Посвећење прољећа 2014.
Растиње уз ријеку озелени брже од осталог. Ту је земља плодна, има доста влаге и живот напросто буја. Пише Вукашин Беатовић Уз обје фочанске воде, раније него иначе, ове године поникли су први препаднути зелени листови. Кажем препаднути јер дјелују прилично несигурно – по дану их милује топло сунце а навече их напада окрутни фебруарски […]
Растиње уз ријеку озелени брже од осталог. Ту је земља плодна, има доста влаге и живот напросто буја.
Пише Вукашин Беатовић
Уз обје фочанске воде, раније него иначе, ове године поникли су први препаднути зелени листови. Кажем препаднути јер дјелују прилично несигурно – по дану их милује топло сунце а навече их напада окрутни фебруарски мраз, па несретници не знају да ли касне или су пожурили са изласком под плави свод. Можда би им стварно било боље да су остали у дубокој утроби сивог дрвећа.
На самом ушћу, силовита и бучна Дрина као да тјера уморену Ћехотину од себе. Дуж танке линије њиховог сукоба, трома и измучена Ћехотина полако губи битку и стапа се постепено, са живом дринском силом. Тако ишчезава првобитно видљива граница, на којој двије љепотице мијешају своје капи и тамо негдје у даљини постају једно.
У окомитом шумарку надомак тако ојачане Дрине, на питомо сунце изашла је мала, ситна, црна вјеверица. То је прва дивља животиња коју сам видио ове године. Не желећи да је препаднем у намјери да направим фотографију, шкљоцнуо сам у тренутку кад је вјештим покретима из земље вадила сакривену храну. И баш кад сам покушао да направим другу, бољу фотографију, нагло се трзнула и као муња небеска замакла кроз грање.
Понављам, то је прва дивља животиња коју видјех ове године.
Пошто одавно не желим да сводим догађаје на ниво пуке случајности, помислио сам да у изенадном сусрету са овим дивним земаљским бићем, постоји неки дубљи смисао. Касније, у стану, листао сам књиге и тражио симболику која се везује за вјеверицу. Нашао сам да је она знак припреме, економичности и повјерења.
Па да – помислих – изборна је година, многи ће нас ускоро припремати да им зарад боље економске ситуације, повјеримо наше гласове. Најприје ће сви бити сјајни, углађени и заводљиви као мала вјеверица. Али кад загусти, нестаће као што нестаје восак надомак огња. Тад ће наступити онаj, из наше коштане сржи извучен Шантићев стих: „Сељаче, гољо, ти си прах на поду, тегли и вуци, и у јарму скапај…“
Него, можда се симболика вјеверице у нашем екосистему може другачије протумачити…
П.С. Текст је насловљен по истоименом балету Игора Стравинског.