Шта смо урадили да црква у Коњевић Пољу не буде срушена?

Пише: Предраг Лопандић

Па, научили смо да су иза госпође Фате Орловић и њене одлучности да се са дела њеног приватног дворишта склони црква, стали апсолутно сви важни чиниоци бошњачке националне заједнице – странке, невладин сектор, медији, судови… И, на крилима те подршке, госпођа Орловић је терала правду до Стразбура, па тамо добила спор.

Одлуке Стразбура нам се понекад не свиђају, али око њих нема расправе (пре свега у немоћним државама и ЕНТИТЕТИМА, попут наших), поготово кад се сви важни чиниоци уједине у настојању да се спроведу (око Сејдића и Финција се нису ујединили сви важни чиниоци и зато се не спроводи стразбурска одлука, немој да потежемо сад и њих двојицу).

Е, сад… Двориште госпође Фате Орловић је приватна својина. Да ли је приватна својина у нормалном друштву неприкосновена (сем у случају кад се утврди општи интерес, па се приватна својина одузме уз правичну надокнаду или, ако је већ стани-пани, па се и без општег интереса уз сагласност свих страна нађе компромис)? Јесте неприкосновена.

Тако је и са двориштем госпође Орловић, на којем није проглашен општи интерес, није било сагласности свих страна (плус оно јединство свих значајних чинилаца у Бошњака) и – хоп! Стразбур не интересују наше емоције и препуцавања (добро, имајмо у виду и да су Срби изгубили рат, па међународне судове мало више не интересују наше емоције, али то није тема овде) – господо изволите склонити цркву! Да ли је било могуће циглу по циглу расклопити цркву и пренети је на неко друго место – неколико метара даље или у друго село, да не гледамо како је дивљачки руше?

Па, наравно да јесте. Тако су својевремено, видим људи коментаришу, камен по камен, преместили Пивски манастир, а сећам се, као клинац, у посттитовској Југославији великог (успешног) инжењерског подухвата да се спасе Саборна црква у Тузли која је, као и велики део града, тонула због неконтролисане експлоатације соли.

А шта смо ми радили од пресуде Стразбура до јуче? Кукњава, бескрајна кукњава о неправди, нећемо дати цркву, то је наша светиња блаблабла и непредузимање било чега да се црква достојно ИЗМЕСТИ… И онда се једног јутра пробудимо и на фејсу видимо како руше цркву. Опет кукњава: јаооо, јадни ми, шта нам раде, блаблаблаблааа…

И тако цркве нестаде у неколико минута (бар су крстове и звона ИЗМЕСТИЛИ, нису и њих у шут бацили; узгред, ја не знам шта онај багериста мисли о свом животу кад се јутрос пробудио…).

Код судија у Стразбуру кукњава није пресудна, али ако се добро упакује, онда добро дође уз чињенице и правне аргументе. А Срби своју кукњаву упорно пакују по балканским крканским критеријумима која у Стразбуру (и не само тамо) једноставно не пију воде. Плус што сами себе обмањујемо да смо (углавном) најпаметнији на свету, безгрешни, најуспешнији, најважнији… ојха!

Уместо тога, кад год смо паметно и промишљено (и јединствено) играли по правилима која важе на плесном подијуму на којем играмо – добро смо пролазили.

Да ли у Федерацији БиХ има верских (и других јавних) објеката на српској имовини? Видим да људи коментаришу да има (не знам шта би са Економским факултетом у Сарајеву који је озидан на црквеном плацу, јесу ли се договорили или то тако стоји нерешено деценијама). Шта предузимају српски национални чиниоци да се тај проблем реши? Па, КУКАЈУ! 😅😅😅 Братеее!

Је ли приватна својина неприкосновена? Јесте. Кад је једна Фата Орловић (уз општу подршку своје националне заједнице, не заборавимо то) успела да изгања правду, па гањај је и ти до Стразбура (али пре тога, уместо препуцавања и гањања својих ситних интереса, бар око неспорних ствари, твоја заједница мора да се УЈЕДИНИ, стане иза тебе и да доооообро уђе у суштину проблема), па ако си у праву, велике су шансе да у Стразбуру ПОБЕДИШ и вратиш свој плац (по потреби и да изгањаш да се то што је на њему сазидано уклони). Ако добијеш спор, а држава неће да поступи по пресуди, запуцаш у Стразбур (и излобираш да те снима ББЦ, "Раша Тудеј" ће сама доћи, једва чекају тако нешто): "Так’а и так’а ствар, кмееее, кмеее, моја људска права, блаблабла (а иза тебе стоји твоја национална заједница и исто кукукавче: кме, кме, ето Суд пресудио, али се не поштује пресуда, кмеее, кмеее…)".

То се зове РЕЦИПРОЦИТЕТ, господо (и даме, да будем родно равноправан лингвистички, бавимо се лингвистиком, уместо суштинским темама, ооооооо)!

Да ли ће икада бити овако? Дајте да се не лажемо – НЕЋЕ! Лакше је кукати над својом несрећном судбином, уместо да се ухватимо за главу и размислимо где смо и колики смо и како нам је, као малом народу, једина каква-таква шанса да играмо игру колико-толико по правилима која се можда нама не свиђају, али, јееее*и га…
И, да

Кад је реч о (мирнодопском) рушењу верских објеката у овој несрећној БиХ, истине ради (и не оправдавајући јучерашње рушење цркве), знате ли да је, на пример, у Брадини (општина Коњиц, иначе родно место оног сотоне Анте Павелића) 1994. године била сазидана џамија на српском плацу. И шта се десило? 2002. године је уклоњена (да ли срушена, да ли циглу по циглу ИЗМЕШТЕНА – не знам и не занима ме), минарет је остао до 2008, па је и он уклоњен.

Да ли су муслимани били срећни због тога? Сигурно нису, вероватно су и кукали, али се нису бламирали чекајући да Стразбур интервенише. Да ли се власник српског плаца вратио у Коњиц? Чисто сумњам. Не кажем, можда и јесте, али и да није, опет ту нема џамије која га је вероватно нервирала (можда и није, али немој да зидаш на мом плацу нешто за шта ме ниси питао).

Какав смо ми циркус од државе.

(Напомена: ставио сам слику и цркве и џамије о којима је била реч, да вам привучем више пажње да прочитате ово што већ сат времена куцкам; да сам ставио само цркву, ко зна са ли би ико и дошао до краја текста 😭😭😭)