Дани(ј)ел Симић

Представа о нама, из Бијељине

За нас из Бијељине је заиста значајно то што се десило на даскама које главу значе. Мени још више.

недеља, фебруар 16, 2020 / 15:25

Памтим кад је носата Исидора што јој син сад има емисију на Пинку 3 или 4, уз помоћ неког Душана Тузланчића на мени незнаном положају некаквог пропагандисте или моралисте у Гарди Пантери, мислио сам, поставила представу у сред рата у Бијељини.

Тада су мени били прихватљиви и салонски националисти, али данас су они Веран Матић, Биљана Србљановић, Чедомир Јовановић, Перо Симић… Мени се од свих тих Бокана највише допала Симонида Станковић, али то јер сам је упознао на темељима Храма Христа Спаситеља. Она снимала документарије, ја ишао у средњу и мислио да јој је стари врхунски сликар.

Нијесам ишао да гледам представу. Само сам чуо. Запамтио, јер занимала ме тематика. Рат је окрутан, па сам наступао у првој позоришној премијери у Републици Српској. Играла се у Дјечијем позоришту РС. Ослобађали смо Скопље прије Модриче. Пре Семена. Прије него сам постао онај из Бијељине.

Можда је узводно разлог што је требало толико година да Бијељина добије представу домаће производње. А већа је од Мостара.

Мени је тај осјећај чуда, које производи сређивање народа да иде на премијеру представе у сред рата (Душана сам у међувремену упознао) и даље једнако мистична, као и да је споменик Краљу Петру Првом Ујединитељу пред Градском кућом изливен од чаура артиљеријских граната.

Требао сам од овог направити колумну и посветити је нама. Из Бијељине.



Оставите одговор