зна који пут пред српску […]

четвртак, март 5, 2015 / 09:07

Пресудом Кантоналног суда у Тузли којом су Светомир Илић (52), Милорад (Н) Цвијановић (49) , Милорад (М) Цвијановић (69) и Васо Илић (54) осуђени на укупно 15 година затвора због наводног ратног злочина учињеног према четворици заробљених муслиманских војника у јуну 1992. године у окруженој Смолући код Лукавца по ко зна који пут пред српску јавност поставља питање о двоструким аршинима бх правосуђа у пресудама за догађања током грађанског рата у БиХ.

Четири заробљеника Надил Пољаковић, Хазим Зукић, Един Малкић и Самир Хоџић након мање од мјесец дана проведеног у заробљеништву су живи и здрави размијењени. Уз то Един Малкић који је рањен, излијечен је током боравка у Смолући.

Милорад Цвијановић који је до 1990. био полицајац у Лукавцу прича нам да кантонални суд није узео у обзир ни једно свједочење од 24 особе које су говориле у корист осуђених већ је пресудио на основу свједочења заробљеног Надила Пољаковића.

„Два пута сам посјетио заробљенике у својству командира полицијске станице како би узео изјаве и нисам их пипнуо Заробљени муслимани су на суду рекли да их нико није ноћу узнемиравао, а Зукић је чак говорио како се са њима добро поступало. Упркос чињеници да је Пољаковић у пет изјава увијек давао различите изјаве, суд му је повјеровао“ рекао нам је шездесетдеевтогодишњи Милорад који од 1992. године заједно са Светомиром и Васом Илићем живи у Брчком.

По његовим ријечима постоји видео запис размјене на коме се јасно види да се са заробљеницима поступало према правилима ратовања, јер су, како каже „ дебљи размијењени него што су заробљени“.

Да Смолућани нису починили никакав ратни злочин, истиче Милорад, најрјечитије говори податак да је са њима у засеоку Агићи током окружења живјело осам муслимана који су живи и здрави остали послије њиховог изласка из Смолуће.

Васо Илић прије рата живио је у Потпећи, селу између Сребреника и Тузле.У Смолућу је заједно са бројним комшијама избјегао како би спасио живу главу.По властитом признању добио је четири године затвора а да никада није ни пришао гаражи у којој су били смјештени заробљеници. Прије рата радио је као рударски техничар у руднику Мрамор и добро познаје „главног свједока“ Пољаковића.

„Пољаковић је као рудар у Мрамору 1990. године у јами доживио несрећу. Повреде које је тада задобио судски вјештак је приказао да су задобијене у заробљеништву, иако је приложена медицинска документација која говори о природи повреда. На нашу жалост све то није вриједило, јер је суд одлучио да нас осуди за залочин који није учињен“ прича нам Васо.

Да се ради о процесу за који је пресуда била донешена и прије суђења, види се из податка да је у тужитељица Алма Џаферовић, дан прије главног претреса у згради Тужилаштва наговарала стражара Александра Јовића који је цијело вријеме у једној гаражи чувао заробљенике да са њим договори шта ће рећи током суђења.

Након положене заклетве Јовић је све то рекао на Суду и изјавио оно што се стварно догађало.То међутим тужитељици Џаферовић, апсолутно сигурној у осуђујућу пресуду, није сметало да у завршној ријечи, чак мијења оптужни приједлог и који је судија Џенета Хаџић прихватила.

Мирко С. Трифковић, предсједник Удружења Смолућана којих у Брчком и у Бијељини има скоро 2.000, каже да је овом пресудом кантонални суд у Тузли забетонирао етничко чишћење и злочине према Србима из Смолуће.

«Овом пресудом се прикривају злочини припадника муслиманских јединица над цивилима из Смолуће, као и пљачка овог некада веома богатог села. Прије рушења, све куће су као и имања опљачкани и зато нико није одговарао. Једина кривица нас из Смолуће је што смо се успјешно бранили и то сад судије по налогу ратних профитера кажњавају» рекао нам је Трифковић.

Да су у БиХ на дјелу двострука мјерила код пресуђивања за ратне злочине види с епо пресудама. За злочине почињене над српским заробљеницима, судије пресуђују више него скромне пресуде, упркос труду појединих тужилаца који су изводили на десетине свједока који су оптуживали осумњичене.Такав случај није са процесима у којима су Срби осумњичени.За њих су резервисане високе затворске казне.

Почетком рата Срби у Смолући у коју су се склонили становници српске националности из још неколико околних мјеста, остали су у окружењу. Извјесни Вехид Мешић на преговорима им је у име тадашњих власти Лукавца поставио ултиматум: Да приступе Патриотској лиги или да голоруци крену кроз муслиманску територију, гдје би, како сами Смолућани кажу, прошли као „ припадници ЈНА у тузланској колони“.

Пресуду Кантоналног суда у Тузли скоро у цјелости потврдио је врховни суд Федерације БиХ. Осим затворске казне четворица Срба морају још платити 2.700 КМ судских трошкова.

И ОВО ТРЕБА ДА СЕ ЗНА

Све до 29. августа 1992. године успјешно су се бранили, када је из правца Озрена, у једној од најхуманијих битака Војске Републике Српске, гарда „Пантери“ из Бијељине направила коридор и извукла преко 7.500 војника и цивила.

Смолућа је била највеће српско село на подручју општине Лукавац у којој је прије рата живјело око 5.000 становника са преко 1.300 стамбених и економских објеката. Двадесет година након рата у овом селу је обновљено свега шест кућа и у село се вратио једино Јован Деспотовић.



Оставите одговор