Правосудна неистина о Сребреници

Готово прва помисао коју има човјек при помену појма судске власти јесте да је то мјесто на којем људи, по природи ствари, траже уточиште за рјешавање њихових међусобних спорова.

уторак, јул 16, 2019 / 14:48

Од тог уточишта људи с правом очекују да у њему, казано правничким језиком, све релевантне чињенице буду расправљене и утврђене, односно да се, казано народним језиком, пронађе и утврди истина, јер без ње нема правилне примјене права. Ваљано обављање тог посла подразумијева судије које, поред професионалног знања, требају имати још двије особине. Једна од њих је величина, а ње, као што је давно исправно запазио Лав Николајевич Толстој, нема "тамо гдје нема једноставности, доброте и правде".

Друга особина судије у вези је са мудрошћу коју је, истина не само за судије, изрекао Алберт Ајнштајн, који је рекао: "Велике душе увијек је дочекивао жесток отпор осредњих умова". Кад се ова мудрост примијени на судије, то значи да се сваки од њих, да би истински био велика душа, мора одупријети осредњости умова када се сусретне са њима у поступку у било ком предмету.

Нажалост, некадашње судије Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију (са часним изузецима) нису имале такве душе, нити величину схваћену на Толстојев начин, а случај правосудне неистине о Сребреници исписан у пресудама тих судија је најбољи доказ за то.

Проблем утврђивања истине о догађајима у Сребреници из јула 1995. године, а нарочито њихове правилне правне квалификације и броја стријељаних, направљен је од стране Трибунала у Хагу у пресуди од 2. августа 2001. године, у предмету против генерала Радислава Крстића. У тој иницијалној пресуди случај Сребренице је и правно и морално неосновано оквалификован као геноцид, након чега су сва остала судећа вијећа Трибунала напросто слиједила ту праксу. Претресно вијеће Трибунала у Хагу је у тој пресуди навело да се наводно: "84. увјерило да су у јулу 1995. снаге босанских Срба, након пада Сребренице, погубиле неколико хиљада босанских Муслимана.

Укупан број погубљених креће се врло вјероватно између 7000 и 8000 мушкараца." У другостепеном поступку у истом предмету жалбено вијеће у пресуди од 19. априла 2004. каже сљедеће: "2. … Бошњачке жене, дјеца и стари људи одведени су из енклаве, а 7.000 до 8.000 мушкараца босанских Муслимана систематски је побијено."

Након тога све пресуде у осталим предметима, па и пред Међународним судом правде по тужби БиХ против Србије, прихватале су наведену правну квалификацију и правосудну неистину. У погледу правне квалификације све пресуде су правно неосноване, јер напросто не одговарају појму геноцида. За тај појам од пресудне важности је то да је геноцид, како је објаснио Рафаел Лемкин ‒ творац овог појма, усмјерен против националне групе као цјелине, што је прописано и у члану 2. Конвенције УН о спречавању и кажњавању злочина геноцида.

Казано једноставним језиком, нема геноцида ако у селу или вароши у некој држави буде убијено више људи исте националности, јер тиме није угрожена та национална група као цјелина, посматрана унутар граница исте државе. Ову истину својевремено је приликом расправе у Конгресу САД признао Шериф Басиуни, рекавши да: "Уколико се конвенција Уједињених нација користи као стандард, тешко је дешавања у Босни означити као геноцид". Знајући то, Басиуни и експертска комисија УН на чијем је био челу ће прогурати појам тзв. "локалног геноцида".

Након тога требало је пронаћи неки догађај како би на њега била наметнута наведена схватања геноцида, иако су она ненаучна и супротна Конвенцији УН о спречавању и кажњавању злочина геноцида. За то ће послужити сребреничка дешавања из јула 1995. године, за која ни у једној од пресуда Трибунала у Хагу није утврђена истина. Умјесто тога, у пресудама се само барата тврдњама о наводно више од 8.000 стријељаних муслиманских војника и цивила, што је у супротности са доказима.

С тим у вези подсјетићу на то да је Трибунал у Хагу од 1996. до 2001. године имао контролу над ексхумацијом посмртних остатака из разних гробница везаних за догађања око Сребренице у јулу 1995. године. Резултати тог истраживања су такви да се за 442 ексхумиране особе може тврдити да су жртве стријељања, јер су имале повезе преко руку или очију; 627 особа имају повреде од фрагмената метака или метала, што може да буде посљедица погубљења, али и борби; 505 тијела има повреде од метака, што може да буде посљедица погубљења, али и борби; док се за 411 тијела не може утврдити узрок смрти. То су, дакле, судско-медицински докази који говоре о броју стријељаних и он је далеко испод оног који нам се жели наметнути.

Не бих овдје износио и силне друге доказе и аргументацију који то такође говоре, јер је колумна исувише мали простор за тако нешто. Умјесто тога, указаћу на још три ствари.

Као прво, треба рећи да ни у једној пресуди (а ни оптужници) Трибунала у Хагу нема имена погинулих муслиманских војника (нема њихове индивидуализације), усљед чега нема ни описа начина на који је дошло до смрти било ког од њих појединачно. То је од важности, јер је у тим пресудама остало неутврђено колико је муслиманских војника погинуло у борбама против Војске Републике Српске приликом пробоја војне колоне 28. дивизије, иако бројни докази говоре да се радило о хиљадама тако погинулих.

Другу ствар, која је у вези са управо реченим, износи Душан Павловић у својој књизи "Битка за Сребреницу рат за цивилизацију". Он каже: "Када сам 2009. године као запосленик Института за нестала лица БиХ приликом посјете ДНК лабораторији Међународне комисије за нестале питао њихове стручњаке како утврђују околности страдања несталих, рецимо у догађајима око Сребренице у јулу 1995. године, добио сам одговор да се они тиме не баве већ да их све подводе под категорију жртава Сребренице." Вјерујем да управо цитираном није потребан посебан коментар, јер ријечи аутора написане у научној књизи говоре саме по себи.

Најзад, трећа ствар на коју скрећем пажњу јесу запажања која је о сребреничким догађањима изнијела судија Трибунала у Хагу Приска Матимба Ниамбе, у свом издвојеном неслажућем мишљењу од 12. децембра 2012. године, у предмету против генерала Војске Републике Српске Здравка Толимира. Аргументација ове судије је веома важна за проблем којем је посвећен овај текст, а који сам оставио за његов крај. Дакле, судија Ниамбе у свом неслажућем мишљењу, када је ријеч о кључним сребреничким питањима, каже сљедеће:

"85. Супротно ставовима већине чланова Вијећа, не слажем се са ставом да је међу појединцима у снагама босанских Срба и руководством РС постојао удружени злочиначки подухват присилног уклањања становништва, босанских муслимана…. него је становништво енклава жељело да оде и да је, уз помоћ Армије БиХ и Ратног предсједништва Жепе, постигло споразум о евакуацији људи из разлога ратне нужде.

Затим судија Ниамбе каже и ово: "86. не слажем се са ставом већине чланова Вијећа да се, кад је ријеч о подухвату убиства, ради ‘о врло организованој операцији убиства коју су разрадиле и усвојиле бројне високе старјешине ВРС-а, а у дјело провели многобројни припадници снага босанских Срба. По мом мишљењу, ‘спонтани’ карактер тог УЗП у оквиру кога је требало позивати добровољце да би убиства могла да се изведу такође доводи до разумног закључка да је он потекао од мале групе појединаца који су дјеловали без ичијег одобрења и у тајности".

Ријечи ове судије и господина Душана Павловића су важне, јер смо прије пар дана чули најаву високог представника Валентина Инцка како ће БиХ идуће године "имати закон о забрани негирања геноцида у Сребреници…и ја већ радим на томе". Тим ријечима Инцко је само потврдио какав рашомон постоји у ономе што се зове Европском унијом. У Повељи ЕУ о основним правима (члан 11) јасно је прописана слобода изражавања мисли, која укључује слободу примања и ширења информација о свему, а нарочито слободу научне мисли и критике, без мијешања јавне власти и без обзира на границе, при чему се мора поштовати суштина овог права, сагласно члану 52. те исте Повеље.

Овакво прописивање је једино својствено цивилизованом друштву, јер је сваки његов човјек у својој бити слободно биће, пошто му само слобода омогућује да се оствари, а кроз остварење човјека омогућује се остварење и развој друштва у цјелини. У таквом друштву постоје признати ауторитети, који почивају на моралним врлинама, знању и истини. Њихов антипод су аутократске и ауторитарне организације и друштва, којима је својствено да фаворизују наметнуте ауторитете.

Е, то би да овдје наметне високи представник, чиме ћемо добити једно крајње изопачено друштво, а све како би се у коначном сатанизовала Република Српска. У њему би за изражену мисао одговарали не само господин Душан Павловић, већ и судија Приска Матимба Ниамбе, без обзира што су своје мисли изразили пишући начну књигу, односно вршећи судијску функцију. И све због тога што се тиме, ма какву истину рекли, супротстављају наметнутом ауторитету. Тешко ми је замислити нешто што је морбидније од овога, при чему имам искрено људско поштовање према онима који су стријељани, као и према њиховим породицама.

Аутор је бивши сенатор Српске (што је престао бити по налогу ВСТВ) те редовни професор уставног права и судија Окружног суда у Бањој Луци.



12 КОМЕНТАРА

  1. Da su srbi organizovano i po komandi bez razmišljanja klali, ubijali,palili i silovali bili bi danas u EU kao Hrvatska ili bi dobili državu kao Kosove.
    Isto tako da su Muslimani žrtve genocida bili bi danas Izrael a ne Liban.
    Genocid iz čistog objesa je ozbiljna stvar i ulaznica u elitni klub USA, UK, HOLANDIJA, BELGIJA, NJEMAČKA,…

    Srpsko društvo ili nacija bi se prije svega trebali pozabaviti traženjem i osudom bolesnika koji su u čistoj borbi podrobili koljače i umjesto da ih pokupe i uredno sahrane evidentirajući tačan broj sahranjenih mi ovdje branimo zvijeri i kukavice bolesne koje su iz samo njima znanog razloga prenosili masovne grobnice do pet puta.
    Takvi žive među nama i možda kreiraju i današnje poteze srpskog naroda?!
    Dušan Pavlović je ono pitanje trebao postaviti Vinku Pandureviću i onima što sjede u boračkoj.
    A što se tiče Ohr i nametanja zakona prvo će morati suditi po tom zakonu muslimanima, zar Ćamil Duraković mora moliti rulju i objašnjavati da ne idu na proslavu i roštiljanje u Potočare.

  2. Аутор који познаје материју, је покушао објаснити комплексност проблематике, али и колико смо код пресуда имали произвољних мишљења и тумачења судија, а можемо рећи сасвим извјесно и наручених.

    Он разумљиво мора са поштовањем говорити о тим суду, но чињеница јесте се то претворило у правну наказу коју можемо ставити у раван својевремено римокатоличке инквизиције или судова тоталитарних режима.
    Сам појам удружени злочиначки подухват је преузет из процеса организованим криминалним скупинама (мафији), ту када судите свима који су дио те приче, а гдје је постојао злочин, доћи ће у ситуацију (јер јесу били у ланцу командовања) да морају доказивати невиност, умјесто да тужилаштво мора доказати кривицу сваког посебно.
    Зато је са УЗП врло зајебана ситуација а правна наказа у Ден Хагу (и тужилаштво и суд) би ту строго селективно и срочило оптужнице и доносило пресуде.
    Но како написах то су наручени процеси, са пресудама донесеним и прије почетка процеса, неке „измјене и допуне“ би услиједиле ако би једна агенција са адресом тамо далеко преко велике баре упутила сугестију (читај наредбу) да се „њихови“ у жалбеном поступку ослободе.

    Геноцид? Аутор је написао подоста тога, врло добри и поучни примјери.
    Опет ако погледамо правну дефиницију геноцида из 1948;
    http://www.preventgenocide.org/ba/pravnadefinicijagenocida.htm
    да би дјело добило ту квалификацију, поред акције морате доказати и намјеру. Како ћете доказати? Ако имате наредбу, помогло би. Проблем је је што је никад за било које дјело нема, као што је нема ни за догађаје у и око Сребренице.
    И ту су судије произвољно тумачиле једну наребу ДК од 2,јула (параграф 294. пресуде МСП http://www.institut-genocid.unsa.ba/pdf/Presuda%20MKSY-a_BiH-Srbija.pdf) везану за смањивања енклаве на градско подручје до преузимања града Сребренице и енклаве у цјелини., и ту извели да то значи .., а то опет значи….,ту смо добили пресуду Крстићу и Благојевићу, и касније пресуде су само слиједиле ову донесену на произвољном мишљењу и скарадном тумачењу.

    Већ сам написао на другом тексту поновићу, сребренички масакр нико у роду српском не пориче.
    И наравно да за те догађаје нити један нислећи човјек неће прихватити подваљену и неодрживу квалификацију „ђеносајд“.
    Из два разлога. Ти догађаји, уважавајући и дефинисију а и колико год произвољно тумачили, не могу добити ту квалификацију.
    И други такође важан. Олаким прихватањем те квалификације за дјела у градићу који је 1991. бројао 5.746 душа, и прихватањем стандарфа како примијети аутор „локалног геноцида“ вршимо релативизацију и проституисање појма геноцид али посредно се изругујемо народима (Јермени 1915-17, Јевреји и Срби 1940их) који су заиста доживјели геноцид. А на то немамо право.

    Науми дрипца Инцка да прогура закон о кажњавању оних који мисле својом главом?
    Усвајањем овог закона имали би за посљедицу покушај „дисциплиновања нације“ али и увод у једну неодрживу ситуацију гдје би се кажњавала слободна мисао. То би били мучни процеси.

    Још нешто. Као што имамо у пресуди генералу Крстићу скарадно мишљење судија око догађаја у јулу 95-е, у тим пресудама имамо мишљење, закључак, да у 6 општина 1992-е нема елемената ђеносајда. А сва бошњачка политичка елита и медији у ефбиху, оном бошњачком дијелу, упорно понављају да је и ту био геноцид. И шта сад?
    Ако ће бити санкционисани они који мисле својом главом око догађаја у Сребреници требали би исту санкцију добити и они који гракчу о деђавањима 1992 да је био ђеносајд. Јер и они не уважавају пресуде истих судова, и МСП и МКСЈ.

  3. Хајде да се мало играмо.

    Баш ме интересује какво би образложење за казну неки судија у БЛ написао, све када би писац овог текста на овај начин негирао геноцид у Сребреници, односно, када би објавио овај текст после доношења-наметања тог закона?

  4. Koliko god puta sebi rekao da neću jer očigledno nema svrhe i na ovoj temi se suzdržao kad god su o njoj pisali novinari i političari, ipak, kada vidim kako i uvaženi pravnik koristi identičnu matricu moram radi sebe reći, pa da krenemo od manje važnog prema više važnom:

    1. U raspravi o pravnoj kvalifikaciji zločina u Srebrenici moramo sebi priznati da svi mi i u Bosni i Hercegovini i u Srbiji živimo u pravnom sistemu koji se svojim članstvom u UN i potpisivanjem međunarodnih konvencija obavezao da kvalifikuje zločin „na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde“ – kako je rečeno u Deklaraciji Skupštine Srbije, gdje se i poziva na poštivanje obaveza prema Tribunalu u Hagu, kao što je i u Dejtonskom mirovnom sporazumu jasno navedeno da su potpisnici obavezni poštovati djelovanje i odluke ovog Tribunala koji je osnovao UN. Dakle, mi trenutno živimo u pravnim sistemima koji su se jasno odredili da prihvataju zaključke i Međunarodnog suda i Tribunala. Izjave političara poput premijerke Brnabić su samo odraz nedostatka hrabrosti da se kaže ono kako jeste. Sam Dačić i njegova stranka su glasali za Deklaraciju zvanu „na način utvrđen presudom“ i dok ne usvoje drugačiju Deklaraciju ili ne napuste UN i povezane međunarodne sporazume ostaje tako.

    2. To nipošto ne smije značiti da ne treba postojati rasprava o svim temama i činjenicama pa i o karakteru zločina u Srebrenici ili bilo gdje. Svaka rasprava o tome definiše događaje iz prošlosti, ali i našu sposobnost da mijenjamo društvo na bolje. Jedna grupa ljudi u Skupštini RS je usvojila Deklaraciju, a druga grupa ljudi je poništila tu Deklaraciju. Sada imamo Komisji o Srebrenici i opet će neki ljudi u klupama usvajati taj izvještaj i na taj način činiti upravo ono što je potrebno, a to je individualizacija odgovornosti. Zadatak Komisije nije samo da iznese svoj stav o tome kakva je kvalifikacija zločina nego da prikupi i predstavi činjenice na osnovu kojih dolazi do nekog zaključka, a te činjenice će stojati kao svjedočanstvo njihove odgovornosti. Ako preuzimaju odgovornost za vlastiti integritet i čast koju će utvrđivati vrijeme kada njihovi potomci budu sagledavali ukupnu sliku i djelo svojih predaka u Komisiji i Skupštini, onda trebaju imati i pravo da iznose svoje mišljenje. Zabrane govora nipošto, ako mi je predak bio rasista, zločinac ili prikrivao zlodjela, bolje da imam dokaz za to u njegovim riječima nego da mi neko prepričava zašto mu je bilo zabranjeno.

    3. Idemo prema najvažnijem pa zanemarimo sada Karadžićevu idirektivu br. 7 i rasprave o tome da li su strijeljanja bila rezultat osvete onih kojima su ubijeni članovi porodice ili planskog slaganja „paketa“, zanemarimo i broj žrtava i način stradanja, i eventualnih samoubistava i međubošnjačkih sukoba. Zanemarimo sve ono što je kao elemente svoje rasprave uvrstio cijenjeni sudija Blagojević u dokazivanju neprikladnosti termina genocid koristeći i kantarski nemjerljive kvalifikacije „veličina“ i „mudrost“, ali, rekoh, pravo na mišljenje…

    4. „Проблем утврђивања истине о догађајима у Сребреници из јула 1995. године“, kako reče sudija zaista jeste tema koja nas i danas prati i koja kako reče Predsjedavajući proizvodi mitologizaciju, koju evidentno stranačke strukture, a posebno SDA, koriste u svakodnevnici i na taj način obezvrjeđuju zločin kao što ga drugi dnevnopolitički, umanjuju.
    Pa tako dolazimo i do onoga što mene zanima i što mislim da se ipak i danas može riješiti da se olakša i saznavanje istine i smirivanje strasti, a koliko god zločin, onaj koji drži pušku i onaj koji naređuje, bili individualni, ostaju naša odgovornost u sadašnjosti.

    5. Otkrivanje svih masovnih grobnica i utvrđivanje identiteta žrtava je najvažnija stvar i naša kolektivna odgovornost da se to konačno završi. Sve ovo pišem jer ne mogu podnijeti da i sudija Blagojević, pa makar to radili svi drugi i novinari i političari, čovjek koji zna pravne procedure zanemari ovako bolnu činjenicu, u koliko god skraćenom tekstu kolumne.
    Blagojević se poziva na tvrdnju „‘спонтани’ карактер тог УЗП“ tvrdeći da su ubistva posljedica djelovanja malog broja ljudi u određenom vremenu što isključuje goenocidnu namjeru – i stav je logički održiv da nema sveukupnog zločinačkog postupanja, a ono se nastavilo i kroz skrivanje zločina koje nikako nije moglo biti spontano i pojedinačno. Od 95 do sada otkrivenih masovnih grobnica vezanih za Srebrenicu samo 7 je primarnih, sve ostale su sekundarne i tercijarne pa imamo situacije kao što @Mladen kaže, da su pojedina tijela nađena u pet različitih grobnica – To je dio sistemskog djelovanja. Sada se sprema dženaza za više desetina ubijenih na Korićanskim stijenama u Prijedoru, njihova tijela su prije dvije godine nađena u sekundarnoj grobnici. Od 132 tijela, 62 su novootkriveni, a svi ostali su dijelovi tijela koja su već identificirana u drugim masovnim grobnicama. Mnogi su pa i ovdje govorili da su ti ljudi otišli u Norvešku ili negdje drugdje, a tek sada su njihova tijela tu kao dokaz zločina. U Trnovu su u novootkrivenoj masovnoj grobnici pronađeni dijelovi tijela dvojice od šest osoba koje su na poznatom snimku ubili pripadnici srbijanske specijalne jedinice Škorpioni. Njihova tijela su uglavnom nađena još 98, a sada, nakon dvadeset godina, kosti će da se spajaju. Jedan od strijeljanih je imao 16 godina, toliko sada ima moje dijete, znate i vi nekog dječaka od 16 godina pogledajte ga i zamislite kosti koje su duže vremena ležale razdvojene nego što su bile u živom tijelu. Svake godine u septembru i oktobru se na Potočarima obavlja postupak o kojem se malo priča jer je posebno bolan, a to je reasocijacija – otkopavanje grobnica i dodavanje kostiju u mezarje već ukopanih. O tome se malo govori jer porodicama je posebno bolna spoznaja da se tijela ponovo otkopavaju.
    Još uvijek se na prostoru BiH traga za preko 7000 žrtava svih nacionalnosti i taj broj nije konačan. zato sam se javio i pišem, jer ne neprimjereno i nepotrebno od sudije koji zna sve ove činjenice da kao argument za svoje tvrdnje uzima podatke iz nekih presuda iz 2005. ili 2008. Kako ga god nazvali, zločin u Srebrenici kao i svi ostali u kojima su tijela ubijenih sakrivena traje sve dok se tijela ne nađu, identificiraju i ukopaju. Komisija o Srebrenici ima moralnu obavezu da govori i o tome, ko je naredio sakrivanje tijela, njihovo prekopavanje, ko je obezbijedio bagere, ko je hranio bageriste, ko je naredio višedecenijsko skrivanje tijela…

    O svemu se treba pričati, sve se treba preispitivati, kao što i sami sebe trebamo pitati i ja i sudija Blagojević i svi ostali. Pa i pitati predsjednike, premijere, ministre, poslanike jesu li i kada pozvali sve one koji nešto znaju o sakrivenim tijelima ubijenih u zločinima da kažu istinu i omoguće završetak zločina koji traje i traje i dalje svugdje gdje su pojedinci i institucije sakrili istinu o zločinu.

    Prvi korak bi bio da Komisija za utvrđivanje istine pozove sve ljude da kažu šta znaju o tim lokacijama, nakon toga će njihovo djelovanje imati snagu katarze za sve nas.

    Dru

  5. Испашће да пишем као демагог-политичар када сад устврдим да сам 100% за то да се открију злочини, да се открију и казне сви злочинци, као и да се све учини да се открију посмртни остаци убијених на свим странама.

    Како год, ја што мислим то кажем, или напишем.

    Да се држим теме, она је политичка судска пресуда из Хага за геноцид у Сребреници, политичка и намјенска по два основа.

    Први, да се оправда окупација бивше Југославије и уништи снажана и неутрална ЈНА(100% успјешно изведен пројекат), друга, да се овим гнусним чином слободарском српском народу освете клеро-фашисти за поразе у првом и другом свјетском рату(100% успјешан пројекат).

    Да се вратим теми и на крају поентирам.

    Хиљаду пута су домаћи и страни стручњаци доказали да није било основа да се донесе та пресуда, ниједном то није допрло, бар до једног реалног интелектуалца код муслимана, напротив.

    Хара штокхолмски синдром код муслимана, сви су „патолошки заљубљени“ у оне који су муслимане увукли у грађански рат 1992 године, оне који су их у рату пљачкали и убијали за више циљеве ( нпр. Маркале I II, улица Васе Мискина, Добриња…………), те понизили, уназадили и опљачкали у миру.

    Да будемо начисто, ништа данас није боље стање код Срба и хрвата што се тиче штокхолмског синдрома.

    Морам да кажем како су муслимани могли овај доказано највећи ратни злочин у грађанском рату у БиХ медијски искористити, исто као што га користе за наводни геноцид.

    То су чињенице, после рата је могао бити исти сценарио и исти резултат(приказивање свијету муслимана као жртве и хомогенизација муслимана), није за тај циљ требало муслиманима да српски народ генерално буде проглашен геноцидним.

    Разумијем у потпуности да им је у тој намјери по поријеклу- већином фашистичко руководство, то свакако, наиме, не можеш бити припадник поражених фашистичких снага, односно бити потомак члана Ханџар дивизије, највећих кољача српске нејачи из другог свјетског рата, а волити Србе.

    То је за мене толико логично, али није логично да партизанска дјеца код муслимана често више исказују мржњу према српском народу, него што то раде заведени фундаменталисти и потомци усташа.

    П.С.Све ћу учинити да помирим српски и муслимански народ, све ћу учинити да у будућности не будемо жртве оних који историјски српском и муслиманском народу искрено не желе добро.

    Да бих то постигао, мора муслимански народ доживјети катарзу, односно, прихватити чињеницу-истину, све да су над српским народом у задњем рату чинили злочине фундаменталисти по директном наређењу Изетбеговића и његових фундаменталистичко-фашистичких сатрапа.

    Срби су као народ, те њихово руководство прихватили чињеницу да су битанге и издајници у српском роду учинили злочине над муслиманима, доказали су то на дјелу, муслимани то нису урадили, напротив.

  6. Док чекам Сима да брани, неке друге да нападају лик и дјело вожда, све на основу дешавања у НСРС, да ја за сваки случај пошаљем ЗЕИСА у пет пички материних.

    Значи, иди зеисе у пет пички материних, тачка.

  7. UN су конципирале одређене правне дефиниције. Лепо. Међутим та УН маска спала је са ружног лица евроатлантских творевина. UN нити су уједињене (већ дубоко подељене), нити су нације у оном делу који је и сам производ гигантског геноцида нераскидиво својственог и непорециво иманентог званичном западу, нити су независно тело, већ купљено, корумпирано, уцењено и силом манипулисано. Онима који силом прљавог новца, оружја и политичких притисака, сеју смрт по целом свету, лако је да уцењују УН, а најлакше им је да манипулишу мртвим телима (која и тако сами масовно производе), али и судовима, „стручњацима“ и подацима, а све ради одбране својих горепоменутих глобално геноцидних циљева и глобално освојених позиција званичног запада тј позиција створених на њима нераскидиво својственом гигантском геноциду. Осим тога ми сви знамо да не могу босански муслимани илити Бошњаци истовремено бити и нација и религија, уколико се већ ни око сопственог имена, порекла и идентитета међусобно не могу сложити, да би потпали под било коју дефиницију у вези геноцида. Оно једино што је непорециво у вези те теме и категорије јесте да су они производ геноцида над Србима вршеног за време турске окупације и да су током оба светска рата као и у рату деведесетих наставили да буду оруђе истог геноцида над Србима. Све је исто и ништа се суштински не мења.

  8. Ко је уопште споменуо „више“ и „ниже“ расе? И какве везе има српство са фашизмом, сем што је фашизам као типичан производ запада једнако истребљивао српство онда као и данас. Наравно и онда уз помоћ оних истих балија, балиста и „ханџар дивизије“ а који данас у фашистичкој нато режији изигравају жртве.

  9. @zeiss

    Не лупетај. То ћеш моћи да се јадаш онда када нам плате ратну одштету за оба светска рата па и овај 90-их и јавно се покају и извине. Догађаји из деведесетих су потврдили тезу да творевине поражене у оба светска рата нарочито оне поражене у 2 светском рату (али и њихови финансијери а зна се који су) као злочиначке геноцидне не треба да постоје као државе. Ни Срби ни Јевреји нису извршили геноцид над немцима да би хитлер то користио као изговор нити их је за то икада оптужио, оптужио их је да му сметају да се шири у простору. С друге стране сва ова багра јесте извршила геноцид над Србима и то не једном. И није се покајала ни искупила, напротив. По твојој наказној логици пошто су Срби били жртве геноцида које су над њима извршили хитлер и његови помоћници (балије, балисти и усташе..) одједном су Срби испуцали „право“ да се од од истих зликоваца икада више бране. Само је право на злочин и геноцид над Србима вечно и бесконачно и не троши се никада! Хитлер има достојног настављача у нато нацистима, исти циљ и исто растојање и исте помагаче. А ви бедници који сте били хитлерови помоћници и остали сте исти – беда са истим циљевима, код вас нема ни трунке кајања, ни трунке искупљења за геноцид над Србима, већ напротив, оптужбе и изговор за опет нови геноцид! Закључак који следи је да зликовци остају зликовци и не мењају се никада! А жртве остају жртве. Питаш зашто? Ево. Ми Срби смо огледало вашег зла и неморала, и отуда толика ваша агресија према нама. Удри огледало и виши ниси ружан! Али неће то више моћи. Не не..

  10. Колико хиљада Срба је побијено у Сарајеву (8000) а колико хиљада Срба у селима око Сребренице, Братунац, Кравица? Колико у српској крајини коју су отели и окупирали папски нацисти усрташе? Колико у оба светска рата? Колико је тек Срба убијено и прогнано на Косову од стране кавкаских миграната? Никада више нећемо дозволити да будемо жртве разних бараба па макар нас нато барабе оптужили за шта хоће.

Оставите одговор