Предраг Бојиновић: ВЕЛИКИ РЕСЕТ – о империјама

Џон Ленон је почетком седамдесетих година прошлог вијека рекао како је тадашња Америка нова Римска Империја. Тачније, на упит новинара зашто тако грчевито жели да остане и живи у Њујорку када га не желе и тјерају из САД, он је одговорио сљедеће: ”If I’d live in Roman times, I’d live in Rome. Where else? Today America is the Roman Empire, and New York is Rome itself.”

субота, јул 30, 2022 / 16:30

У слободном преводу то на нашем језику звучи овако: "Да сам живио у времену Римског царства живио бих у Риму. Гдје другдје? Данашња Америка је Римска Империја а Њујорк је некадашњи Рим."

Весељак, вјечити дјечак и брбљивац, увијек је нешто измишљао и смишљао. Најчешће тако као да пиша уз вјетар, и то му је добро ишло. Иако су упорно покушавали да га протјерају из САД, нису успјели, то му се на крају обило о главу. Крајем седамдесетих неки несрећник га је упуцао и убио на улазу у зграду у којој је живио. Несретник је наводно послије изјавио да је то учинио због силне љубави коју је осјећао према великом дјечаку, а данас, још увијек жив и смјештен у неку институцију, уопште се не сјећа шта је учинио. Појма он нема, али велики дјечак који није желио да напусти Нови Рим није више представљао каменчић у ципели администрације Новог Рима.

Дефиниција ријечи Империја гласи: Империја је суверена држава која функционише као агрегат нација или народа којима влада император или друга врста монарха. Територија и становништво империје обично је већег обима него краљевство

И етимологија ријечи Империја нас води до Рима. Они су је осмислили и предали је нама на чување. За њих, Римљане, Империја односно Император је представљало ово: Право на доношење одлука, овлаштење командовања. У правно–политичком смислу, право командовања војском, сазивања скупштина и Сената на засједање, издавања едикта, изрицања казнених мјера (глоба, затвора, па и смртне казне). Империја је највиша војна и цивилна власт која је изворно припадала краљевима, а за републике магистратима: конзулима, војним трибунима с конзуларном влашћу (од 445. до 367. п.н.е.), преторима, диктаторима (магистратима сум империо). Империја је ознака и за Римско Царство и римску државу (Империум Романум) након пада републике на крају I вијека старе ере.

Као што видимо, ријеч Империја се највише односи на Рим, бар то тако данас звучи и осјећа се поготово у западном свијету. Постоји готово знак једнакости између одредница Рим и Империја, јер је он био и остао узором а често и носталгично сјетним погледом загледан на нека боља и сретнија времена. Наравно, тамо на западу, јер ласно ли је било живјети и припадати таквоме царству-империји. Отуда и покушаји обнављања истога, прво кроз Аквитанију Карла великога а потом и кроз Свето Римско царство у средњем вијеку, све до докинућа истога од стране малог корзиканца Наполеона а све уз попратне ријечи великог Волтера: "Ово царство нити је свето нити је римско, оно је само једна смрдљива накупина."

Загледани само у себе, западњаци заборављају да Рим није био највеће, а свакако ни најмоћније царство или империја у историји људске цивилизације. Апсолутно највећа Империја икада је била она Темуџинова или Џингис Канова империја, а по величини се ту може наћи мјеста за још неке, као што су империје Инка, Маја и Астека у Јужној Америци, или империје Парта и Асираца, или чак и Турска отоманска Империја, Кинеско царство или… Руска царска империја. Али, како величина не значи и дуготрајност, морамо се малчице осврнути и на ту одредницу.

Рим је трајао хиљаду година. Додуше, петсто година је настајао а петсто година је пропадао, али чињеница јесте да је трајао тако дуго. Ипак, још једна империја је трајала толико. Источно римско царство или Византија је такође трајало хиљаду година. Али, како је и сам назив Византија подвала западних историографа који су упорно и систематично избацивали и занемаривали прави и правни назив овог царства како би избрисали и сјећање а поготово право на насљедство, тако је и њена улога занемаривана и одбацивана. Истина остаје, Источно римско царство је трајало хиљаду година, и није се никада називало Византијом него Источним царством а њени грађани су себе звали Ромејима.

Империје су настајале, пропадале, смјењивале се, свијет је растао и напредовао. У једном тренутку се чинило да је прошло вријеме империја и царстава, апсолутне доминације једне јединке или једне моћи. Све је ишло ка неком срећном крају или хепи ендингу, и онда дође тај мали букач звиждач, мали брбљави дјечак и сасвим невино искаже да је цар го, и да је Америка нови Рим.

Пошто је историја Америке веома кратка, у историјском смислу говорећи, неки се неће сложити са тврдњом великог дјечака, јер како забога Америка може бити империја када је то демократска држава са свим атрибутима демократичности, држава која је толико доброга донијела многима широм свијета? Данас се то тако не назива, радије се користи термин Супер сила, јер је једина и недјељива и убједљиво је најснажнија и најмоћнија сила на планети. Али, остаје облик и начин владавине који се заснива на мултиетничности доминираним територијама, које могу али и не морају бити окупиране, на методу присиле или доминације путем вазалних држава и државица (или групе држава организованих у неку унију) које у име империје и за њен рачун чувају и одржавају постојећи геополитички однос доминације и империјалног статуса.

Пошто ми живимо у веома занимљивим временима (тешко ономе ко живи у таква времена) свједоци смо огромних промјена које су се десиле у свјетској геополитици у задњих тридесет година. Многи од нас се још увијек сјећају постојања и друге велике империје која се распала на своје и наше очи прије само, поновићемо 30 година. Совјетски Савез  је био огромна држава насљедница свих територијалних прерогатива Руске Империје која се наизглед распала почетком XX вијека, кажемо наизглед, јер та бивша империја је у ствари само промијенила политички наратив и од једне аутократске аристократске царистичке државе постала наизглед комунистичка држава, ма шта то значило тада као и данас.

Те двије Империје, Совјетски Савез и САД су се рвале неких педесетак година у сукобу који је назван Хладним ратом, ратом без борбе или видљивих сукоба али са сталним тензијама и прикривеним борбама. Однос моћи је био изједначен, двије империје су формирале своје вазалне савезе у облику Варшавског пакта са једне и Нато пакта са друге стране, супротстављајући огромну моћ и територију једни наспрам других. Био је то дуготрајан статус кво у геостратегији и политици, једна страна није могла поразити другу страну без огромне штете по саму себе због нуклеарног арсенала. Чинило се да ће таква прерасподјела моћи у свијету опстати за вјеке вјеков. Али, неко се паметно досјетио, демократски принципи владања имају своје предности због плурализма идеја, и признао: "Да, ми јесмо империја. У праву је био велики дјечак. Али и они су Империја, као и ми. А све империје се распадају и пропадају изнутра, усљед унутрашњих разлога а никако због вањског дјеловања."

Ова једноставна досјетка је промијенила комплетну парадигму борбе против Совјетског Савеза и његових вазала. Након свих мањих сукоба у Кореји, Вијетнаму, Куби, Јужној и Средњој Америци гдје су се одмјеравале равноправне снаге двију Империја, неко је напокон схватио да се мора примијенити други принцип. На мјесто предсједника је доведен глумац умјесто политичара, сасвим просјечан глумац у Холивуду док се бавио тим послом, био је више него добар презентер и убјеђивач у политици. Сјајно осмишљена превара у облику Ратова звијезда, наиме тако се звао амерички војни програм, за који су аутори тврдили да ће потпуно обесмислити совјетске интерконтиненталне ракете јер ће их са лакоћом обарати амерички ласерски топови смјештени у орбиту око планете Земље. Роналд Реган је савршено одиграо улогу, убиједио је противника да још више убрза трку у наоружању, која је совјетску економију прескупо коштала. Истовремено се усљед нефлексибилне партократије губио курс лидерства у источној Империји, руководиоци су се смјењивали као на траци, умирући један за другим, сви у веома позним годинама. Вријеме је било за новог и младог, перспективног и успјеха жељног човјека. Михаил Горбачов је ненадано дошао на мјесто владаоца источне Империје, а одмах потом је почело завођење и охрабривање са западне стране које је вртоглавом брзином ишло ка ономе што се тада звало детант или отопљавање односа.

У само неколико година источна Империја се распала и то добровољно. Варшавски пакт је распуштен, Империја је остала без вазала који су једва чекали да свој вазални статус подреде некоме другоме. Чак и када се чинило да су ти потези у складу са добрим намјерама о отопљавању односа и постизању једне глобалне хипи комуне, није било јасно зашто то исто не ради и она друга, западна Империја, иако је то обећала. Они су изгледа чекали да се ствари на истоку прво ријеше па ће онда и они. Међутим, широка и проста руска душа није дозвољавала да је неки тамо са запада претекну у испољавању добрих намјера. Они су ишли и даље, много много даље.

Просто је немогуће појмити, схватити, чак и претпоставити зашто се Горбачов а послије њега и Јељцин одлучио не само за гашење Варшавског пакта неко и комплетног Совјетског Савеза. Поновићемо, та држава или Империја ако вам је драже и лакше, је била насљедник Царске Русије, све територије које је контролисала и имала у посједу је наслиједила, а сада је тако једноставно и лако отпуштала и допуштала њихов одлазак из једне државне заједнице.

Латвија, Естонија, Литванија, Бјелорусија, Украјина, Молдавија, Грузија, Јерменија, Азербејџан, Таџикистан, Узбекистан, Туркменистан, Киргизија, Казахстан.

Заиста огроман списак држава којима је поклоњена слобода без икаквих обавеза. Поновићемо, ове земље или већина њих нису ни знале како то изгледа независност до тада. Већину ових земаља је оформила управо империјална Русија као своје покрајине а наслиједио их је Совјетски Савез. Само неке од њих су имале мутне представе о слободи и независности у маглама давно прошлих времена. Грузија и Јерменија јесу старе  државе које су биле вазали Римске Империје али су давно још изгубиле све државне прерогативе селећи се из једног царства у друго, Персија, Турска а потом Русија. Литванија је у Средњем вијеку имала придружени статус у оквиру Пољско-Литванског краљевства, а Узебкистан се мутно сјећао давног времена Самарканда, великог царства које је докинуо Џинкис кан. Још од тада највећи степен организације у тим далеким крајевима је био лабави племенски савез, о држави се није могло ни говорити. У сваком случају, Совјетски Савез као Империја је у том тренутку нестао, добровољно и изнутра. Добро, "уз малу помоћ наших пријатеља", како је то некада пјевао велики дјечак.

Да бисмо схватили колико је невјероватна ова државна еутаназија која се десила тако скоро у Совјетском Савезу, покушајмо замислити да се нпр. Хаваји, који су постали дио САД прије мало више од сто година, покушају одвојити и постати независна држава??? Или Тексас нпр. који је као самостална држава приступио САД 1848. године. Признаћете да је то научна фантастика, да од тога, како народ каже, нема ништа. Али, у случају Совјетског савеза је пило воде, шта више, тај процес је на западу дочекан као "демократски искорак".

Империје настају и престају, а њихов распад се увијек дешава изнутра. Рок трајања империја је најчешће повезан са њеним настанком, тако да уколико се империја развијала лаганим темпом као нпр. Рим, онда се и њен распад дешавао скоро истим ретроградним времеским оквиром. Насупрот Рима, Монголско царство је имало невјероватно брзи успон, али исто тако и кратки рок трајања. За разлику од Рима, којег су докинуле миграције варварских народа у налету на огромно акумулирано богатство, Монголи су угасили сами себе као Империју асимилирајући се са огромним бројем народа којима су владали. Они су постајали Кинези, Индијци, Персијанци или ко већ не. Тако им је чини се било лакше, стопити се. Још један узрок распада Империје се налази у једноставној али злокобној ријечи, декаденција. Када се способни владаоци, императори који су створили Империју искоријене, када њих почну да смјењују лагодном животу и моћи посвећени безличници, када нестане идеје водиље и лидерством обдарене индивидуе, настаје вријеме обичних и гладних, оних који све своје недостатке компензују алавошћу и безобзирношћу. Тада обично почиње да престаје и вјера у Империју, и она губи свој смисао.

Иако се то у овом тренутку не чини вјероватним, ова занимљива времена у којима живимо ће нам врло скоро донијети смјењивање империјалне моћи која ће се селити на нека друга мјеста, а нама остаје да посматрамо и бринемо се да ли ће империја у самртним грчевима уништити још некога осим саме себе. Надајмо се да ће транзиција моћи проћи са што мање грчева и неконтролисаних бацакања уоколо која могу још много тога да униште.



Оставите одговор