Предраг Бојиновић: ВЕЛИКИ РЕСЕТ – о инфлацији

Некада се, давно прије него је економија постојала оваква каквом је данас знамо, инфлација називала "кварењем новца". Алави и бахати властодршци су тада, у вријеме антике и средњег вијека имали обичај, када им затреба још новца за неке своје баханалије, да смање удио злата или сребра у кованом новцу.

У првом тренутку се то и није превише примијећивало али током времена би се неко излануо или би вјешти трговци увиђали разлику (знате оно кад загризе кованицу да провјери да ли је права) па би послије тога долазило до значајног обезврјеђивања те кованице. Владар би наставио да штанца тај јевтинији новац још више а он је вриједио све мање. Као посљедица је долазило до поскупљивања роба и тако у круг, све док неко не би лудога властодршца убиједио да се уразуми или док га не замијени неки мало разумнији владар (потпуно разумних тешко да може бити).

Инфлација на дужи период уништава економију, руши повјерење и устаљене трговачке везе јер уништава оно што је у савремној економији прихваћено као догма као канон, а то је цјеновна стабилност. Крајни дозвољени ниво прихватљиве инфлације износи око 7% јер када се овај праг прескочи, само небо је граница. Након те баријере она почиње да се понаша као перпетум мобиле, добија своју независну вољу и постаје као ватра и вода, добар слуга али веома лош господар.

Да, истина је није грешка, инфлација може да буде добар слуга. Сви савремени економисти свих познатих школа економије се слажу да у савременом капиталистичком друштву отворене привреде и слободне трговине треба да постоји инфлација, али мала и контролисана. Она треба да износи око 2% са неком дозвољеном маргином флуктуације од 10-15%. Дакле, она не смије ни да буде премалена или не дај Боже да оде у минус, у дефлацију, што се такође сматра погубним ефектом. Срећом по нас, ми немамо шансе као ни већина земаља да се плашимо дефлације, то је ипак резервисано за сада само за Јапан, а сложићете се, далеко смо ми од Јапана.

Поменута здрава инфлација се сматра стимулансом или покретачем у капитализму који у својој основи има похлепу, јер да није ње не би било ни капитализма, нешто као оно у олимпизму, цитиус-алтиус-фортиус, брже даље боље и све више и више и више…. Савремена економија, односно капиталистичка економија јесте такмичење, јер када нема више са киме да се такмичи предузеће почиње само себи да поставља циљеве, све даље и више. То је једноставно тако, и то је покретач економије и свијета уопште. Господин Девлин, из романа "Доларска жаока", рече да економија није егзактна наука као математика нпр. што је веома узбудило неке успаване примадоне мејнстрима. Али, он се није дао, па је то појаснио једноставно и пластично: "Да ли је у математици 1+1 једнако 2?" "Наравно", рекао је његов саговорник, "али тако је и у економији." "Није", насмијешио се господин Девлин објашњавајући лагано, успут поентирајући самозадовољно, "Није, у економији 1+1 мора да буде 3 или 4, или 5 или чак и више. Ако то није тако, онда нема економије. Она мора да ствара вишак вриједности а њега нема ако је 1+1=2.” Има неке езотерије у економији, чини се.

Инфлација има још једну незгодну особину, она се збраја, из године у годину. Па када говоримо и о тој здравој инфлацији од 2% она се из године у годину збраја и расте обезвређујући монету. Стога онај израз: "Али то није она марка или евро, то је онда вриједило много више.” Да, тачно је, када бисмо имали ту малу дозвољену инфлацију у двадесет година, она би умањила вриједност монете за 40%, па би цијена једне векне хљеба која је тада била можда 50 фенинга, а данас скоро 2 марке. Ако добро рачунамо онда је то мало више од тих 40%, упсссс, е то је она невидљива и непризната инлација која нам се привлачи и увлачи невидљиво и стидљиво, све док не почнемо да пијемо много више воде него што нам заиста треба.

Финансијска криза из 2008. године уопште није била наивна, иако су се многи мејнстрим политичари трудили из петних жила да докажу и покажу како је то само "структурални поремећај усљед лошег понашања алавих и похлепних банкара”. Чини се да ипак није било тако, али о томе ћемо други пут, сада нас занима како је свјетска, читај западна економија ријешила тај проблем. Једноставно, штампањем новца. Штампањем огромних количина новчаница које ће покрити још огромније рупе настале кризом и "структурним поремећајем”. Покривање дубиоза, исплата и спашавање великих фирми је ишло толико далеко да су се неки цинични коментатори са правом питали да ли су САД одједном постале "камјунист стејт”??? Чинило се да није било друге, него штампати и штампати.

Послије су дошле ничим изазване наранџасте револуције, Либија, Сирија, Тунис, Мароко, Египат, па Исламска држава и рат око нечега тамо на Средњем истоку, испумпавање нафте из Месопотамије и Либије, затварање гасовода и нафтовода кроз Сирију, па опет наранџаста револуција у Украјини, па мигрантска криза огромних размјера, а новац се и даље бјесомучно штампа, наравно, без покрића. И на све то се опет ничим изазвано надовеже свјетска пандемија и Ковид криза. Ваљало је читав свијет ставити у карантин, јер помријећемо забога сви. Додуше, неке будале то нису хтјели да учине, као блесави Шведи, они се увијек труде да све знају боље од свих и да буду другачији. Али, сви остали паметни, су то радили, закључали су све и свакога, забранили све и свакога, а новац је и даље штампан бјесомучно, јер како превазићи то закључавање, како купити све те маске, респираторе, вакцине и лијекове него новцем којег немате. Ма шта немамо, па имамо штампарије J

Штампало се ударнички. И таман када смо се понадали да је Ковид при крају, да је нормалан живот ипак могућ, десила се криза у Украјини, или рат у Украјини, или специјална операција у Украјини или агресија на Украјину, како вам драго, али знате напокон сада о чему говорим, зар не. И тада се десило чудо, наједном, као на дугме, Ковид је нестао, као да се препао тог новог феномена, сада је одједном остао само рат, и инфлација која је дошла са њиме. Истовремно су робе почеле да поскупљују, да нестају са тржишта, да се смањују залихе, и све то због Украјине. Нема јестивог уља, то је због Украјине, они су ипак највећи произвођачи сунцокрета у свијету. Нема шећера, то је сигурно због Украјине, не знам зашто али је то сигурно. Нема брашна, па то је сигурно због Украјине, знаш ли ти колико они само пшенице производе. Нема чипова, Мерцедес отпушта 6000 радника, ма то је због Украјине. Како кад они не производе чипове? Да, али имају онај материјал што је потребан за чипове.

Невјероватно колико је Украјина, претпосљедња европска земља по свим статистикама (гора је само Молдавија) значила за европску и свјетску економију, заиста невјероватно. Шта би онда било да се то деси са Русијом или тако неком мало већом земљом, не смијемо ни да помислимо.

А инфлација се полако увлачила учвршћивала своје положаје дубоко у свим порама западњачких друштава. Стидљиво је призната тек на око 7,5% а потом на 9 и даље. Дошла су и појашњења: "То су структурни поремећаји и то је структурна инфлација!”

Иако тог термина нема нигдје у стручној литератури, вријеме му је очигледно да се појави и обнароди, он је сада ту, "структурна инфлација”.

Читалац ће вјероватно бити заинтересован, а понеки малчице и изнервиран, откуда сада причамо само о западњачкој инфлацији забога, па ваљда ње има и у Русији и Кини, па ваљда је има свуда, зашто причамо само о западњачкој. У праву су они који се то питају. У Турској нпр. ових дана дивља инфлација од чак 70%, а они су велика држава и велика економија, па како издржавају? Тешко, али иде их некако. Турски примјер није превише индикативан јер њихова лира одувијек игра на ивици, а када знамо за све војне авантуре које Турци редовно имају у Сирији и Курдистану, мјерење мишића са Грцима и још понешто, па није ни чудно. Али, Турци имају огромну дијаспору, скоро десет милиона само у Њемачкој, традиционално оријентисаних особа које редовно посјећују домовину и шаљу новац редовно.

Тако да Турска није добар примјер за рјешавање проблема инфлације на западу. А он, тај запад јесте репер економији на који се наслања добар дио остатка свијета. Примјера ради евро је резервна валута у БиХ, дакле сасвим је дозвољено плаћати том валутом а некмоли рачунати у њој. Ако је евру добро добро је и конвертибилној марки, и обрнуто. А евру сада није добро, сложићете се. Централна банка БиХ је признала инфлацију од 10,5% у мају, што је заиста много. Разлози за њу су поскупљења енергената, бензина поготово, и заиста је тачно у мају је бензин у БиХ коштао 2,5 КМ данас кошта 3,5 КМ. Не можемо да се не запитамо како је могуће да је 2008. године цијена барела нафте је износила 140 долара, као и данас. Цијена бензина у БиХ је тада износила 1,2 КМ. Ахааа, дакле то је та структурна инфлација, зар не.

Једини лијек за зауздавање инфлације јесте смањивање количине новца у оптицају (дакле, обустава штампања истога, али пссст немојте никоме говорити о томе) а то се ради повећавањем основних каматних стопа у централној банци које онда прати повећање осталих каматних стопа у комерцијалним банкама које прати смањење издавања кредита а које потом прати смањење потрошње, смањивање куповне моћи и тако даље и тако даље долазимо и улазимо у рецесију из које постоје само два правца, оздрављење привреде или депресија. Али како да нам привреда оздрави када због Украјине све поскупљује, када не знамо ни да ли ћемо имати гаса током зиме, када не знамо да ли ће бити довољно пшенице, и хране уопште, да ли ћемо…

Поштовани господин Небојша Катић је још у марту, чини ми се, написао да је рат у Украјини за запад само одвлачење пажње од стварног проблема, од инфлације која се отела контроли. Сви медији су затрпани сликама и прегледима дешавања у несрећном рату на истоку Европе, никоме не пада на памет да се запита а шта ћемо са дивљањем цијена. Неки чак прећутно помисле да је и то у склопу ратне помоћи несрећној земљи која није умјела, када је већ сплетом срећних околности ипак настала, да пронађе своје мјесто и опстане у запетљаној мрежи геостратегије и геополитике. У овој чудној игри мјут и кенсел (mute and cancel) политике спрам реалних проблема западњачких друштава, ипак се издваја једна земља која чак и зарађује на тренутној муци Европе. Погађате упитању је САД.

Извоз природног гаса (мада то није природан гас него онај истискиван из шкриљаца) је вишеструко увећан. Постао је популаран баш тај гас, иако је слабији по квалитету и чистоћи од руског природног гаса, он је сада много популарнији, нешто као Ајфон међу телефонима. Јер, мора се зауставити зависност од руских енергената у Европи, мора по сваку цијену, па они ће то користити као оружје, а не као ми који својим пријатељима радо помажемо и продајемо гас, истина нешто мало скупљи и неквалитетнији али ипак помажемо. Па забога од некога морате зависити, а боље је да зависите од нас него од Руса.

О лукративном послу извоза оружја у Украјину да не говоримо. Прво су све земље бивше припаднице Варшавског пакта а данас срећно и безбједно у загрљају Нато пакта, морале, опростите жељеле да помогну напаћеној Украјини слањем своје старе совјетске опреме. Застарјели Ц-300 системи, тенкови Т-72, оклопна возила, авиони, хеликптери итдитдитд. Мање важна чињеница јесте да су Руси све те пошиљке чекали спремни као по реду вожње, као да су знали тачно вријеме и мјесто приспјећа, и уништавали их. Сада, те земље које су се трудиле да помогну, ријеч је о Пољској, Словачкој, Чешкој, Мађарској, Румунији и Бугарској више немају довољно противваздушних система, макар и застарјелих, немају тенкова и друге опреме. Али, ту су алтруистични американци који кажу: "Ма никакав проблем, па ми ћемо вам продати. Како немате новаца, па и то није проблем, добићете кредит од нас и имаћете новаца да купите све што вам треба, па чак и више од тога. Ипак је наша роба најбоља, ако и није, бар је најљепша, зар не.”

Остаје да видимо да ли ће се земља поносних и храбрих изборити са изаовима велике инфлације, слабљења или готово нестанка петродолара, смањењем повјерења у могућност враћања дугова на своје државне обвезнице неким новим ратом. Нажалост, постоји један слој или дио мејстрима економске политике ове дивне велике земље који вјерује да из тренутних економских потешкоћа могу да испливају само једним добрим ратом. Истина, једном су успјели, писали смо о томе. Према свим релеватним показатељима САД су из Велике Депресије изашле тек објављивањем рата Јапану у Другом свјетском рату. Слиједећи ту аналогију ови мрачни аналитичари призивају неки нови рат који ће покренути америчку привреду. С правом се питамо како, јер ова земља је у сталном рату од завршетка тог великог рата, увијек са неким и против некога. Директни или индиректни рат, интервенција или прокси рат као данас у Украјини, па како онда… Зато и сумњамо да је то могуће, иако у овом тренутку доста добро зарађују, али инфлација је још увијек ту, а количина наштампаних долара је толика да нико не може ни да претпостави колика је, најмање директор ФЕД-а. Чини се да се приближава вријеме Великог ресета, или смо већ дубоко у њему!