dysko

Политичко-пропагандне поруке

Често ме толико увриједи глупост и безидејност неке рекламе, на примјер за кока-колу, па иако не купујем то пиће, а онда га још више замрзим и обећам себи да никад више нећу попити ни швепс. Од фирми, поготово оних који су моћне као "кока-кола", очекујем да се потруде и смисле свјежу и занимљиву рекламу, а […]

петак, 9 марта, 2012 / 11:30

Често ме толико увриједи глупост и безидејност неке рекламе, на примјер за кока-колу, па иако не купујем то пиће, а онда га још више замрзим и обећам себи да никад више нећу попити ни швепс.

Од фирми, поготово оних који су моћне као "кока-кола", очекујем да се потруде и смисле свјежу и занимљиву рекламу, а не да нас бомбардују глупостима. То је, између осталог доказ да новац и мали милион људи који раде у маркетинг и дизајнерским службама, ипак није довољан за идеју! Идеја од тога не зависи.

Таква гнусна реакција на лошу рекламу нешто је што се често може примјетити код људи када прате политичке поруке, или – поруке политичара. Код, тзв "обичних људи" (родитељи, комшије, тетке, другови..) примјећујем веома низак праг стрпљења и толеранције када на телевизији неки политичар нешто говори. Та реакција није иста прије неколико година и сад, и она је прешла пут од праћења с пажњом некад, све слабије пажње и незаинтересованости касније, до опоре псовке и пребацивања на неки други програм данас. Ово се односи и на власт и опозицију, и на Српску и на заједничке институције.

Уопште, јасан показатељ да је људима политике на вр’ главе је тај да не могу издржати више од неколико секунди изјаве већине политичара. Наравно, то има своје узроке.

Створен је осјећај да је стално бомбардовање порукама, једино што ти политичари раде. Временом, поруке, које ионако често нису утемељене у истини, удаљавају се од реалности. Постају испразне и у њих не вјерују ни они који их емитују. Лијеп примјер имамо у рецимо, изјавама министра индустрије енергетике и рудартсва Жељка Ковачевића, када каже да инвеститори хрле у РС. Порука послужи један дан као предмет исмијавања, изазове љутњу, и већ је заборављена. Недавно је делегација Владе РС боравила у Пољској и од тамо нам је стигло неколико вијести о могућој пословној сарадњи са Пољацима, инвестицијама и слично. Међутим, нико такве информације више не схвата озбиљно. Треба ли спомињати увијек нова обећања предсједника РС Милорада Додика о аеродрому у Требињу? Додик је, додуше, овдје изузетак, његове поруке се прате више од осталих, и за његов рејтинг можемо сликовито рећи да је ФК Барселона, коју сви понекад погледаjу и кад им се од фудбала повраћа.

Дакле, ако циљна група на коју се одређеном поруком дјелује, не показује знакове живота (повратне реакције), онда ће те поруке временом бивати све бесмисленије и глупље, толико да вријеђају иоле здрав разум. Правило важи у свакој врсти комуникације, и политичкој и овој првој гдје поруку шаље "кока кола".

Политичари су у горој ситуацији јер сад долазе избори. А за успјех на изборима су битне поруке из категорије обећања, подврсте нереалних, на која су, како већ утврдисмо, људи огуглали. И не само то, него свака таква порука код њих узрокује љутњу и нервозу.

Међутим, свједоци смо да успјех на изборима зависи и од неких других механизама унутар политичке територије која шаље поруке. Обећања свакако више нико и не схвата озбиљно.



0 КОМЕНТАРА

  1. Заслужују респект као компанија. Мене нервира што хоће да увале хладну Колу у топлу породичну атмосферу па смо имало серију оних реклама “породица за столом“, гдје мајка сипа дјеци кока колу да пију уз породични ручак…Стално су им дјеца на мети, Фанти поготово, са оним бесмисленим шареним рекламам, које су пуне неких чудних бића што стално плешу:P ….

    Посљедња реклама за кока колу зеро – дјечак стаје у пустињи с аутом, нагне колу, појављују се згодне дјевојке…Мислим, маштовито до бола! Слоган “усуди се да пробаш“. Пих, па Предраг Радић је давно фурао “Није за свакога“ (Црни Ђорђе).

    Поздрав

  2. Велико је питање да ли је народ дошао до те тачке да му се политика гади, а и ако јесте – да ли је то и коначно лоше за политичаре? Поготово оне владајуће, који имају армију људи који су добили нешто од њихове власти (посао, тендер, једнократну помоћ) и који су страначки активисти вољни увијек да гласају.

    Мислим да одавно изборе добијају они који имају више страначких фанатика.