Поглед из Требиња у Суторину: Склоните бар наплатну рампу на граници

Изузимање Суторине са Њивицама и неколико мањих села из састава требињске, и припајање општини Херцег Нови само је један у низу споменика глупости, незрелости и неодговорности херцеговачких народних првака кроз историју.

Пише: Небојша Вукановић

И на изборима у Краљевини Југославији често се догађало да Херцеговци дају повјерење посланицима које су кандидовале владајуће странке са подручја данашње Србије и других дијелова Краљевине да их представљају у Народној Скупштини, па не треба се онда много чудити што је 1936. године Рјешењем министра унутрашњих послова почело тихо изузимање Суторине, Крушевице и неколико мањих села из Среза Требиње. Процес је окончан 1947. године великодушним поклоном Ђуре Пуцара свом колеги Блажу Јовановићу, неки савременици тврде уз пиће, мезу и карте, а нажалост важну улогу у предаји Суторине имао је тада најмоћнији Херцеговац Владо Шегрт који је као министар у Народној Влади дао сагласност и наводно утврдио расположење народа на подручју Суторине.

Захваљујући искусним и способним дубровачким дипломатама, које су на мировним преговорима у Сремским Карловцима 1699. године успјеле да обезбједе да двије уске копнене превлаке код Неума и Суторине територијалне одвоје и заштите Дубровачку Републику од великог конкурента и непријатеља Млетачке Републике, Требиње је прије више од 300 година добило излаз на море, али је након 250 година стратешки важна територија изгубљена једном у низу бесмислених одлука неодговорних и неозбиљних политичара.

На бензинској пумпи у Игалу и данас се налази аустроугарски камен-међаш на коме пише Херцеговина, а сувишно је говорити какав је стратешки заначај и шта би Требињу, Републици Српској и БиХ сада значило седам километара морске обале са залеђем од Игала до Превлаке. Историчари, правници и други стручњаци требали би дати одговор постоје ли реалне шансе да се исправе историјске грешке, и који би се кораци требали предузети.

У Европи тренутно има двадесетак сличних територијалних спорова између држава (Ватикана и Италије, Њемачке и Аустрије на Боденском језеру..) али се они не разматрају јер су тобоже границе изгубиле на значају у Европској Унији (баш као некада у Ђуровој и Блажовој Југославији).

Ако би се руководили историјским, географским и правним чињеницама, Требиње располаже право на територију која му је вијековима припадала и која му је неправедно и незаконито одузета. Постоје и упоришта у међународном праву, али тренутно је врло мало реалних и повољних регионалних и међународних околности које би утицале да се ово питање ријеши позитивно за Требиње, РС и БиХ јер је промјена граница на Балкану увијек била тешко питање и „Пандорина кутија“ из које би свашта могло да изађе.

Слични спорови се најчешће рјешавају пред Међународним арбитражним судом Уједињених нација у Хагу, али је за његово покретање потребна сагласност обје државе. Сасвим је извјесно да Црна Гора неће жељети међународну арбитражу и дати сагласност, па је тешко очекивати да се проблем ријеши судском одлуком. Питање је и каква би она била, јер је недавно Хрватска изгубила спор са Словенијом у Пиранском заливу пресудом која се базирала на Уговору из 1941. године о приступању НДХ Тројном пакту којом се Анте Павелић добровољно одрекао спорне територије у корист Италије. Иако ниједна Скупштина и државни орган нису ратификовале уступање Суторине, врло је извјесно да би судије (најчешће се именују Нијемци, Французи и Енглези који традиционално нису наклоњени нашим интересима) на сличан начин пресудиле и у овом предмету. Спор је Хрватску као губитника коштао око 5 000 000 марака, и ако се зна да држава и разне Владе у БиХ годишње троше десетине милиона марака на бесмислене пројекте и тобожње јачање капацитета разних агенција и институција, улог и ризик и није претјерано велики и никако се не може мјерити са значајем који би имао евентуални повратак Суторине у састав града Требиња.

Од око 600 становника који сада живе на овом подручју, 66% њих се на попису из 2003. године изјаснило као Срби, а када сам као новинар 2008. године радио причу о овом проблему неколико саговорника у анкети казало је да нису срећни због одвајања Црне Горе од Србије, и да би вољели да нема границе са Требињем и Херцеговином. Ипак, што због практичних разлога, јер би за лијечење и рјешавање свакодневних бирократских проблема умјесто у оближњи Херцег Нови морали поутовати у 50 км удаљено Требиње, што због очекиваног великог притиска власти и АНБ-а (бивше УДБ-е која је у Црној Гори и даље веома јака), тешко се може очекивати да би мјештани на неком евентуалном слободном јавном изјашњавају затражили повратак Суторине у састав Требиња и Републике Српске.

У име добросусједских односа БиХ се у процесу разграничења недавно одрекла око 40 хектара шуме и земљишта на подручју Фоче јер је Црна Гора и њена Комисија за разграничење упорно инсистирала да се умјесто старом АВНОЈ-евском линијом разграничење врши границама катастарских посједа, па је спорна територија преполовљена и беспотребно уступљена. Ово је само један у низу примјера да Црногорци немају пуно емоција када су у питању интереси државе, и да је немогуће очекивати било какав уступак у Суторини.

Иако признањем независности Косова и другим чудним одлукама Влада Црне Горе и премијер Мило Ђукановић нису били превише марили за односе са неким комшијама, јако је важно да ово питање не закомпликује и да се не наруше добри односи и сарадња између двије државе и Требиња и Херцег Новог. Ипак сматрам да нема потребе журити са ратификовањем међудржавне границе, и да треба на мудар начин искористити све правне, дипломатске и друге могућности како би се евентуално повратиле старе границе из 1699. године.

Република Српска и фирма „Хидроградња“ финансисрале су и градиле нови пут Требиње – Херцег Нови и на црногорској територији, и сигурно да нимало није била поштена и добронамјерна одлука Владе Црне Горе да да концесију Вуку Хамовићу и да се путарина наплаћује на самом граничном прелазу умјесто да су наплатне рампе постављене на почетку пута у Мељинама. На овај начин нови пут кроз Црну Гору се користи бесплатно, а једино се кажњавају возачи који путују у Херцеговину. Скупа повратна карта од 12 марака за двадесетак километара пута знатно отежава сарадњу житеља два погранична града, све мање Требињаца и Херцеговаца љети одлази на купање на црногорско приморје, па би као добар гест од Владе Црне Горе на почетку требало тражити да учини бар неки уступак и нађе начин да се укине концесија и путаринуа која је на снази до 2028. године.

Губитак Суторине и 7 километара морске обале је само једна у низу крупних грешака неодговорних појединаца која ће се тешко исправити у догледној будућности, али важно је покушати и исцрпити све легитимне могућности у покушају да се исправе неправде из прошлости. Историја је учитељица живота, али нажалост иако нам је прошлост била јако бурна нисмо од ње много научили, и наши народни прваци често су упорно понављали грешке својих претходника. Ваљда ће неко извући поуке из овог случаја, и показати довољно умијећа и мудрости у рјешавању важних проблема.