Потурица Семир Ефендић каже – у Босни никад није било Срба (а Тужилаштво БиХ га не тужи)
Ово није неки наци-инфлуенсер Исламске државе, који живи од кликова и надриисторије. У питању је начелник сарајевске Општине Нови Град, који за мраморје са крстовима каже да је "црква босанска" и још каже да то нема везе са Србима.
Ниво Сeмировог примитивизма, или неког ко му је ово писао, није видљив само у лажирању историјских чињеница, пошто на томе почива сав идентитет исламизираних Срба, већ у језику који користи и који је на баш ниском, турбофолк нивоу.
Чињеница је, рецимо, да мраморје (које он назива новокомпонованим термином стећци) постоји у границама данашње Србије, Црне Горе, али и Хрватске. Међутим, Семиру самом није јасно шта пише, јер каже: "каквих нема у Србији (осим у пограничним подручјима Босне)", гдје је вјероватно мислио "у пограничним подручјима на граници са Босном", али он или ко му ово пише, нема свијест ни о правопису. Камоли о семантици.
Потурица Семир, јер сам је тражио да га тако зовемо, јесте човјек који говори о "аутохтоном народу БиХ", при чему се самопонижава трвдњама да је постојала и некаква аутохтона вјера у средњовјековној Босни, као и писмо. Читава потуричка народност потпуно игнорише да је, рецимо, Стефан Твртко Котроманић православац, крунисан у данашњој Србији 1377. године као краљ Срба, Босне и Поморја. О чему постоје и историјски подаци, које они не уче дјецу у школи.
Зато их уче глупости о босанским пирамидама старијим од времена. Семиров језик је примитиван и резон му је у најмању руку мајмунски, али ми ћемо, као и сваки пут, дати оригинални текст пресловљен на "аутохтоно босанско писмо", које потурица Семир не би употријебио ни за живу главу. Наравно, мислимо на српску ћирилицу.
Може се нашироко анализирати ниво јадности Семирове, када помиње Ферхадију, а не помиње Саборну цркву СПЦ у Мостару, које су имале исту судбину. Семир се понаша као да су гусле нешто лоше или примитивно, а турско наслијеђе типа севдалинка, нешто узвишено. Све је то досадни клише о Србима као ратним злочинцима и затуцаним дивљацима, али је у актуелном политичком тренутку најдирљивије и најгротескније што Семир у висока културно-научна достигнућа која он као потурица и друге потурице у Ефбиху имају, јесу и – навијачи.
(ха-ха, бљуц-бљак)
Овдје није проблем примитивни Семир, или ко му већ ово пише, него највише српска каста политичких колаборациониста, који ово све посматрају или ћутке, или у симбиози са потурицама у предизборном периоду усијавајући примитивни национализам до пржења коре великог мозга широким народним масама.
Непостојеће, тзв. Тужилаштво БиХ, неће предузети ништа против овог изазивања вјерске и националне мржње од стране потурице Семира, па се требамо под хитно се одвајати или подићи зид, јер ће овакви опет пожелити насиљем нам објаснити, како је наше заправо њихово.
Семир Ефендић: Нема Срба, то су босански православци
У Босни и Херцеговини не постоји српско културно-хисторијско наслијеђе. Постоји богато аутохтоно босанско културно наслијеђе јединствене вриједности у свјетским оквирима.
У задњих 150 година један број босанских православаца под утицајем пропаганде из Србије изјашњава се као Срби и прихвата великосрпску идеологију. Најважније културно-хисторијско наслијеђе оних који су прихватили србијанску националну идеологију, а које је и међународно валоризовано, јесте култура масовних злочина над цивилима, женама, дјецом, старијим и немоћним особама, као и величање ратних злочинаца уз гусле.
Аутохтоно становништво Босне и Херцеговине стиди се таквих поступака и понашања. Обимна грађа о наведеном може се наћи у архиву Хашког трибунала, али и другој литератури. Најзначајнији протагонисти ове културе злочина су Гаврило Принцип, Дража Михаиловић, Радован Караџић, Ратко Младић итд.
С друге стране, Босна и Херцеговина има богато културно-хисторијско наслијеђе оличено у аутентичној средњовјековној Босанској цркви (вјери), босанском писму, језику – сачуваном у каменим стећцима каквих нема у Србији (осим у пограничним подручјима Босне). Босна има севдалинку, Хасанагиницу, Стари мост, чаршије, хамаме, сахат-куле, књижевнике, државнике, пјеснике и научнике, сликаре и глумце, пјеваче и навијаче…
Има универзалну културу толеранције и нескрнављења вјерских објеката и части, за разлику од барбарске праксе њиховог уништавања.
Рушење објеката који су дио свјетске културне баштине под окриљем УНЕСЦО-а, попут џамија Алаџе и Ферхадије, барбарским и примитивним методама минирања различитим врстама експлозива, противтенковских мина и других средстава, не може избрисати чињеницу вишестољетног постојања ове културе која се, због својих дубоких коријена, увијек изнова обнавља.
Босна има и мрког медвједа и обичног међеда.
Милораде Додиче!
П.С.
Подсјећам, Милорад Додик јучер је у друштву предсједника Србије Вучића изјавио:
Видимо да сада муслимани у Босни покушавају да направе неку причу о свом културном насљеђу или босанско-херцеговачком културном насљеђу. У суштини то не постоји. Не постоји босанско-херцеговачко насљеђе, не постоји босанско-херцеговачка историја. Постоји, засебно српско културно насљеђе, постоји хрватско и постоји турско културно насљеђе.