Поштовани гледаоци, кукурикууууу
Гледам синоћ "Пресинг" на РТРС-у. Тачније "шетам" прстима по типкама даљинског управљача, а очима по тв каналима, па застадох баш ту. Пише: Зоран Јанковић Својом вољом, без пресинга, застадох. А, право да вам велим, не знам ни шта ми би. Пукао онај ТВ студио, и у ширину и у дужину, ко фудбалско игралиште. Добро, има […]
Гледам синоћ "Пресинг" на РТРС-у. Тачније "шетам" прстима по типкама даљинског управљача, а очима по тв каналима, па застадох баш ту.
Пише: Зоран Јанковић
Својом вољом, без пресинга, застадох. А, право да вам велим, не знам ни шта ми би.
Пукао онај ТВ студио, и у ширину и у дужину, ко фудбалско игралиште. Добро, има овдје и хиперболе, али заиста је повелики. Превелики! Фотеље бијеле боје, под плав, па црвен, па бијел, а улаштен ко билијар кугла (од чега ли је само, Бого Драги, да се овако сија!? Па како га не упрљаше они многобројни гости, није им ваљда домаћица свима приглавке дала кад су улазили!?). Зидови такође тробојни као и под; „црвено, плаво и бијело, тим се дичи српство цијело. Ооој хаааа“! Кулисе, рекао бих, комбинација плексигласа са неонским свјетиљкама. Ту су и столице за публику и у њима неки млади и лијепи људи. Све лијепо, нема шта: велико, сјајно, бљешти, сија и сијева. („Сијева мињак пун ко рибњак“ рекао би Брега. Ја то не бих казао). Пукао, дакле, нови студио РТРС-а па сија; пукла и нова уста Биљане Кнежевић, од силикона или од ботокса (од чега ли их већ данас праве), а у њима сијају керамички зуби. А некада…
Четири летве и два квадрата платна
На некадашњу СРТ, студио Пале, дошао сам да радим 1995. године. Право са положаја. Пардон, право са борбених линија, неки други на положајима су били. Уосталом, као и данас. Централни студио тадашњег СРТ-а, дјечачића из којег је ижџикљао овај шљаштећи див РТРС, био је у биоскопској Сали паљанског Центра за културу. Дрвеним гредама и даскама изравнан је нагиб који има свака кино-сала. Од дрвених летава направљени су рамови, на њих је разапето платно, неколико варијанти, развучени су каблови, постављене камере и… то је то. Бој не бије свјетло оружје, већ бој бије Ристо Ђого. Ма шта ко мислио о њему.
Једне ноћи неко заборави да угаси електричну гријалицу у режији и све плану. Изгоре техника као кајмаклила. Случајно (ваљда). Мјесецима је програм емитован из репортажних кола паркираних у дрвеној шупи, ту одмах иза објекта. Смонтираш прилог, па онда брзо оптрчиш; трчиш око куће све до камиона; камион је у дрвеној шупи, а одатле се емитује програм, ентитетске телевизије.
Први мој сусрет са студијом био је све само није – типичан. Увео ме неко од старијих колега да видим како Драгиша Ћосовић коментарише утакмицу. Тад још у презимену није имао слово „р“. Уђосмо у студио кад оно међутим… насред подашчане кино-сале столица: у столици Драгиша, пред Драгишом (обичан) телевизор; гледа он у екран и прича у микрофон. А зима је била са пуно снијега. И хладно ко оно прије двадесетак дана. У Сали нема никаквог гријања. На Драгиши пола ормара одјеће и поврх свега бијела монт-јакна, тако да је личио на велики игло. На глави поткапа и капа, на рукама рукавице, рукама са рукавицама обухватио велику шољу топле кафе и – коментарише. Ништа он што ми ходамо око њега. Једино оне дрвене даске по поду мало зашкрипе.
Даске ко даске, расушиле се, па понека и штрчи. И шкрипи, наравно! За неку од тих непослушних дасака, један сниматељ, идући уназад да би ухватио кадар какав је тражен из режије, запео је и стропоштао се на леђа. Усред емисије која је ишла уживо! Гости и водитељ с муком су се суздржавали да не прасну у смијех. Дуго се препричавало како је чак и паду камерман успио да задржи тражени кадар, само се слика мало затресла! Скоро па непримјетно! Некада…
Радован Први
Дошао мени један рођак у посјету. Није „Рођак са села“. Тих дана и година сви путеви водили су на Пале. Само по томе како је ко говорио „на Пале“ или „у Пале“ знало се да ли је „домородац“ или „досељеник“; мјештани су ишли „у“ а дошле „на“ Пале. Рођо ме, дакле, замолио да му покажем ТВ студио. „На Палама“.
Увео га ја, он загледао, одмахивао главом, све ми не вјерује… „Ама покажи ти мени тај ваш прави студио, гдје Радован буде кад гостује“! Ја му показах. Нема други, један једини је, а то је – овај. Иде он низ степенице, одлази, а све једнако одмахује главом. Видим лијепо, не вјерује ми човјек. Какву илузију створе четири летве и мало (различитог) платна.
Да, Радован је био „онај“ Радован; „знаш ти добро који“! Није „Радован трећи“. Био је то први Радован; први предсједник Републике Српске. Сјећам се, ко да је јуче било, кад нам је забранило да га спомињемо у програму. Забранило из оног нечег што се међународном заједницом зове. Ови наши, сад власт што су, тада су то једва дочекали. Ниси смио нипошто рећи „Радован Караџић“ у програм и – готово. Иначе остаде без посла. А замислите сад само вијест у којој је он главни јунак. Како је срочити а не награбусити!? Чинило се то около-коле, како је ко знао и умио. Сналазило се. Као у оној народној причи кад снајка није хтјела да мужеве родитеље зове „мама“ и „тата“, а „свекре“ и „свекрво“ нису јој дозвољавали. Свекар је копао бунар, муж јој вадио земљу одоздо, а свекрва скувала ручак па снајки наредила да позове укућане. Пошто је била лијена да оде директно до њих она (снајка)н их дозва овако: „Хеееј, ти крај рупе, реци томе у рупи, звала је ова из куће, да дођете на ручааааак!“ Ето тако-некако се сналазило. Тада.
Жива истина
Након пар година рада, кад сам већ постао уредник, добио сам своје четири летве и на њима платно (а сликар нисам, ни Чича-Глишу поштено нацртати не знам). Нико није смио да ми ту „позадину“ (да извинете) узима за друге емисије. Био је то скоро па статусни симбол. Тих неколико летава и пар квадрата платна. У студију.
Пригријало, тако, једног љетног дана, зној цури са чела, ни пудер га више сакрити не може. Сниматељ, будући да је и сам прокувао ко „дајц“ уз Требевић, отвори она велика бочна врата на студију; она велика кроз која су гледаоци излазили некад послије одгледаног филма из биоскопа. Мислим да је био неки празник, ни гласа споља да уђе у студио, као да све спава.
Само дежурна екипа у режији, камерман с једне стране, моја маленкост са друге стране камере, радимо емисију „Српска данас“.
Након пар прилога „везаних у блок“ камерман ми показа отворену шаку. То је значило „пет секунди“ до момента кад идемо уживо у програм. Није тад било ових садашњих помагала, црвених лампица и идиота; идиоти су на РТРС дошли знатно касније. Нисам имао написану најаву него сам говорио из главе. „Поштовани гледаоци…“ „Куукуурииикуууууу“ запјева комшијски хороз-пјевац усред најаве. Камерман се пуче дланом по челу, што је мени био јасан знак да се кукурикање чуло у програм, јер је он имао слушалице на ушима, а ја нисам. Ни сам не знам како сам се прибрао ни шта сам даље у најави рекао. Знам само да ми је кукурикање зазвучало као да је грунула хаубица. Данима послије тога кад год бих неко рекао „поштовани гледаоци“ колеге су додавале „куукуурикуууу!“ И на ходницима су ми то добацивали. Добацивали па онда бјежали.
Ето… тако се стварала ова наша телевизија, што данас шљашти и бљешти. Препуна србовања, тробојки, скупе сценографије, ботокса и силикона, црвених лампица и идиота. Пардон, идиоскопа. ДЈЛ – друштво једног лица. МД (закључите нешто и сами зар баш све морам да вам напишем)!
Кад је мука ђе си Ђука…
Сподбише, тако, једне године, поткрај деведесетих прошлог вијека, Биљана Плавшић и Милорад Додик (и наравно Рајко Васић) све из Пала што се однијети могло и преселише то у Бањалуку: Кабинет предсједника, Народну скупштину Републике Српске, Владу, телевизију, радио… само им СРНА успут запе у Бијељини.
Паљанском ТВ студију РТРС-а прво су забранили емитовање, а тек касније су га преселили у Лукавицу и деградирали на ниво (само) једног од ИТЦ-а; информативно техничких центара. Мало је људи који се данас тога сјећају. Или су заборавили или се праве да су заборавили. Ја се сјећам. Сјећам се кад су институције РС са Пала пресељене у Бањалуку нама је, у студију на Палама, забрањено даље емитовање програма. Мада смо производили. Сами себе смо гледали, јер нам је емисиона опрема погашена. Милорад је угасио, нису странци то урадили; странци су само били кринка иза које се скривао тада, као и још много пута. Као и данас, уосталом. Суштина је то да му ми више нисмо требали. Одрадили смо своје, одбранили смо Републику Српску, долазило је његово вријеме у коме за нас мјеста било није. „Кад је мука ђе си Ђука, кад једете Ђуку не зовете!“ вели народ. Може и „б“ умјесто „д“. У предикату реченице.
Džaba ITC Istočno Sarajevo opet ima najviše posla, oni u BL moraju izmišljati događaje – Dodik na sto načina, još uvijek se u Sarajevu sve događa…
Na dočeku nove godine grupa mladih pijanih mladića, vesele se i pjevaju BIĆE PALE OPET GLAVNI GRAD 😀
Da da… Al’ kad zagusti, vjerovatno, hoću reći kad opet zatreba budala da ginu…
Техника јесте битна, али су људи који праве програм битнији. Стара прича о форми и садржају, односно суштини. Џаба ти сва техника овог свијета, ако ти је новинар „трубадур“.
Што се мене тиче, не бих имао ништа против да се обе „стакленке – близанке“ реалоцирају на Пале !
Где су сад Иванка Чворо, Весна Југовић ? Биле су ми ,онако, симпатичне !
rale brada, 20.03.2012. 09:58:07 [34486]
hahaha trubaduri – http://www.youtube.com/watch?v=nrFEaEpjrl0
Ivanka Čvoro je radila na Kanalu S sve dok ga Pedi (čini mi se da je to bio on) nije zabranio, sad je vjerovatno u nekoj agenciji…
Najbolje bi bilo reorganizovati RTV tako da IT centri postanu regionalni emiteri a da cengralne vijesti i par bitnih emisija budu zajedničke. Ovo što imamo sad je bzv…
Када се појавила ова Биљана Кнежевић, помислих, ево коначно једне нормалне водитељке и новинарке каква доликује озбиљној ТВ кући.
Међутим у задње време више личи на неку фуфицу, и далеко је од онога што треба. Имају ли ти водитељи уопште икаквог узора, гледају ли остале светске, па и у окружењу канале.
Мисли ли дотична нпр. да је достигла светски ниво тиме што је унаказила себе са оним новим ботокс – уснама. Има ли она огледало кући, или погледа ли репризу када својих наступа.
slavija, 20.03.2012. 10:52:42 [34491]
„Мисли ли дотична нпр. да је достигла светски ниво тиме што је унаказила себе са оним новим ботокс – уснама.“
То је поливалентно средство за рад. Питаш се како поливалентно? – Лако:
– осим што њој служе да лакше може изваљивати глупости јавно (у двије емисије узастопно је поносно показала да њено образовање је из ауто-магазина, наиме, Биљана не разликује национализам од шовинизма (Рајко П. Ного), и не зна шта пита госте у емисији (Предраг Марковић))
– понедјељком, кад их покаже у емисији „Пресинг“ насмије а богами и згади бар неколико стотина гледалаца РТРС-а.
U to ratno vrijeme znao sam ponekad pogledati i taj program. I jednom je taj nesretni Co(r)sovic prenosio utakmicu Barselone za koju je tada igrao Mostarac Meho Kodro i Real Madrida. I Cosovic je citavu utakmicu govorio igrac sa brojem 9 da ne bi slucajno izgovorio Kodrino ime. A jos taj igrac sa brojem 9 dade dva gola. A o Risti Djogi i Iliji Guzini ne vrijedi ni govoriti. Taj program je bio ispod dna novinarstva
Ko misli da je Risto Đogo bio dobar novinar, onda sa njim ne vrijedi polemisati. On je bio srpska preteča Rajka Vasića. Zasmijavao me je, kada sam ga stigao pogledati, ali da je bi ozbiljan novinar, nije. Kao uopšte i sama televizija na početku je bila smiješna, ali to mi je shvatljivo bio je rat. Danas su mnogo bolji uslovi na RT RS-u, ali su ostrašćeni i u službi režima, pa traje to već 14 godina. Srpska televizija je postojala do 1998. godine, a onda je postala Dodikovizija. Tadašnji novinari, kao i današnji novinari su bili ogledalo uređivačke politike. Zoki kada zaboraviš sjetu, pokušaš napraviti otklon od subjektivnog osjećaja, razmisli i reci, kada je 1994. godine ili 1995. godine SRT promišljao o greškama u u upravljanju i radu Vlade RS, ili odmah nakon rata. Koja je to emisija 1996. godine, napala politiku Kličkovića recimo? Na koji način? Bili su to tada mali kapaciteti i neshvatanje situacije. Kao i danas 16 godina kasnije, nažalost..
@ pink panter
Isto mislim kao i Ti; slažem se sa svime što si napisao. Jedino o pokojnom Risti Đogi ne mislimo isto.
U ratu ne postoji novinarstvo (kod nas, izgleda, ne postoji ni poslije rata), ne postoji istina. Radi se o ekstremnim uslovima upitnosti opstanka zajednice, pa je sve podređeno generalnom društvenom cilju. Samo par primjera.
Da bi izvještavao o ratu iz Iraka američki novinar morao je da provede šest mjeseci zajedno sa jedinicama u kasarni. Radi homogenizacije i saživljavanja sa kolektivom; da bi se osjećao kao dio tima. Kad pođe na teren dobijao je klasične instrukcije. Najrigidniji brifing. Izvještaje je smio slati samo vojnim sredstvima veze. Svako korištenje druge veze, aktivnost mobilne ili satelitske telefonije, smatrana je neprijateljskim djelovanjem, a novinar legitimnim vojnim ciljem. I bilo je nekoliko slučajeva da su vlastiti novinari ubijani samo zato što su uključili mobilne telefone.
Ne opravdavam. Obrazlažem! I osuđujem!
Koliko ste vidjeli snimaka leševa američkih vojnika u Iraku, koliko u Avganistanu? Koliko ste vidjeli leševa poginulih u kulama bliznakinjama u Njujorku ??? itd. itd.
Riste Đoge svi se sjećaju po onim za***ancijama na kraju dnevnika. Ne znaju ljudi da je bio jedan od najmlađih urednika na silnoj TVSA u kojoj su novinari i po 10 godina volontirali samo da bi nekad (ili nikad) dobili posao. Đogo je bio vanserijski novinar nevjerovatne bistrine. Znate i sami da je za humor neophodna natprosječna inteligencija. To što je imao nesreću da radi u vremenu u kome jeste radio dalo je završni pečat njegovoj karijeri. I, nažalost, životu. Ubila ga prejaka riječ. Ko razumije shvatiće.
RTRS se na sva usta hvalio kako mu je podigao spomenik. Spomenik ko spomenik, svakom preminulom đedu porodica je podigla takav ili bolji. Drugo niko i ništa i nikad učinio nije za tu porodicu.
Bog je dao da su djeca naslijedila nevjerovatnu Ristinu inteligenciju i bistrinu. Jedan od sinova danas je doktor teoloogije, najcjenjeniji mladi profesor Bogoslovije u Foči. O drugom ništa ne znam. Volio bih znati.
Od društva porodica Đogo nikad nije dobila ništa. Ništa, ništa i ništa. Zato nam Bog ne pomaže. Mnogo smo grešni; mi kao društvo!
@ zmaju
„Ponekad ste pogledali taj program“ pa ste vidjeli da ne valja. Da li ste ponekad, tih godina, pogledali sarajevske medije? U čemu je razlika? Lice i naličje. Ja ne znam koje je prvo a koje drugo. Znate li Vi?
O Đogi ili o Guzini „ne vrijedi govoriti“. Ne vrijedi govoriti ni o Senadu Hadžifejzoviću ili Smiljku Šagolju… pa ipak se govori.
@ rale brada
Ivanka Čvoro je danas porodična žena, pozdravljam je ovom prilikom. Kad su je otpustili sa RTRS-a zaposlila se ne radiju „Istočno Sarajevo“, mislim da i sada tu radi. O Jugoslavi Šiljak ne znam ništa. Radila je, jedno vrijeme, kao prevodilac za međunarodne organizacije. To mi je posljednja informacija o njoj.
karabaja
Mislim da se Hadzifejzovic i Djogo ne mogu porediti. Djogo je ponizavao ubijene ljude u Sarajevu na najprimitivniji nacin npr. zrtve sa markala. Sjecam se Dnevnika koji je vodio Hadifejzovic iz 1995 godine. Taj dan su na Grbavici ubijene dvije djevojcice iz snajpera, Hadzifejzovic je poceo dnevnik rjecima da je monstrum taj dan ubio dvije male djevojcice. Nemoj mi samo reci da je Corsovic olicenje profesionalca jer mu je bilo iz ponizenja reci ime Mehe Kodre koji je bio vrhunski fudbaler. A inace volim procitati tvoje tekstove i ne mogu te bas zamisliti u drustvu tih huskaca sa ratne televizije.
Zoka hvala na racionalnom objašnjavanju situacije. Da, dobro si procijenio da sam o pokojnom Risti mišljenje formirao na bazi njegovog nadrealizma na kraju dnevnika, ne mogu zaboraviti i sada se nasmijem kada se sjetim kada stavi fesić na glavu, pa onaj fildžan i kaže, nešto u fazonu, a u Bosni… Vjerujem pošto ste čovjek od riječi, da je Risto bio bolji od moga mišljenja, a da je brzo mislio jeste. Da su ga u Zvorniku iz BG ubacili u jezero, svi kažu da jesu. Izvini, ne bihda uvrijedim pokojnika koji se borio za našu stvar na svoj način, ko zna kako bih ga sada u ranim 40-im shvatio, tada sam bio previše „brz“ u kontanju, pa sam i doniosio prijeke sudove, koji se negdje ucrtaju pa s vremenom izađu napolje. Sve najbolje velemajstore pisane riječi.
Zmaj, znamo svi da ste se sami poubijali na Markalama, dovukli leševe, spremili kamere i uključili kada je trebalo.Mekenzi je nešto o tome kvalitetnije rekao nego što ti i ja možemo. Ne mrzim te, samo ti kažem čovječe.
Ćosović je legenda, frajer u Španiji dobio žuti karton, ono piše na španskom tarajeta amarila ili tako nešto, usput treba biti i izmjena u timu, a on kaže u tim Rasinga ulazi tarjeta amarilla..Loodilo..
pink panter
opet pricas gluposti, jedan od ubijenih na Markalama mi je i clan sire porodice i dobro znam kako je poginuo. To i jeste rezultat propagande Djoge i slicnih u koju si i ti kao i mnogi poceo vjerovati kao sto je i ona prica o bacanju Srpske djece lavovima iako se zna da je Pionirska Dolina bila linija razdvajanja i niko nije mogao prici lavovima koji su uzgred uginuli od gladi.
zar zaista vjerujes da su svi svjetski novinari lagali a da su samo Djogo, Guzina i slicni govorili istinu? Ta televizija je i napravljena radi ratne propagande,a svu opremu je dobila od JNA. Ako vjerujes u to onda imas neki ozbiljan defekt.
Ko je ispalio granatu međede? Odakle kamere tu? Đogo ih postavio? Razmisli jel na Kovačima leži ubica tvoga rođaka.
Šta ti znači Mekenzi?
Šta misliš koja je razlika Markale uglavnom Bošnjaci i Skenderija i Dobrovoljačka, uglavnom Srbi? Pronađi razliku. Isti je ubica. Alija i Ejup.I Jove jebeni Divjak. Kad tad doći će na naplatu.
pink panter
U tom dijelu sarajeva svaki dan je bilo na desetine novinarskih ekipa koje su snimale dogadjaje po gradu, a nekih stotinjak metara od mjesta dogadjaja bio je i istureni studio TVBIH. Pet stotina metara dalje u Holiday Inn-u bile su redakcije mnogih svjetskih agencija i TV kuca. Eto odakle TV ekipe na licu mjesta. UN je utvrdio da je granata ispaljena sa Mrkovica kao i hiljade drugih koje su citav rat ispaljivane po Sarajevu
pink panter
obidji spomen plocu na markalama pa ces vidjeti po imenima da bar petina nastradalih nisu bosnjaci
Jedino u čemu se slažemo ti i ja je u tome da Bosna treba biti bez entiteta. Da se ukinu kantoni. Da ponovo bude država, republika, monarhija (kako god Srbija želi), ništa više nam ne treba.
@ zmaju
„moji su dobri – njihovi ne valjaju“ ovakvo razmišljanje je put u nigdje. Ne želim tako da razmišljam, ali ne mogu ni da prećutim stvari koje znam.
Ni sam danas ne bih mogao da stanem iza baš svakog priloga napravljenog u ratu, i iza svake izgovorene riječi. Nisam ja ništa bolji od ostalih. Ali ni gori. Običan sam čovjek, jedino su mi moralna načela nešto čvršća od uobičajenih. Ali kad bi se sve ponovilo ja ništa drugačije uraditi ne bih znao, nego što jesam radio. To sam što sam.
Te dvije djevojčice zvale su se Nataša i Milica. Ubijene su na Grbavici. Ja sam pravio prilog za SRT o njihovoj pogibiji. Bio je to jedini tv prilog koji sam napravio bez ijedne riječi teksta. Nisu postojale riječi koje su mogle ispratiti tragediju trenutka. Najteži prilog u mome novinarskom životu i jedan od težih trenutaka u životu uopšte.
Inače djevojčice su ubijene u vrijeme primirja. U Sarajevo su stizale velike količine robe, pa su cijene padale, a gazde gubile pare. Prodavali su robu po jeftinijoj cijeni od nabavne. Platili su snajperisti da ubije te dvije djevojčice. Pucao je sa Bristola, najvjerovatnije. To je nekih par stotina metara. Ne da je mogao vidjeti da su djeca, nego im je mogao vidjeti i izraz lica na snajperu. Ubio je jednu. Pravo u glavu. Druga je pobjegla za zgradu. Sačekao je na drugom ćošku zgrade. Hladnokrvno je i njoj pucao u glavu!
Linija je provrela, Srbi su uzvratili. Cijene su u Sarajevu skočile. Gazde su zadovoljno trljale krvave ruke. Danas je velika mogućnost da se u Sarajevu srećem sa tim snajperistom, a da moja rodbina radi za ove „gazde“-neljude.
Pa ti reci šta ćeš reći!
ne slazemo se mi ni u cemu. A Srbija ako ne promijeni politiku nece se pitati ni u Vojvodini, Sandzaku i Juznoj Srbiji
Jeste Srbe i Hrvate razvukli, ubijete ih u stanu,a onda montirate kamere i snimate tobož zločine. Moja sestra je sa dvoje male djece za sat izbjegla smrt i domogla se prave teritorije iz opštine Centar. Za dva sata već su se uselili talibani i labradori u njen stan. Propaganda je jebena stvar.
Srbija će ekonomski porobiti ovaj prostor, dobro prati koje su fabrike došle u Srbiju i zakocenućeš se. Znam ja da bi ti volio Sandžak sebi, ali ima ekstrema dovoljno da ih dole očiste zauvijek, samo neka se jave. Vojvodina, ostaje naša. Republika Srpska je naša, još ovaj dio Bosne gdje ste vi, a onaj dio Hercegovine po dogovoru od ranije ide Hrvatskoj. Svi sretni, a nije ni vama loše- Živa glava, jebem ti miša.
pink panter
jel i Tokio vašB-)
Naravno i pero pinokio
pink panter
da su BiH i Kosovo odlucili da ostanu sa Srbijom danas bi ih Srbija molila da se odcijepe. Zamisli Srbiju u kojoj zive 2 miliona Bosnjaka i 2,5 miliona Albanaca. Za 50 godina bila bi Islamska Republika SrbijaB-)
A zamisli da mi te šiptare protjeramo u Albaniju, a vi da se vratite korijenima, bilo bi nas 20 milionaB-)ZMaju ti si moj omiljeni Srbin dok god negiraš.
pink panter
vidim ja da je tebi protjerivanje u krvi, ali prosla su ta vremena
http://www.youtube.com/watch?v=T9ahuE0DMic&feature=related
da su Turci 500 godina protjerivali kao Rasini od 1992-1995 danas ne bi bilo nijednog Srbina. Hajde mi objasni kako to za tri godine rata ne osta nijedna džamija citava u RS dok su Srpski manastiri recimo na Kosovu prezivjeli 500 godina Turskog zuluma a neki su i izgradjeni za vrijeme tog zuluma
zmaj
ма ми смо се само зајебавали са вама. и ђого се зајебавао са вама. а и алија. он се највише зајебавао. шта би да смо вас озбиљно схватили..
ви сте постали неки фактор тек кад су нама додика довели. као ви нама непријатељи, пријетња, ово оно.. јбг кад се он лиже са усташама а мора имати неког пријетећег непријатеља. тако ви испадоште неки фактор, ни криви ни дужни.
http://www.youtube.com/watch?v=Ja5WHRUwDuY&feature=related
B-)
Господине Јанковићу, велико Вам хвала што сте ме подсјетили како је некад било, кад смо били људи, кад је телевизија била телевизијом и Република Републиком, кад је руководство било српско и кад су Пале и Српско Сарајево били главни град РС, кад си на екрану могао видјети Гузину, Ољачу, Милку Черемиџић, Тепавчевића…..па и Иванку и лијепу Југославу….ово сад, кад је све, због „општег“ интереса пресељено у јебену Крајину, све отишло у п.м.,новинарка тзв ртрс само што не свршава пред комесаром Рајком у изборној ноћи, уредница госту поставља припремљена питања, а ова сподоба из пресинга је моја омиљена тема, чак сам позвао Илирију или Ердал, да јој буду спонзори боје тена пред емисију, још једном, велико хвала и лијеп поздрав.
Jest Zametica, u pravu si nema šta..
Jel to spominješ ono utopično vrijeme kada je Momo Centreks Krajišnik na tv govorio kako, eto “nekad svojim sinovima da po pet dinara da idu u grad“, jadan….
Mani se ćorava posla. Sve stvari treba postaviti na pravo mjesto. Nit je valjala vlast poslije rata, nit valja ova sad…
Pozdrav Zoki iz Prijedora od prijedora. Kao i uvijek s velikim zadovoljstvom sam pročitao tekst. Hvala!
Ало ба, не гњави, све што се ставља на терет оној власти није ни промил онога што ови украдоше у пар година, оно су били Срби, Центрекс јест муљ*о, али од пара које су та предузећа узимала од муслимана је прављена држава, како држава, тако и телевизија и репетитори и опрема и све, да се мене пита, ако је ко узимао и за себе, халал му свака, у то доба дојч марка. Центрекс и Селект Импекс су узимали паре од других и градили државу, ови сад разјебаше оно што је прављено пола вијека и што је припадало свима нама, купујући кинеске админ. центре и дајући синовима по три милиона, да не би били наркомани. Шути.
Hvala svima na čitanju i na komentarima. Hvala „prijedoru“ na pozdravima. Pročitam ja njih redovno, samo ne odgovorim svaki put; čisto da neko ne bi to protumačio po onoj „ja tebi serdare, ti meni vojvodo!“
e da, mracna vremena su to bila…Pale glavni grad RS, sjediste svih vaznih institucija i ta samozvana paljanska elita koja vedri i oblaci Republikom…valjda su smatrali da ih je sam Svevisnji spustio na zemlju kako bi vrsili svoju svetu duznost jer ne postoji drugo objasnjenje za tu nadmenost i drskost (da ne upotrijebim neku tezu rijec) kojom su sefovali svim institucijama…a zapravo obicni sarajevski jalijasi koji su se docepali vlasti
Немојте да се дијелимо, МОЛИМ ВАС!
Иначе, и ја се сјећам г. Ђога и знам да сам се смијала тада… додуше нисам знала чему, али нешто је било смијешно. И сада често погледам ово што је и Хунт поставио. Хумор нас је одржао, хвала му! 😀
Сконтала си Лексу Саичића у новом руху!? 😀
„знам да сам се смијала тада… додуше нисам знала чему, али нешто је било смијешно“
http://www.youtube.com/watch?v=E2wP1np72Io :D:D:D
drazen78bl, 20.03.2012. 23:49:11
Чак и ја сам сконтала! 😀
Драж, знаш ли како је он мене наговарао да постанем алкохоличарка? Расправљали ми које је пиво боље и каже он мени да пробам да попијем Јелен па Нектар (експеримент) па да се увјерим да је, као, прво боље. И покушам ја… међутим не сјећам се шта је послије било… тако да сам још у недоумици (ШАЛИМ СЕ). 😀
Углавном, он ме наговарао на алкохол, ти ме наговараш на дуван… све лоше навике покупих од вас овде. Среће па не „падам“ на причу и наговарања!
:P;)
Сјајан текст,било ми је велико задовољство читати га… Одличан подјетник на дане кад је настајала Република Српска и РТРС,коју,успут речено,скоро уопште не гледам од како је постала СНСДвизија.Само бих одговорио овоме змају који мисли да је Хаџифејзовић свијетао примјер новинарства… Па за ваше медије у Сарајеву рат још није завршен,нарочито за Хаџифејзовића и сличне,и даље је на снази ратна пропаганда.А можеш мислити како је то у рату изгледало.Срећом па нисам имао прилике да гледам,осим кад би Ристо Ђого и Илија Гузина приказали понеки исјечак из дневника који је уређивао и водио Гебелс Хаџифејзовић.Питам се је ли добио икакав орден од исламског фанатика Алије Изетбеговића,за свој допринос у рату?
чуј као шали се, шатро није пробала. ц,ц,ц.. шта смо оно рекли о просипању шупље? B-)
а овај лијевчанин100% је проваљенији од мене. како њега ниси препознала?
иначе, карабаја пише о стварима о којима се мало кад и мало гдје и прича. да не спомињем колико је немогуће било гдје прочитати тако нешто.
има јелен па нектар од мене чим га опколим први пут.
Веља Сикирица, 21.03.2012. 09:54:04
Нема овдје оних кригли с пивом. Иначе бих Ти наручио бар двије-три. Ја се овдје проваљујем сваки дан. 😀 Не дај Боже да сам 100%, не бих остао жив.
А Ања? Ања је отмена дама.
http://www.youtube.com/watch?v=oHC2Ay3gNl8
На 0:40 имаш Ањицу…….
е ако је то она, онда мијењам мишљење за 45 степени. B-)
а можеш ли ти провалити ко је овај 100%? 🙂
није тешко, само прочитај пажљиво коментар. лијевчанин је хинт =)
Веља Сикирица, 21.03.2012. 13:02:37
Сад тек видјех да имамо новог 100% друга овдје. 😀 Мислио сам да је на рачун моје 3/8 лијевчанске крви, за шта ми Ања пије крв. Гори ми је то комплекс, него што ми нико није био у четницима. Осјећам се као изрод. 😀
Срам вас било, обојицу! 😀
Ово је нека твоја родица Дражене, види јој носића. 😀
Ја сам противник алкохола, дувана и сл. Тачка. 😛
Лијепо је прочитати и присјетити се тих почетака тадашње наше телевизије, која је у то вријеме вјероватно била најгледанија у региону.
Пропаганда је била на високом нивоу и тврдило се у то вријеме да сукобе у М-Х федерацији између муслимана и Хрвата 60% производи управо „наша Срна“ како су тад звали нашу телевизију.
Уз то имали су и добре информативне програме са других тв станица, не могу се сад сјетити тачно назива емисија, али знам да је уредник био Аца Вучић и водитељка Југослава Шиљак.
Било је и играног програма, серија „Голи живот“, музичке емисије топ листе, све што се радило имало је неког смисла, уз то почетак једне српске телевизије! Незамисливо, а стварно.
Ма и музика нам је тад имала смисла, Витешки плес, па Минђушари, Слаја док је био у оном другом жанру, онда још неке мање познате групе, мени је остала упечатљива једна из нашег Српског Сарајева, мада не знам ко су били ти момци, њихов спот се дуго вртио на тој СТВ, можда се сјети Карабаја, јер сад не постоји ни на јт тај спот, а сјећам се стихова „Господе да л’ знаш који нам је враг, да л’ су сви, баш сви, људи проклети….“
Уз ове већ готово заборављене стихове, сјетих се и још једне групе чини ми се из Добоја и њихове пјесме „сунце се поново рађа“…“Савом, Уном, Босном, Дрином, плови нова бјела лађа, сунце се поново рађа…“.
Ма права је штета што не постоји неки тв времеплов, имало би се много тога видјети, а тек што смо пропустили и у то вријеме, јер колико је коме било до гледања тв-а или могућности на ратиштима широм нама тада наше лијепе домовине.