Потомци су глас жртава јер другог гласа немају

У само предвечерје свесрпског сабрања у Пребиловцима, јака киша спустила се на тај град и крај, умивајући га за сутрашњи велики празник, и носећи свјежину која је испунила и расхладила ваздух. Пише: Душан Ј. Басташић Те вечери је у простору некадашње пребиловачке Основне школе "Краљ Милутин" отворена изложба о Пребиловцима. Том догађају требало је присуствовати, […]

понедељак, август 17, 2015 / 17:02

У само предвечерје свесрпског сабрања у Пребиловцима, јака киша спустила се на тај град и крај, умивајући га за сутрашњи велики празник, и носећи свјежину која је испунила и расхладила ваздух.

Пише: Душан Ј. Басташић

Те вечери је у простору некадашње пребиловачке Основне школе "Краљ Милутин" отворена изложба о Пребиловцима.

Том догађају требало је присуствовати, јер је то прва изложба постављена чак 74 године након погрома над Пребиловчанима. Погрома који заузима централно мјесто у изложби.

Дошао сам на изложбу да чујем како збори Јахура, баш ту у учионици за коју сам учио да је била посљедње заједничко коначиште пребиловачке нејачи у родном селу.

Училиште, коначиште, мучилиште.

Осјећања су била помијешана. Од радости што је изложба постављена управо овдје, до стезања у грлу при помисли на посљедње тренутке мученика.

У учиони је владао мук. Иза тридесетак људи, углавном потомака жртава, лежале су у седам ковчега мошти Светих пребиловачких Новомученика. Биле су ту посљедњу ноћ прије сахране у крипту Храма.

Миленко је говорио из душе, са снажним емотивним набојем. На моменте се то чинило неповезано, али се све некако слагало као мозаик коме се на крају није имало шта додати ни одузети.

Те вечери је опет, по ко зна који пут, он био њихов глас. Јер они гласа немају.

Помислио сам како је тужно да са нама те вечери није био ниједан свештеник. Ниједан од двадесетак архијереја који су пристигли на освештање Храма које је требало да буде обављено сутрадан.

Рекоше нам да се у исто вријеме одржава теолошко предавање, па да сви одоше тамо.

Добро. Господ види, Господ зна.

Те вечери, након отварања изложбе, јечале су гусле у Булута махали.

Ноћ уочи свесрпског сабрања у Пребиловцима, готово да нисам ни спавао.

Слутило се свитање дана за памћење. Једног од оних дана које називамо историјским и пишемо великим почетним словом.

Поранивши, мој пријатељ Дане и ја смо са иконом Светог Вукашина готово прелетјели пут од Храма до старе школе.

Мада сам знао да ће у литији, која је требало да крене према Храму, ковчеге са светим моштима носити потомци жртава, био сам ту са њима, обучен у бијело, како је Владика заповиједио.

Када смо нас четворица подигли четврти ковчег, чврсто сам стегао металну ручку.

На челу литије је Јахура носио Часни крст, донесен са Христова гроба из Јерусалима. Исти онај крст који је био на челу београдске Спасовданске литије. Исти онај који смо крајем јуна пронијели Велебитом, закрстили њиме крвави пашки камењар и цјеливајући донијели до зграде у Метајни, гдје је био први логор за жене и дјецу у Другом свјетском рату.

Литија се кретала полако. Повремено би застајали, таман толико да дођемо до даха и погледом потражимо блистави Храм Христова Васкрсења који је бивао све ближи.

У литији је Дане носио икону Светог Вукашина јасеновачког и клепачког.

Смјењивали су се носачи светих моштију. Свако је желио да барем дио пута учествује у том несвакидашњем тренутку.

Ковчег са моштима мојих дједова и стрица, вјероватно, никада нећу носити и сахранити. Оне леже у некој од многих велебитских и пашких јама.

Ако из барем једне од тих јама извадимо кости, осунчамо их, умијемо и сахранимо у крипту наше цркве, онако како су то урадили часни Херцеговци, вјероваћу дубоко да су ту и кости мојих дједова и стрица.

Литију је пред Храмом дочекало мноштво људи. Пролазили смо дугачак шпалир.

Никога нисам видио, гледао сам у земљу.

У Храму је чекала отворена крипта. Из ковчега смо изнијели бијеле вреће и додавали их игуману Сави Тврдошком и Јовици Булуту, који су их уносили у крипту и мошти распоређивали по њеном дну.

Служена је Света литургија. Бесједио је Његова светост патријарх српски Иринеј.

Држани су говори.

Могло се чути да је Храм саграђен за петнаест мјесеци, што не одговара истини.

Грађен је много дуже, средствима које је углавном прикупљало Српско национално друштво "Пребиловци" уз самопријегор Миленка Јахуре.

У говорима нису поменути, нема их међу заслужнима чија су имена исписана на зидовима Храма.

Није им стигао чак ни позив на "свечани" ручак.

Колико знам, тога дана, након сахране и Свете литургије, нико од високих званица и црквених великодостојника није отишао до самог села, тамо гдје живе Пребиловчани, гдје се чује дјечја граја, гдје се уистину може осјетити и доживјети Васкрс Пребиловаца.

Рекао би Свети Вукашин: "Само ви дјецо радите свој посао".

Свети мученици пребиловачки, молите Бога за нас!



Оставите одговор