Предраг Бојиновић: ВЕЛИКИ РЕСЕТ – о санкцијама

Ова тако трапава и агресивна ријеч у потпуности преузета из англосаксонског језичког подручја, посебно енглеског, код нас и нема исправну или могућу иначицу, ова ријеч нема адекватан превод на српски језик, неразумљива је. Када потражите у било којем ријечнику превод на српски енглеске ријечи sanction, добићете као резултат ријечи налог, дозвола или одобрење и наравно "НАШУ" ријеч санкција.

уторак, 5 јула, 2022 / 12:01

Да није смијешно, признаћете било би веома глупаво па чак и жалосно. Не само да немамо ријеч за тај енглески израз него смо га присвојили и усвојили као да је наш, користимо га прихватајући добровољно посљедице које тај израз та мрска ријеч доноси са собом. Ова ријеч и догађаји које она покреће већ одавно не значе налог и одобрење, оне значе нешто много много горе и ружније од налога и одобрења, ова ријеч означава кажњавање, економски рат и уништење неког друштва. До сада, је ово оружје коришћено против малих држава као што су Куба, Венецуела, Сјеверна Кореја, Иран, Србија и слично, али сада су санкције или кажњавање или економски рат покренуте против географски највеће државе на свијету, против Русије.

Већ одавно је мање више јасно да је рат наставак политике и обрнуто да је политика наставак рата а такође и да је економија већ одавно саставни дио политике а самим тиме и рата. Штавише, економски рат или борба економијом није никаква новост, јер су то већ добро извјежбали на нама, ономад на крају прошлог вијека, тако нам се чини. Међутим, игре са економским ратом већ дуго трају. Велика Британија је била шампион ове игре у деветнаестом вијеку, гушећи и уништавајући државе својим економским притисцима.

Између осталих Индија и Кина су биле изложене страховитим економским притисцима и дисциплиновању тада највеће Империје на свијету. Као занимљивост може да нам послужи чињеница да је садашњи систем рада Централне банке Босне и Херцеговине под називом Валутни одбор управо патентиран тамо у Индији и другим тадашњим британским колонијама. Формирање Централне банке неке од колонија је требало да створи привид независности исте државе, али, уз начин рада у којем је та држава морала да преда све своје британске фунте на чување у Bank of England а потом да добије право да штампа своју валуту у строго прописаном паритету према британској фунти. То је био крајње колонијални приступ држања под контролом те територије и наравно испумпавања ресурса.

Данас, сав новац који посједује држава Босна и Херцеговина (еври, долари и друге стране валуте) стоји у Централној банци ЕУ у Франкурту, читаве 3,5 милијарде евра, и као не дирају се него тако стоје и гоје се. Ма хајте, молим вас. А заузврат, Централна банка Босне и Херцеговине смије да штампа конвертибилну марку (како патетичан и самопонижавајући назив) али не смије да уради ништа више, не смије да дира у курс који је одређен још 1998. године, не смије да управља залихама и вишковима новца, не смије да управља каматном политиком итд. А и како би управљала вишковима када сваки па и најмањи вишак новчане масе у страној валути мора да оде у Франкфурт, а не да остане овдје.

Други чак ефикаснији и опаснији начин вођења економског рата јесу протекционистичке мјере које су државе, прије свега западне, уводиле како би штитиле своју привреду, истовремено уништавајући економију или привреду свога противника. Шампиони ове игре су били Француска и Британија током 17. и 18. вијека, али све их је ипак претекла и надиграла нова велика држава нешто касније, погађате САД. Суштина протекционизма, поново енглеска ријеч која ипак има наш превод а то је заштита, јесте у штићењу властите привреде забраном или ограничењем извоза одређених стратешких роба или увођењем нереално високих такси на стране робе којима би оне постале неконкурентне па чак и потпуном забраном увоза одређених роба свога противника. Овакви сукоби, мањи и већи, били су релативно чести, али су се брзо примиривали пошто су обје стране у том сукобу убрзо схватале да су посљедице погубне обострано и да на дуги рок протекционизам нема будућност.

Санкције, каквим их ми данас знамо, ипак су скорији производ, иако своје коријене вуку из тих давнијих времена. Блоковска подијељеност свијета након Другог свјетског рата је раздвојила и економије, тако да није могло бити ни прилике за економско кажњавање непоћудног Источног блока, осим у мањим приликама када су државе биле издвојене и удаљене као што је случај са Кубом, која под економским санкцијама Запада живи од своје револуције дакле преко 60 година. Нешто слично је и са Сјеверном Корејом и Венецуелом, као и неким државама Блиског Истока као што су Сирија и Иран. Али, прве велике озбиљне санкције или први велики економски удар на једну државу се ипак збио крајем прошлог вијека када су сви алати модерне економске кажњеничке мисли употријебљене против Србије. Мора се признати да су ови алати или модалитети кажњавања били изненаћујуће ефикасни. Србија не само што је нагло осиромашила, него је упала у вртлог хиперинфлације и потпуног разарања привреде. Експеримент је успио, створена су нова оружја, овај пута економска, постало је могуће уништити једну државу без испаљеног метка.

Креативни и маштовити економски аналитичари Запада су ипак ишли корак даље, након санкција су слиједиле уцјене у облику "транзиције друштва према отвореном тржишту" што је укључивало приватизацију државне имовине, која је тако стручно и ефикасно спровођена тако да најгори међу најгорима преузимају перспективна предузећа која су редом након тога пропадала, имовина се продавала у бесцијење, а производ који је то предузеће производило се некако волшебно надокнађивао увозом сличног или истог, неријетко много лошијег квалитета. Након тога је само небо била граница, економски окупатори су имали одријешене руке за преузимање свих ресурса те државе у своје руке.

Након свих ових кажњеничких насртаја на неке мање нације и државе, сада свједочимо нечему новоме, нечему готово незамисливом у свијету у којем смо мислили да живимо. Невјероватно је колико је добро координисана акција западних земаља на увођењу санкција Русији након почетка рата у Украјини. Просто фасцинира брзина и усклађеност иначе тромих бриселских бирократа. Истина, мора се признати да су од самог почетка имали доброг диригента свих ових активности. Мали зелени предсједник, који се показао као нимало зелен, издигао се из своје глумачке професије и наједном постао портпарол читавог "слободног свијета", читавог Запада. Први, други, трећи, четврти, пети, шести пакет санкција, и још није доста. Постаје готово смијешно утркивање у досјеткама шта се још може санкционисати забранити Русији. Зауставите куповину руске нафте и плина, зауставите куповину било чега из Русије, не продајите Русији ништа, одсјеците руске банке из SWIFT кода, одузмите руску имовину свуда у свијету (западном свијету), одузмите имовину руских грађана…. и тако даље и тако даље. Заиста невјероватно!

Како би прича била комплетна, морамо се присјетити (јер заборављамо брзо и ефикасно) да је Русија под активним санкцијама Запада још од 2014. године када је анекитрала Крим, и стога што је стидљиво и тада потпуно недовољно подржала сепаратистичке тежње из регије Донбас. У овом тексту се нећемо бавити политичким предусловима за овај рат у Украјини, другом приликом ћемо, али важно је поменути да су санкције које су тада уведене Русији биле управо благотворне на дужи рок по Русију. Главнина тадашњих санкција се односила на храну, односно пољопривредне производе, што је покренуло руску привреду управо у том правцу, да се ослободи зависности од увоза а ускоро чак и да постане једна од највећих извозница хране, прије свега пшенице. Дакле те санкције из 2014. године према Русији су благотворно дјеловалена на руску привреду, насупрот жељама налогодаваца.

Штавише, рат који је почео те 2014. године, и само се мало примирио чекајући свој наставак и велико финале, сасвим је предвидљиво у себе укључивао и економску компоненту. Русија се очигледно сасвим добро припремила на тај сценарио, што није ни чудно јер економски рат против Русије траје од пада зида и распада Варшавског уговора, са мањим и већим осцилацијама. Приватизација у Русији је такође била катастрофално спроведена, циљано доводећи у позицију моћника веома сумњиве ликове, што је слабило и угрожавало државу, али врхунац економског удара на Русију се десио 1998. године, када је циљана и добро усмјерена економска криза погодила ову земљу пријетећи да је уништи.

Погађате, све ове активности економског и финансијског напада су ишле са Запада, а главни протагониста ових активности је био погађате наравно, господин који је у својој родној Мађарској непожељан, господин Сорсза (детаљније потражити у роману "Доларска жаока” истог аутора као и овај текст). Курс рубље је тада драстично пао а огромне девизне резерве су се истопиле, држава је била на ивици колапса и распада. Случајем или провиђењем, управо ова криза доводи на чело државе данашњег предсједника Владимира Владимировича Путина, као одговор или посљедњу сламку спаса државе.

Дакле, економски рат против Русије није никакво изненађење, шта више било је тако предвидљиво, иако заиста изненађује координација кажњеничких мјера које се ових дана спроводе од стране Запада према Русији, што само разјашњава очигледну дуго и пажљиво планирану активност и намјеру. Сви алати и модели понашања су већ одавно били спремни, чекао се само тренутак покретања свих ових кажњеничких мјера, тренутак када ће мали зелени портпарол свег "слободног свијета” почети издавати упутства и наредбе. И поред невиђених и до сада неупотребљаваних економских алата (избацивање из SWIFT кода до сада никада није примијењено) Русија се сасвим успјешно носи са свим овим економским недаћама, а жестину ових економских санкција данас осјећају сви, а чини се највише они који су их и увели односно покренули. Цијене енергената на свјетским тржиштима су подивљале, а слиједе их цијене хране, минерала, метала и слично. Инфлација у свим западним државама се отела контроли а несташице се увећавају пријетећи да ова богата и потпуно задовољна друштва баце на кољена.

Батина има два краја, па и ове санкције које су покренуте према Русији. Чини се да ће главни губитник на крају испасти они који су их покренули а не земља према којој су санкције покренуте.

Како сада ствари стоје, ускоро ће се показати да политика санкционисања или економског кажњавања неке земље не само што није праведна, него ће дати неке друге резултате од оних који су економским моделима санкционисања и економског рата предвиђани.

Могло би се десити да се из овог економског изњедре неке потпуно другачије парадигме економије и прерасподјеле свијета, могло би се десити да они који су диктирали игру у посљедњих двије стотине година, и поред све своје сјајне технолигије и организације друштава, изађу као осиромашени дивови који више не могу бесплатно добијати или за веома мале паре куповати основне ресурсе без којих једно модерно друштво не може постојати. Чини се да ће економска парадигма након овог економског рата бити потпуно промијењена, а да ће економска моћ почети полако да се сели на исток.

Како народна пословица каже, крчаг иде на воду док се не разбије. Западњаци и даље шаљу тај крчаг, мада је он већ добрано начет, а када се потпуно разбије неће више бити никога да га поправи, а некмоли да га замијени.