Послушање Данета Чанковића: Додик да дарује своју имовину народу и поведе га у златно доба Српства

Милорад Додик може ући у историју

Страшна је спознаја да се српски политичари међусобно односе као највећи непријатељи и то у времену кад је њихово јединство потребно да се, не само одбрани Република Српска, већ и да се буде спремно, у долазећим повољним околностима, да се остваре историјски циљеви српског народа, тим прије што народ постаје све више јединствен, када се ради о суштинским питањима његовог опстанка.

За све ово вријеме од тзв. Дејтонског споразума све политичке странке и сви политичари створили су ситуацију у којој им сада народ не вјерује.

Све политичке странке, на овај или онај начин, у оном или у овом периоду, учествовале су у преносу овлаштења са нивоа Републике Српске на ниво БиХ, а све то на штету Српске и њених грађана. Често се то радило на начин, кад су једни били на власти – нешто су потписивали, а кад други дођу на власт – то реализују правдајући се да су претходни потписали, и тако у круг оптужујући једни друге. И сви они, политичари, били су све материјално богатији, поноснији на себе, а Српска је остајала са све мање суверенитета, а и народу је све теже, поготово када увиди лажне вриједности које се намећу у друштву. У Бањој Луци, највећем граду Српске, прије неки дан рођено је петоро дјеце.

Господо политичари, представници установа, великодостојници Српске православне цркве у највећем граду Републике Српске, рођено је петоро дјеце.

А српски политичари били су у предности. Требали су само да сачувају међународни уговор, Дејтонски споразум, у чијем Анексу IV је Дејтонска БиХ дефинисана као државна заједница, а суверенитет, као највише право, тим Анексом, који је у суштини устав БиХ, остао је у ентитетима, Бошњачко-Хрватској Федерацији и Републици Српској.

Вратити повјерење народу, сада се може учинити само конкретним чином и конкретним дјелима.

Први чин, најјачи политичар, Милорад Додик, да дарује скоро сву своју имовину народу и на тај начин, рјешавајући се брига о личном материјалном, а самим тим рјешавајући се и одређених искушења, стави у службу народа, водећи га у велике побједе.

И није ништа чудно одрећи се имовине и даривати је свом народу.

Зар се Растко није одрекао и престола и постао свети?

Зар у српском народу није било великих задужбинара?

У чему је разлика између човјека тог и овог времена? Ни у чему. Нема разлике у смислу човјекових жеља и осјећања, само су околности, изазови и искушења различита као и њихов интензитет. То значи да и данас има хероја, да има оних који ће сутра бити свети.

Ако тако поступи Милорад Додик и одрекне се материјалног, народ ће му повјеровати, и на најбољи начин повешће српски народ у највеће побједе. Биће ослобођен од сваке врсте уцјена страног фактора. Никакве санкције и пријетње му неће моћи ништа. Народ ће га носити на рукама, у срцу, његово име биће у молитвама Богу упућено. Милорад Додик ући ће у историју. Ако тако не поступи, само Бог зна шта ће бити са њим, а долази златно доба Србства.