Порођај Николе Јокића

Најкориснији играч протекле сезоне америчке кошаркашке лиге неће наступити на Олимпијским играма за српску репрезентацију.

уторак, јун 22, 2021 / 15:28

Пише: Марко Шикуљак

Никола Јокић ово је најавио у изјави за агенцију Танјуг, гдје је рекао ово:

– На моју велику жалост, ово је тренутак када морам да саопштим да и поред огромне жеље, нисам у могућности да наступам за репрезентацију. Једноставно, стање мог тела изискује дуже одсуство са терена ради опоравка. То је став и сугестија клуба и једна неминовност коју морам да прихватим.

Након великог разочарења које је изазвала вијест да ће национални спортски понос Србије у борбу за олимпијску медаљу кренути без једног од најбољих свјетских играча, флеке је почео да вади Николин отац. Он је прво рекао да би људи разумјели Јокићеву одлуку кад би знали шта је разлог (по њему оправдан), а онда је пар дана након тога престао са мистификацијама, откривши да ће његов син у септембру постати отац.

Још 2017. године када је Јокић изостао са Европског првенства из Денвера је добијена потврда да "Ни један НБА, нити било који други клуб нема право ни могућности (осим у случају повреде) да својим играчима који су под уговором забрани играње за националне тимове својих земаља". Међутим то подсјећање је скоро па небитно јер је очито да је сада Јокић лагао кад је у својој одлуци пребацио дио терета на клуб (То је став и сугестија клуба и једна неминовност коју морам да прихватим) јер је све то поништено причом о трудноћи.

Истина је да је физички ово била претешка сезона за Јокића. Прошла је завршена никад касније због короне, нова је почела након кратке паузе. Јокић је одиграо све утакмице за тим који му плаћа то што се професионално бави кошарком. Јокић формално нема обавезу да игра за репрезентацију, све и да је имао најкомотнију могућу сезону.

Проблем је само што се Јокић понаша лицемјерно, а још већи што му српска јавност то толерише, заправо што га у томе оправдава. У његову одбрану су стали небројени, мантрајући о томе како он може да се повриједи, да ризикује супермакс уговор (који би по процјенама могао ући у НБА историју због највећег износа), па до тога да би могао пасти мртав на терену, као што је стало срце (срећом преживио је) данском фудбалеру. Играње за репрезентацију је небитно, Јокић већ довољно свјетла образ Србији тиме што је МВП НБА лиге или што ће након 2022. потписати уговор који ће му донијети 200 милиона и кусур долара.

Али, гле чуда, нико од оних који се плаше да ће Јокић настрадати у дресу Србије није навијао да Денвер испадне још у првом кругу доигравања, како би се ова претешка сезона за Јокића што прије окончала. Нико није помињао тежак распоред ни то да Денвер, који је након повреде Мареја изузетно ограничен у играчком кадру, раубује Јокића максималном минутажом на сваком мечу, док се звијезде других НБА клубова повређују као на траци. Не, сви су навијали да Денвер прође и Феникс у другом колу НБА доигравања, по могућности и да освоји НБА прстен. То би, по њима, донијело нови разлог за понос српског народа, а у пракси би значило нових 8 до 14 утакмица.

Међутим, НБА утакмице су у односу на мечеве репрезентације безопасне и на њима се Јокић не може повриједити. Занимљио је и да је тренер Девера, Мајк Мелоун, изјавио како је Јокићу раније говорио да би било добро да пропусти неки минут јер превише игра. Јокић је, ако је Мелоуну вјеровати, рекао да "Срби то тако не раде".

Са друге стране, због промјене формата Олимпијских игара, за освајање злата морате одиграти шест мечева, три у групи и три у елиминационој фази. То је отприлике просјечна серија једне елиминационе фазе НБА плеј офа. Мечеви на ОИ трају 8 минута краће, противници су "лакши", путује се мање него у НБА, а Србија је попуњена на свим позицијама и Јокић не би носио читаву екипу на леђима, како то чини у Денверу. Све под условом да Србија прође квалификациони турнир, што се очекује без Јокића.

Од њега се није очекивало да одмах дотрчи из САД и игра на том турниру, па би у случају пласмана и играња на ОИ имао солидну паузу од последњег меча одиграног са Денвером. Олимпијски турнир почиње 24. јула а завршава 8. августа. Јокић би тако стигао и на порођај своје супруге, заказан за септембар.

Потписивање супермакс уговора следује тек након следеће НБА сезоне. Јокић је толико битан за Денвер да би га потписали чак и да пропусти читаву сезону због повреде, јер је у питању екипа са малог тржишта, коју најквалитетнији играчи заобилазе и кад им се нуде огромне паре. Све и да Денвер у неком наступу лудила то не учини, барем двоцифрен број других екипа би то једва дочекао. Дакле, све и један аргумент којим се оправдава Јокићева одлука пада не у воду, него на дно океана.

Поново, Јокић има право да не игра никад за репрезентацију, и ту никакви аргументи нису потребни. Чак ни онај да Лука Дончић, који је имао тек нешто мање паклену сезону, иде на припреме репрезентације Словеније да би играо квалификације за ОИ. Не, све је ово написано због оних који се брину за то како ће Јокић представљати Србију у дресу Денвера, и у томе га не смије ометати дрес Србије.

Феномен да је добром дијелу народа важнија игра у НБА него у репрезентацији њихове земље јесте занимљив. Тражење оправдања за то подсјећа на стварање култа издаје и предаје, кроз величање Владимира Трифуновића, официра који је читаву каријеру спреман за рат, а предао се чим је први рат видио. Шта је он коме дужан, да мора да игра за Србију? Да ли би ви ризиковали 250 милиона долара (ако већ имате уговор на 149)? Знате ли колико је већ урадио за Србију?   

Јокић је показао да га репрезентација Србије не занима, и то не треба увијати у обланде велике жалости и огромне жеље, фраза којима је пиаровски подбочена његова изјава са почетка текста. Јокић није сматрао за сходно да игра за десетковану репрезентацију 2017. док се пред Свјетско првенство 2019. данима натезао, да би потврдио долазак и то учинио видно неспреман, са вишком килограма.

У одлучујућој утакмици у директном дуелу разбио га је тада 38-годишњи Луис Скола, који је одлучио да продужи каријеру до данас, како би са Аргентином још једном наступио на Олимпијским играма. Њихове шансе за освајање медаље нису велике, али злобници кажу да је Сколина породица велика, па је, наводно, репрезентација његов "мушки кутак" у који бјежи од жене и четворо дјеце.

Колико Јокића не занима репрезентација говори и његов повратак у Сомбор. Тамо је сликан, не у гинеколошкој ординацији у коју води своју супругу на преглед, већ у сулкама које вуче један од његових коња. Пристојно би било да је отишао да поздрави некадашње саиграче из репрезентације и пожели им срећу у такмичењу на коме им не може помоћи, иако, по тумачењу његових обожавалаца, оно не доноси пажње и труда вриједан престиж српској кошарци.

Репрезентација Србије није казнено – поправна установа, па да неко у њој игра по казни. Ни Јокића не треба малтретирати да сваке године мора лагати како има огромну жељу и велику жалост због репрезентације. У репрезентацији неко коме се не игра може направити више штете него користи. Боље је имати неког ко хоће, него неког ко "мора", па какав год да им је играчки рејтинг. Николи Јокићу треба дати "вољно" од репрезентације, уз љубазну напомену да се сам јави уколико му се прохтије да игра за репрезентацију.

Сасвим је небитно да ли ће то бити због тога што жели да нешто освоји, из пробуђеног патриотизма или из жеље да побјегне од жене и дјеце. Једино је битно да ли ће се уклопити у тимску визију оног ко тада буде селектор.



Оставите одговор