Посљедњи Сиријски преглед: Крај династије Асад

То се, наравно, неће десити и то је још један од практичних доказа, те путоказа, како да избјегавамо узимати здраво за готово пропагандне наративе. Поготово из тог дијела свијета.

На Фронтал.РС од јуна 2017. године објављујемо нешто што зовемо Сиријски преглед, а он се бавио актуелним дешавањима на фронту у грађанском рату који је захватио ову несрећну земљу.

Ово би били коментари неког посљедњег Сиријског прегледа, из простог разлога што се падом Башара ал Асада завршило раздобље власти оличене у алавитској династији Асад. 53 године власти, ако се рачуна и 29 годинаа владавина Башаровог оца Хафеза, са чувеним масакром Исламске браће у граду Хама.

Заиста је 2017. године било испрва компликовано објаснити ко је ту ко на карти и ко ратује с ким и зашто. Ни данас није ништа једноставније.

Турска кључна за пад Асада

Није изненађење сам напад, јер смо коментарисали да се дешава исто што и у Нагорно-Карабаху у сукобу Азербејџана и Јерменије, односно да Турска ојачава своје позиције на додиру са руском сфером интереса, што се поклапа са интересима САД и Израела, које прати и ЕУ.

Срушило се све што је представљало војну структуру Сиријске Арапске Армије, као кула од карата за двије седмице. Што не указује на снагу тих исламистичких снага, него указује на потпуно расуло, немотивацију, али и издају у редовима војске под командом Башара ал Асада. Поново су банде главосјеча на пикапима, савладале војску са авијациом и оклопним јединицама.

Није могуће да тако брзо и без икаквог организованијег отпора, таква војна сила, много озбиљније опремљена од противника, просто престане постојати. Јасно је да је Асад, самом чињеницом да је прије одласка "обавио разговор са свим кључним чиниоцима у Сирији", отписан и унутар алавитских структура.

Геостратешка улога Сирије

Све је почело бивати интересантно укључењем Русије у овај сукоб, што се десило искључиво због тога што Русија у том тренутку нигдје друго, изузев земаља бившег Совјетског савеза, нема своје војне базе. Изузетак данас чине њихове војне базе у Либији и другим земљама Африке, које су сада озбиљно угрожене оваквим развојем ситуације.

Војнопоморска база Тартус нашла се у линији ватре терористичких исламистичких група, те се Русија отворено укључила у рат на страни званичне владе по Уједињеним народима – односно на страни Башара ал Асада.

Руси су га спасили Гадафијеве и Садамове судбине, консолидовали линију фронта, а затим му пмогли да заузме кључне градове као што су Алепо, Дараа, деблокира Деир ез Зор и учврсти се као најснажнији ентитет (ако користимо рјечник из Дејтонске БиХ) унутар некадашње Сирије.

Руси су тражили алтернативе, па су чак и ишли на то да их понизи подрепашка, антисрпска власт у Црној Гори, коју су питали да направе војну базу у Валданосу код Улциња; на шта су им сатрпапи Дон Мила Ђуканезеа одговорили са – Шта вам пада на памет, ми само што нијесмо ушли у НАТО.

И морска и ваздушна база Русије у Сирији игра кључну улогу за операције Русије даље у Либији, али и другдје по Африци, односно неопходна јој је да би сачувала своје војно присуство не само на Блискоисточном, него и везано за операције у Африци.

Судбина авиобазе Хмејмим и војнопоморске луке Тартус

Стога је за Русију, као глобалну силу, ово кључан тренутак. Губитком ове позиције, односно немогућности да логистички одржава своје базе у Африци, морала би, сљедствено, напустити и овај дио свијета; јер би побуњеници против влада којима Русија пружа помоћ налазећи се тамо, врло брзо били наоружани и са инструкцијама да нападну руске базе.

Рат у Сирији је био изузетно компликован, уз учешће великог броја, унутар себе често крајње нехомогених група, па су негдје, као у граду Ал Хасак Курди омогућавали Асаду пролаз, а негдје, као у мјесту Деир ез Зор, испрва побуњеници против Асада, држали су се дуго у окружењу, управо из разлога колико су зло видјели у Исламској држави Ирака и Леванта.

Управо у близини града Деир Ез Зор, видјело се још давно да је руска позиција у Сирији подређена америчко-израелској, или НАТО позицији, ако се рачуна и Турска. Јер, сломом Исламске државе, група руских специјалаца, данас познатих као Вагнеровци, форсирала је Еуфрат и покушала да заузме нафтна и гасна поља, најбогатија у Сирији, на која је шапу већ ставила САД, преко курдских јединица и оне су се тркале да заузму то подручје прије руских и Асадових снага.

Ту су САД нанијели велике губитке, убијавши руске грађане, у једном отвореном рату за нафту и територију са Русијом. Тада је Русија ишла на то да су то најамници, а не војници Руске Армије, без обзира што се у Сирији граница логистички није могла повући међу њима, пропустила да зарати са САД.

Американци, такође, успостављају и "сигурносну зону" око града Ал Танф, на граници са Ираком, како би се спријечило функционисање аутопута Дамаск – Багдад, односно била успостављена шиитска трансферзала Дамаск – Багдад – Техеран.

У Сирији остају власт и конкуренција: Израел, Турска, САД (Курди)

Сирији данас остају да владају Израел, Турска и САД. Посљедњи кроз своје посреднике у виду некада и код њих терористичке Радничке партије Курдистана, која мијења своје име и изглед, већ као што је некадашњи официр Ал Каиде и оснивач Ал Нусра фронта, касније преименоване у Хајат Тахрир ал Шам – Абу Мухамед ал Џајлани – сада "умјерени исламиста". Ускоро очекујемо и унапређење у демократске снаге.

Ускоро ће опет бити вјероватно горка судбина Курда у Сирији, али и у цјелини. Привремено су добили неку врсту независног Курдистана у Ираку, али у који редовно Турска врши војне излете преко границе. Затим их је Турска етнички очистила великог дијела територије уз њену јужну границу, заузевши и покрајину Африн, али и контролишући Идилиб, на начин да издаје своје личне карте на турском и арапском језику.

Уколико се САД опет успију помирити са Турском, тачније Ердоганом лично, који би требао заборавити њихов покушај војног удара против њега, то би значило црне дане за Курде у Сирији, који су сљедећа мета исламиста на власти у Дамаску.

У склопу промјене режима у арапским земљама, углавном богатим нафтом, које су називали "Арапско прољеће", свргнути су и Гадафи, и Мубарак, а сада најпослије и Асад, који је успио побјећи у Москву и, за сада, сачувати живу главу. Што се не може рећи за његовог рођака, који је јавно објешен у Латакији.

Иран изгубио више од Русије

Овим је свакако задат тежак ударац Ирану као регионалној сили, јер након обезглављивања Хезболаха у Либану операциом са експлозивним пејџерима, затим након Газе, улазак копненом војском и у Либан, али и у Сирију, на начин да Бењамин Нетанијаху каже да ће Голанска висораван заувијек остати израелска – нема баш пуно ријечи којим би се могло рећи нешто позитивно за позицију Техерана.

Позиција Ирана је кудикамо трагичнија од руске, јер су одбачени далеко од Средоземног мора, а узвратили су једино ватрометом балистичких ракета по Израелу, још увијек упитног резултата, односно сврховитости.

Сва ова ратна дешавања обарају домине, које онда обарају сљедеће. Расту апетити агресивних политичара и ратна рјешења се враћају као могућност завршетка дугогодишњих замрзнутих конфликата.

Наша друштвенополитичка елита одбија да прати шта се дешава у свијету, обично док им се не обије о главу, или не дође пред кућу, као што је и наш праг запљуснуо и још запљускује тзв. мигрантски талас.

Захваљујући почетку руске Специјалне војне операције у Украјини 2022. године, те нескривеним занимањем за ратна дешавања најширих слојева грађанства, чини се као да се мало промијенио приступ српских медија у цјелини, догађајима из свијета.

За крај Сиријског прегледа, остаје питање:

Шта ако Ердоган пожели војно да ријеши и Либију, па онда и Дејтонску БиХ, обзиром да Башчаршијски политичари често говоре о "Карабашком сценарију" за Републику Српску?