Предраг Бојић: Опредјељење за љепшу истину (не)говора
Бањолучки књижевник Предраг Бојић, добитник овогодишње награде "Чучкова књига" за збирку поезије "Свезиво", која је објављена у едицији "Прва књига" Матице српске, за Фронтал први пут говори о својој поезији, лирским сашаптавањима, критици… Можда је сувише рано говорити о томе, али у Твојој поезији исијава она мелодија коју у луку српске поезије препознајемо као стражиловску. […]

Бањолучки књижевник Предраг Бојић, добитник овогодишње награде "Чучкова књига" за збирку поезије "Свезиво", која је објављена у едицији "Прва књига" Матице српске, за Фронтал први пут говори о својој поезији, лирским сашаптавањима, критици…
Можда је сувише рано говорити о томе, али у Твојој поезији исијава она мелодија коју у луку српске поезије препознајемо као стражиловску. Не одричеш се, дакле, риме и тачно срезаног ритма, упркос томе што је она у савременом пјесништву – мислим понајприје на риму – у приличној мјери деканонизована?
Можда имате право (да је сувише рано говорити о томе); једна књига, ма како да (ни)је прихваћена у било ком смислу вредновања, не поставља ни у какве конкретне поетске оквире, нити искључиво усмjерава (предвиђа) нечији књижевни рад. Истина: топли хлеб твог имена још мрвим, птицо међу пределима, Стражилово; Деканонизована рима разблажио бих са: колико је оних који пишу? Ако је нешто до те мјере устаљено у мишљењу, те о поезији на тај начин размишљамо (ова и она.. стара и савремена.. и сл.), онда чему прича о поезији? Израз је оно што пресуди, ма како да је технички обрађен, а вријеме је оно што (не)оправда такав израз у том времену. Mакар он тада био и деканонизован.
Призиваш Пастернака, Раичковића, лирског коресподента у млађима препознајете у Бранимиру Кршићу. У питању је, дакле, плодотворни дијалог са драгим пјесницима или потреба да се већ опјевано упјесми новом суштином?
Књижевност се, између осталог, посвједочава и постоји и на тај начин. Један од, назовимо манира, је и позивање (опомињање) на претходно, било конкретном цитатношћу, или мање опипљивим алузивним поступцима (с тим да такви потези налажу опрезност); не ради се о нечему новом, штавише, ријеч је о врло познатим одликама пјесништва, које су одвајкада, и живе данас. Aко бирамо ријеч за то: усаглашавање, дослух, сашаптавања.
Оно што на тренутке запањује у Твојој поезији је да она није цивилизацијски јасно искључива, па, тако, поред цитата из Библије, проналазимо и суре из Курана и то као мото једног од четири циклуса. Стрепите ли да ће критика, несвикла на такве дијалоге, тај манир препознати као сувишан?
Уско је подручје тзв. слободе којом се аутор води при заокруживању једне збирке, иако се на некакав, (нашем друштву својствен) рђав начин та слобода тумачи као основно оправдање за било које дјело. Навођење одређених цитата у књизи Свезиво не подводим под ту фамозну слободу, већ гледам на то као на довољно оправдано одабране исказе истог извора (јер: једна је заједничка ријека, а притоке, иако наизлгед различито обиљежене код људи, са које год стране биле, доспјевају у исту воду – једноставније не може) који се тичу цјелине коју именују. Стрепите ли – због чега? Било је приговарања свакако, мада, не књижевне природе (какве би требало да буде у овом случају), већ примитивне и националистичке. Стрепите ли да ће критика — Критика? КОЈА КРИТИКА?!
Тишина је један од твојих опсесивних мотива. Залуд би било сада наводити све могуће семантичке потенцијалне тишине. Шта она доноси Теби?
И темати су бирани у складу са поетиком — не бавимо се позитивизмом! Ако се бавимо ријечима, бавимо се и њиховим прећутаним наличјем; значења тог мотива је другачије од пјесме до пјесме. Никакво квазитиховање и слично, већ опредјељење за љепшу истину (не)говора.
Добитник сте Чучкове књиге за најбољу прву књигу. Упркос томе, о Свезиву се није много – или није уопште – писало. Да ли Ти то смета?
Књижевност постоји за себе и у оквиру ње саме се може сагледавати, и то је нешто чега бисмо се сви требали држати; не приклањати се туђим стаовима при писању, већ настојати да што боље уобличимо наш рад. Писања која услиједе након објављивања дјела углавном нису од оне врсте сугестија које би указале на неуспјело у књижевности, јер је оно неуспјело, и указале на успјело у неком делу, држећи се само тога што је успјело. У већини случајева људи тумаче туђа дјела заобилазећи објективност коју би критика морала да има. Напосљетку, све то буде помијешано са некаквим властитим ставовима, оваквим или онаквим. Тако да те ствари ваља прочитати, али и наставити свој рад. Награде су пропратни гест некаквог, у овом случају почетка. Тако и сва та писанија која услиједе потом.
Омеђи у равни, са колико год тачака желиш, она дјела или, на концу, ауторе, са којима дишеш?
Признаћете, једно од питања која се радо заобилазе. Био би то један многоугао или једна преизломљена линија када би било изводљиво све то приказати; не можемо рећи шта радо читамо у смислу да је то литература која смо ми; цјелокупна књижевност носи нешто што у ишчитавању препознамо као знак којим распознајемо умјетничку ријеч од осталих. Не вјерујем у игре издвајања омиљених писаца. Ако кажемо да имамо омиљеног писца и само тог писца, једино тог – какви смо то онда читаоци? Књижевност се ни у том смислу не распарчава. Те подјеле из основне школе са погрешним наставницима нека што прије нестану из друштва! Овога љета, некаква необавезна лектира: Борхес, Храбал, Киш, Селимовић – што се тиче прозе. Поезија: Јесењин, Раичковић, Миљковић. Мада са таквим штивом дисање није увијек смирено. За неасматично књижевно дисање, ако изоставимо Библију и Куран, мало је теже пронаћи литературу.
Ти и Бранимир Кршић водите један необичан лирски дијалог, налику ономе на релацији Сладоје-Нешић. Држиш, чини се, много до тога?
Јер је у питању поезија која је изврсна и умјерена; озбиљна поезија. Кршић је доказао умјетничку успјелост кроз све збирке до сада. Његову поезију ће омаловажавати и порицати једино лаици и будале (па нека се пронађу и сврстају!). Ако и не пишемо истом поетиком, сматрам да свако у својој поетици понаособ увиђа исте бриге које не постоје; један пријатељ ми је приповиједао о томе како је са колегом читао истовремено један роман – свако на својој страни свој примјерак, разумије се – подвлачећи, без консултовања, одређене пасаже. На крају се испоставило да су одступања у изабраним (подвученим) дијеловима била минимална. Готово да их није било; на тај начин гледам и на, како кажете, лирски дијалог. Једино, у нашем случају ми смо се изгледа опредијелили за два најкрупнија и најбескрајнија романа – Књижевност и Живот, те из тога проналазимо одређене тачке на којима се задржимо; част ми је да имам прилику остварити такав поетски дијалог.
Тишина Масловара или бука Бање Луке?
Морам цитирати: Па не знам баш… Није критеријум боравиште када је о томе ријеч. Разлози су у нама. Попут приче о бјежању: можемо побјећи из једне настамбе у другу. Потом у трећу, док се у седмој или некаквој осмој разувјеримо од тога како не бјежимо сами од себе. Углавном – тренутно, било у Масловарама, Гдањску или Бањој Луци: бука.
О ОЦУ
1.
Беслови, другачије ватре нас грејале.
И воде другачије нас пошкропише.
Неисте речи уши нам попише
(Које се у нама, о нама смејале)
Нисмо се истим маглама допали.
Безусти, свако због своје истине
На неко своје неместо пристигне
(Листови, са исте крошње опали)
Свако ће своје (не) косити стрмине
(А то, обојици, биће да доста је )
А исти снег ће нам воћњак ломити
И које укида, када нас укине
Каквим ће причама све заклонити
Она(ј) што после (ако) остаје?
2.
Сакупљаш циглу. Сан о президи.
Још мало, некакво чудно дрвеће
Рашириће се између. Неће
Нико успети ништа да види.
Браћа, већ ће због себе селити
Ограду када будете правили.
Колчеви су се, трули савили
У некој од крчевина. Где ли ти.
Стабла ораха што су пропала
У некадашњој, бившој вам шуми
Сада су, ђавољем свињцу ивица
(Јер стриц се, иначе, предвоуми
Ораховина му се изоблала!)
Нека бар сада успе живица.
3.
Још се ми задуго тражили
По кућама туђим, (не)пијани
(Кад чудан месец засија ми,
И мало се загубим. Важи ли?)
Још много чега ми опсово
Пред поноћ, после мог похода
Кад ипак (некако) проходам
По ко зна који пут, поново
Задуго се (не) трезнили
Свако од свог (не)порока
Јер, нико не зна кад доста је
Сада, и ти си притока
И не можеш знати жедним ли
Због свега што ми преостаје.