Пописи некад: Демографско пражњење Херцеговине

Прича о резултатима пописа у БиХ права је прилика да Херцеговци кратким освртом на блиску прошлост и демографске показатеље спознају колико је тешка ситуација, и да ли овој малој, сиромашној и ријетко насељеној регији пријети потпуно пражњење и нестанак.

Пише Небојша Вукановић

Поражавајући статистички подаци о броју становника у седам источно-херцеговачких општина на пописима који су одржани од краја 19-ог до почетка 21-ог вијека јасно показују сву тежину проблема са којим се суочавамо. Херцеговина се празни, деценијама се људи, прије свега млади, исељавају са овог подручја па су многа мјеста суочена са изазовима биолошког опстанка.

Први реалан попис становништва Херецговине урадила је Аустро-угарска монархија одмах по доласку на ове просторе како би тачно утврдила број и састав становништва. Становништво се пописивало по окрузима који су мање више имали сличне административне границе данашњих општина и градова. 1879. године у Требињу је живјело 16.485 становника, у Билећи 13.728, Гацку 9.295, Љубињу 10.283 а у Невесињу 12.325 становника. У Мостару као највећем мјесту у Херцеговини живјело је 40.696 становника, а у Стоцу 12.004. За само 31 годину под аустро-угарском управом значајно се повећао број Херцеговаца, што доказују и резултати пописа из 1910. године. То је показатељ да је у том периоду, упркос окупацији, било значајнијих привредних активности и побољшања услова живота.

Број Невесињаца се удвостручио па је 1910. пописано 23.283 становника. Билећа је имала 19 661 становника, Гацко 15 107, Љубиње 14 606 а Требиње са 22 830 становника било је нешто мање од Невесиња. Занимљиво да се становништво Стоца за 30 година аустријске управе утростручило и са 12 004 повећало на 34 563 становника, док је Мостар већ на почетку 20-ог вијека био велики град и центар са 66 618 становника.

Осим Требиња, које је у последњем вијеку повећало број становника за око 8 000, све остале општине у источној Херцеговини у последњих 100 година изгубиле су између трећине и половине становништва. Билећа је са 19 661 пописаног житеља из 1910. године пала на свега 11 536 по прелиминарним резултатима пописа из 2013. Гацко је са 15 105 пало на 9 734, Невесиње се преполовило и са 23 282 на свега 13 578, док је најгора ситуација у малом Љубињу које је са 14 606 становника у 1910. години пало на поражавајућих 3 756 у 2013. Дакле тек четвртина становништва у односу на период уочи избијања Првог свјетског рата.

Треба нагласити да је Љубињу тада припадао и мањи дио горњег дијела Попова поља од Галичића до Завале, али свакако да неколико десетина садашњих становника рубних села Поповог поља не би значајније промијенило поражавајућу слику. Једино најјужније Требиње, као центар и највеће мјесто у регији, данас има више становника него за вријеме аустријске окупације. 2013. пописао је 31.433 становника, у односу на 1910. када је било 22.830.

Статистички подаци су неумољиви и све у Херцеговини и њеној дијаспори требало би да дубоко забрину јер је аларм и упозорење у одговорним институцијама давно требало бити упаљен. Од 1991. до данас Херцеговина је изгубила два Љубиња, не рачунајући уз то и неколико десетина хиљада Срба из долине Неретве који су такође протјерани и нестали у ратном вихору. У Билећи живи 2.000 становника мање (1991. било је 13.284), у Гацку (1991. било 10.788) и Љубињу (1991. пописано 4.172) по 1. 000 становника мање. Невесиње је 1991. имало 14.448 становника, а данас свега 13.758 иако је након рата било више од 20.000 житеља скупа са Србима избјеглим из Мостара. Једино се Требиње, бар на папиру али питање да ли и у стварности, повећало се за око 500 становника у последњих 20 година. Када би се краткој анализи демографског пражњења Херцеговине убројали Калиновик са Улогом, малени Источни Мостар и Берковићи резултати би било још више поражавајући.

Ратови, сиромаштво, сталне миграције становништва од Србије до свих дијелова Европе и Америке, али прије свега „бијела куга“, слаб наталитет и негативан природни прираштај довеле су Херцеговини на ивицу биолошког опстанка. Опадање броја становника, који трбухом за крухом упорно бјеже из сиромашних и пасивних крајева, један су од најбољих показатеља катастрофалне привредне и економске ситуације. Упркос повољном географском положају и обиљу природних и рудних богатстава, шума и обрадивог земљишта које је највећим дијелом запуштено и необрађено, на квадратном километру живи у просјеку свега десетак становника. Старосна структура становништва такође је веома неповољна. Млади континуирано и масовно одлазе јер не могу наћи посао и било какву перспективу у регији која је окупирана од стране неколико породица и појединаца.

Влада Републике Српске умјесто да предузме конкретне мјере, уложи средства у привреду и капиталне пројекте који би помогли да се задржи становништво у изузетно неразвијеном и сиромашном подручју, упорно односи новце из Херцеговине, прије свега електро-енергетског сектора. Херцеговци немају своје представнике у неколико последњих Влада, а и на чело Електропривреде и Регулаторне агенције за енергетику РС упорно се доводе послушни кадрови са других подручја како се не би поставило питање и пресјекао пут тока новца од Требиња према Лакташима, неформалној пријестоници Републике Српске. Упркос маћехинском односу власти, опијени лажним Потемкиновим селима Херцеговци као наклане овце које срљају вуку под зубе, упорно већ 10 година пружају подршку Влади континуитета која је током своје страховладе од безброј обећаних пројекара успјела направити свега један километар магистралног пута годишње. Овом парадоксу свакако доприноси лоше образовање, негативна селекција, неоснован страх код становништва од новог и промјена, те поданички менталитет који се нажалост у последње све више укоријенио међу Херцеговце.

Богате и уређене државе са озбиљним програмима и пронаталитетним мјерама тешко рјешавају демографске проблеме, а за сада не постоје ни назнаке како ће неуређено и сиромашно друштво покушати да се ухвати у коштац са виталним националним питањем биолошког опстанка становништва у Херцеговини. Спаса нам нема али пропасти нећемо, рекао би Пашић. Ипак, уколико унутрашњим окупаторима није стварни циљ да само њихове привилеговане породице, сродници и малобројни одани сарадници остану да се рашире на огромном простору па због тога упорно тјерају младе, паметне и образоване са овог подручја, требали би се забринути и запитати куда све ово води и да ли полако нестајемо.