Положај хришћана у израелско-палестинском сукобу

Кад је папа Франциско у мају посјетио Свету земљу, он ту није био као изасланик муслимана или Јевреја у овоме подручју. Посјетио је политичке и вјерске вође обје групе, али је био тамо да помогне хршћанима из ове регије који су "стиснути" између муслиманских група као што је Хамас и израелских вођа – ниједни од њих на листи приоритета немају добробит хришћана.

Око 80 одсто хришћана у Израелу су Арапи и етнички су више везани за палестинске муслимане него за израелске Јевреје. Такође, многи од њих живе у подручјима под контролом палестинских власти. Францисков циљ приликом посјете био је да изрази подршку хришћанима који су већином, мада не у потпуности, православци или римокатолици, истовремено их не излажући новим опасностима од муслимана који их окружују.

Израел не води политику прогона хришћанског становништва, али стални сукоби са палестинским муслиманима на Западној обали и у појасу Газе, остављају Израелу мало времена или мотива да брине око мале групе хришћана на својим границама.

Немири такође бацају сумњу на арапске или палестинске хришћане, што представља проблем по себи. На Васкрс, најсветији дан у хришћанском календару, када су православци преплавили јерусалимски стари град за годишње паљење Светог огња, Wаshington Post је у свом чланку објавио извјештај да су израелски полицајци забранили неким палестинским хришћанима да у пратњи појединих вишерангираних дипломата уђу у град и присуствују литији до цркве Светог гроба. Према изјави објављеној у том чланку, Роберт Х. Сери, УН-ов специјални координатор за мировни процес на Блиском истоку, рекао је: „Услиједио је неизвјесни обрачун који је окончан прогуравањем бијесне масе“, те позвао „све стране да поштују право на вјерске слободе, омогућавајући приступ светилиштима за вјернике свих вјера и уздржавајући се од провокација, прије свега током вјерских празника.“

Многи од 50.000 православаца и римокатолика који живе на Западној обали или у појасу Газе требају посебну дозволу да путују у Јерусалим за Васкрс и друге вјерске празника. Неки тврде да те дозволе не стижу увијек на вријеме.

Чланак Pew Research-a објављен уочи посјете римског папе, наводи да је укупан број хришћана на Блиском истоку од 1900. до 2010. године порастао са 1.6 милиона на 7.5 милиона, али због много већег раста нехришћанске популације, број хришћана се процентуално много смањио.

Исти чланак наводи да се хришћани суочавају са узнемиравањем на вјерској основи у већем дијелу земаља Блиског истока и сјеверне Африке више него у било којем другом подручју у 2010. години (посљедња година за коју су доступни подаци).

Сукоби на Блиском истоку дешавају се данас између муслимана или између муслимана и Израела, с хришћанским становништвом “ухваћеним“ у средини. Због недостатка озбиљне политичке или економске моћи, њихова ситуација није велики приоритет за западне лидере. Такође, идеја да је хришћанство снажна и укоријењена сила на западу (идеја која је у растућем сукобу са стварношћу, посебно у случају Европе) отежава неким медијима да уопште замисле хришћане као прогоњену мањину.

Хришћани у Израелу, који чине око 2.1 одсто становништва, дио су нације која не тражи уништење Израела. Због тога неки хришћани више теже ка улажењу „у лутрију“ с Израелом него ка живљењу у већинским муслиманским земљама.

Према чланку из Jerusalem Post-a од 22. априла, млади хришћански Арапи у Ирзраелу, који су изузети из државне политике обвезног служења војног рока за младе мушкарце и жене у обрамбеним снагама Израела (ИДФ) , почели су примати позиве за добровољну регрутацију уочи навршавања 17. рођендана. До тада, хришћани су могли служити у ИДФ-у у потпуности на своју властиту иницијативу.

Грчки православни свештеник отац Габриел Надаф, заступник регрутације хришћанских Арапа, рекао је за Jerusalem Post: „То је промјена у ономе што је досад био status quo и представља кључни корак у побољшавању способности хришћанске заједнице да се интегрише у израелско друштво, с правима и обвезама које долазе у таквом процесу.“ Отац Габриел даље наставља: „С нашом јеврејском браћом дијелимо заједничку судбину у овој земљи, јер шта год да се деси Јеврејима овдје, догодиће се и нама. Стога скупа с Јеврејима требамо допринијети обдрани ове земље.“

Противници виде овај потез као израелски трик којим би се ослабила палестинска солидарност раздвајањем хришћанских Арапа од муслимана.

У објави на Middle East Monitor-у (МЕМ), преведеном из оригинала са AlJazeera.net, Али Бадров каже: „Висока тачка напетости достигнута је када је почело позивање палестинских хришћана на уписивање у војску и учествовање у војсци, што је касније довело до негодовања међу члановима палестинске заједнице који су одбили да служе и учествују у опсади Газе и нападима на Западну обалу и Јерусалим." Он тврди: „Многи палестински хришћани изјавили су да су одбили да снабдијевају израелску војску с више људства и радне снаге, јер одбијају да учествују у подјармљивању властитог народа.“

Поглед на пустошење хришћанске популације у Египту, Сирији и Ираку могао би одговорити на питање да ли би тим људима могло бити боље ако пруже руку Израелу умјесто палестинским муслиманима. На несрећу, неки западни хришћани чине ову ситуацију још компликованијом.

У чланку за Charism News од 8. jula латино-евангелички вођа Сам Родригез осудио је недавну одлуку Опште скупштине Презбитеријанске цркве у САД-у да се лиши учешћа у америчким компанијама које послују с Израелом, у знак подршке Палестинцима (потез који су критиковали многи, чак и презбитеријански свештеници). Родригез пише: „Позивамо снажно наше хришћанске колеге да се одупру овом локалном покрету, посебно зато што наша арапска браћа и сестре трпе под режимима који се противе и самом постојању хришћанства и упуштају се у вјерски прогон – најзначајнији од њих у овом случају је Хамас, подржаван од Ирана.“

Текст Кејт О’Харе преузет и преведен са www.copts.com