Повратник (The Revenant)
Повратник је много бољи у деловима него у целини. Импресивни почетак који нас врло брзо баца ин медиас рес рата између колонизатора и нативаца без проблема пролази као омажна "пра-верзија" Спилберговог искрцавања у Нормандију у Спасавање редова Рајанa. Сцене сличне импресивне бруталности наставиће да се ређају, кад се Хју Глас (Ди Каприо) буде свађао с […]
Повратник је много бољи у деловима него у целини.
Импресивни почетак који нас врло брзо баца ин медиас рес рата између колонизатора и нативаца без проблема пролази као омажна "пра-верзија" Спилберговог искрцавања у Нормандију у Спасавање редова Рајанa.
Сцене сличне импресивне бруталности наставиће да се ређају, кад се Хју Глас (Ди Каприо) буде свађао с медведом или кад буде спавао у коњу, или кад буде стајао испред снолике пирамиде од бивољих лобања… Алехандро Гонзалез Ињариту је маестрално дочарао борбу човека с природом, али и борбу оних који су спремни да живе у складу са њеном "природом" са онима који би да исту брутално мењају у складу са својим интересима.
Али, то, изгледа, није тема његовог филма.
Повратник је филм који почиње као епско-историјска реконструкција бруталних колонизаторских дејстава и отпора истим, потом се наставља као епопеја о духовном и, нарочито, физичком преживљавању у суровим условима, да би завршио као филм освете.
Највише, јер је некако морао да заврши.
Повратник је филм о човеку (људима) и природи, и њиховим различитим природама. Индијанци, баш као медвед с почетка филма, нападају да би одбранили своје младе и повратили нарушену равнотежу. Људи тј. колонизатори све раде зарад сопствених интереса дивље мењајући постојећу равнотежу и успостављајући нову. Ухваћен негде између, Глас ће бити принуђен да напусти хармонију коју је стекао везом са Индијанком тј имањем сина Индијанца и "врати се" колонизаторској, "белој" природи која делује у складу са апстрактнијим, природи непознатим поривима, као што је освета. На том путу Глас ће бити подсећан како природа функционише, али "људско" у њему биће незаустављиво све док не оствари свој циљ и, парадоксално, баш то, природи страно осећање, омогућиће му да преживи и истраје у околностима у којима би се многи други предали.
Леонардо глуми, али још више трпи, за све паре. Не могу ни да замислим како је било ваљати се у свим оним леденим водама и полугол гристи сирово месо. Али, да ли ми је Лео некако посебно дочарао муке Хјуа Гласа. Не. Лео је заслужио Оскара за труд, али не и за остварење.
Отприлике исто важи и за Ињаритуа. Његово инсистирање да је камера увек на пола метра од јунака у неким сценама (борба са медведом, јурњава пре пада у провалију) учинила је да на невероватан и прилично непријатан начин будемо укључени у дешавања, али добар део Ињаритуове визуелне и концептуалне поставке само је продубљивање метафизичких делатности Теренса Малика или "еко"-платформе коју је понудио Кевин Костнер у Плесу са вуковима. Ињариту је много убедљивији у својим импресијама светом који је креирао, него у дочаравању драме својих јунака, али, кукавички, није спреман да ово друго сасвим потисне.
Зато на крају имате утисак да сте одгледали једну релативно баналну причу о осветничкој јурњави, где ниједан од јунака не успева да буде "више од" сопственог бедног живота, али ни довољно аутентичан унутар те беде. А стварима свакако не помаже ни "рил тајм" праћење те јурањаве, модел који скоро увек већи фокус наше пажње ставља на њену изведбу, него на развијање личности јунака.
Повратник је мали, помпезан филм.
М.Ш.
Мислим да је аутор престрог у опису и оцени филма. У питању је, без сумње, јако добар филм, можемо рећи, уз све мане које можемо наћи, и одличан филм.
Да, овде је аукор у праву, Мексиканац се упирао (користећи угао кадра, близину камере) да код гледаоца појача доживљај, ту су свој допринос дали драматична радња и сцене суровости.
Али, морам реће да ово није Ињаритуу својствено, није му то рукопис, потпуно је то различит приступ од ранијих његових филмова. Уопште, Ињариту воли да експериментише, волио би користити надреалне сцене, својствени су му уврнути дијалози који имају и дубину, често збркана радња са неочекиваним расплетом, и ништа од тога у овом филму, и ово је ипак први (Ињаритуов) филм где је комерцијална позадина примарна, такође је и све подрађено да побере бројне награде (што ће се и догодити, такве филмове можемо звати и „ловци на награде“), и у овом филму Ињариту је одступио од себе самог, прилагодио се тренду који му раније није био својствен.
Аутор је добро „скенирао“ радњу филма, неке сцене, поруку филма може свако схватити на свој начин. Филм јесте о освети (а освета је увек захвална тема у филму), о борби човека са природом, али је филм пре свега о људској природи. Такође, мислим да Ињариту овде онако „изокола“ на свој начин тумачи како је то ишло у тим суровим временима са формирањем и обликовањем једне нове (америчке) нације.
Глумачка екипа и сама глума врхунска, сценографија, па тешко је наћи замерки, радња и дијалози добри, али и предвидиви, има драматичности али нема ту неке дубине. Филм свакако ваља погледати, побраће и доста награда, неке заслужено, неке јер је опасно промовисан.
Како написах, другачији је то филм од ранијих Ињаритуових филмова (који се мени лично више свиђају, иако су неки попут рецимо „21 грам“ баш оно претешки за гледање), видећемо какав ће приступ имати Мексиканац у будућим филмовима, да ли ће се вратити себи, или ће остати на оваквом ипак више комерцијалном приступу.
У доба кад су филмови из фабрике штанцања шаренила на калуп, Холивуда, постали тако упечатљиви да се доживљавају као испоставке Мекдоналдса: чим их видиш, сместа их заборавиш, драго ми је да је аутор овог текста имао толико стрпљења да одгледа овај филм, запамти радњу и да користи сложене речи да га опише.
Иначе дивим се деловима попут: ”Леонардо глуми, али још више трпи, за све паре.”
Лепо проституку звати проституком иако има лепе очи.