Поетика Досијеâ икс: Француски пољубац у дупе

Досјеи икс су се вратили из мртвих новим серијалом. Поново. Док он не заврши, подсјетимо се овдје предпосљедњег. Тв-серије су засебна мисаона установа, којој робује већина становништва планете. Сви они који не знају да се господар налази са друге стране даљинског управљача. Пресује дугмиће. Свијет заправо има ширину екранских оквира. Пише: Дани(ј)ел Симић Најбитнија особина […]

субота, март 12, 2016 / 10:00

Досјеи икс су се вратили из мртвих новим серијалом. Поново. Док он не заврши, подсјетимо се овдје предпосљедњег.

Тв-серије су засебна мисаона установа, којој робује већина становништва планете. Сви они који не знају да се господар налази са друге стране даљинског управљача. Пресује дугмиће. Свијет заправо има ширину екранских оквира.

Пише: Дани(ј)ел Симић

Најбитнија особина им је трајање. Цјелисходност животне проварености, свих представљених сцена. Запослени журе са радних мјеста, дјеца бјеже са посљедњег часа. Ако се наставак пропусти, данас као да се није ни живјело.

Трајање условљава ту количину везивања за градиво. Ликови се развијају заједно са нашим животима. Рјешавају убиства, путују у Африку, испијају шампањац; само пар тренутака пошто ми напустимо јавни превоз, псујемо у себи послодавца, и размишљамо да ли су дјеца знала сама подгријати грах.

Деси се да неко скине гипс, смрша десет килограма, упише средњу школу или се ожени, прије него се наставци изређају. Туђи животи се прате као дио наших. Доносе се одлуке када неки лик промјени боју косе, катарза навраћа на пиво када неко испадне гад због наше слабости. И није то ни тако лоше, ако помаже спречавању суицидних мисли.

ТВ серија: Поводац или брњица?

Серије пак, у великој већини, служе свођењу животних погледа на видно поље запрежне марве. Бенсединира. Што такође није тако лоше, ако неко нема веће амбиције. Проблем се лоцира на посматрање тв-програма као узде, или поочница. Повоца или брњице. Свеједно.

Има оних који један вишециклусни серијал сматрају и једним и другим, али никако уџбеником слободне воље. Такви у средиште рашчлане стављају положај границе. Демаркационе линије између поклоника латиноамеричких детерџентица, и оних који мисле да их гледање неког епизодијума, неће учинити да изгледају као ови први.

И тако је све почело.

Досје Икс (надаље ДИ), наводно не гледају заљубљеници у Љовисну која сипи. Можда је и тако, али ја сам дефинитивно један од оних, који се дрогирао Џ-фасциклама. Крис Картер је био мој дилер. Добрих пола године.

Толико сам био навучен, да сам се насукао и пред биоскопско платно. Одгледао болесно лош филм, чији је смисао почивао у само једном пољупцу. Молдера и Скали. Али тад то још нијесам схватао (касније увидио да сам био недовољно навучен). Моја дедосјеизација је почела, кад сам узео папир и оловку. Хемијску. Али можда исувише касно, тек за посљедњи снимљени циклус. Дотицан овдје.

Теогонија Криса Картера

ДИ је врста серије, која је до савршенства довела своју унутрашњу теогонију. Инфицирала је на прву лопту, све оне који су у дјетињству намјесто Спортског журнала, куповали Арку или Треће око. Који из кућне фотеље знају све одговоре на питања тв-квизова, али се никада не пријаве јер знају да су намјештени.

За идентификацију таквих, предвиђен је специјални агент Фокс Молдер. Без сумње, он је централно мјесто серије. Његова животна необичност је основни покретач ДИ. Потка дјела је по америчкој традицији нађена у најпримитивнијој, али и најснажнијој мотивацији. Молдер трага за сестром, основано сумњајући да су је киднаповали ванземаљци. Отац му је, пак, убијен у жабокречинастој владиној завјери. Зато њему ништа није тешко. Марљиво је учио, радио, и докопао се ФБИ.

Добровољно се смјестио у септичку јаму бироове архивске грађе, те ту прекопава фекалне досијее правећи од њих садржај епизоде. Претпостављени му непрестано враћају извјештаје на дораду, како би из њих избацио ванземаљске отмице, генетско насиље над становништвом САД, људе-шишмише и бизоне алкохоличаре. Његова се одлучност, сукобљена са репресијом околине, претаче у истинску вјеру.

Он је религиозно лице. Смјеран је. Тек у понекој епизоди је имао сексуално искуство. Сретно настрана комбинација учењака шмокљана и прљавог Харија. Зна се побити, а и припуцати. Стереотипно интелектуалан за америчке појмове. Школе је завршио у Енглеској, обожава класичну музику и има читав накот чудних другара, са којима мрсомуди о наднаравном.

Али, што да се лажемо? Молдер зна све. Он је свеукупност битка. Страствени обожавалац бејзбол утакмица и шаљивац на рачун доданашње опстојности Елвиса Прислија. Тук на утук. Сваком лонцу поклопац. Нико се не би пожалио на њега као другара, све док у шпајзу не би пронашао мале зелене.

Дејна Скали – сексуална фантазија реконвалесцената

Они други, који су маштали да кућне духове иштекају из струје као холограм, или да на врхунцу своје каријере раскринкају бар једног чаробњака из Оза; имају Дејну Скали. Док пред телевизором једу кокице из исте вангле, могу да се подјеле и као мушки и женски.

Докторица. Сексуална фантазија реконвалесцената. Обема ногама је чврсто на земљи, не гади се на крв и пори све мртваце који се појаве у серији. Она је реднек, сељанчица са здравом земљорадничком политиком. Држи се периодног система елемената као пијан плота. Сушта супротност Молдеру, из које ми треба да доживимо привлачност различитих полова. На мушку интуицију, она одвраћа женском прорачунатошћу.

У бити, служи да би гледатељству појаснила научну основу фантастичности. Тачније, она је модел преко којег сви скептици требају да схвате колико су недоказни. Затуцана научним спознајама, одбија да призна натприродност појава које је осјетила чак и на својој кожи.

Међутим, праве еманципације овдје нема. У ДИ се зна ко је мушко у кући. Све се врти око Молдера. Он је медијум са пророчанским даром, а не детектив са осјећајем. Ако он на нешто у почетку посумња, нема силе да се то на крају и не испостави. Скали може само да трчи за њим, као власница пудлице која је прегризла ланац и отишла у куцање.

У бризи и јурњави, обично је Дејна та која остане скотна. Послије ту своју мисаону бременитост мора у извјештајима да разлаже научним језиком. Кроз порођајне болове.

Њихов однос од неповјерења и неподношљивости, из циклуса у циклус постаје све приснији. На крају четвртог, Молдер је и буквално направи трудном. Вјештачком оплодњом, наравно. Електрични набој који непрестано сијева међу њима, никада није досегао ниво сексуалне слизаности. Таман посла. Зато је онај изванматерични филмски пољубац био толико битан.

Тајна бестселера

Која је дакле тајна гледаности ове серије? У Србији је њена популарност досегла нездраве димензије. Пети циклус је управо у њој имао своју европску премијеру.

Серијал је подсвјесно схваћен, као извор инспирације за увјерења о изопачености америчке владе и поретка који она намеће. ДИ је постао приручник-разбибрига, за отпор глобалној тиранији која фолира човјекољубље. Но, шта је са осталима? Није само дрхтава слаткост страшних прича, крива за омиљеност и на Западу.

Аутори мисле о свакој циљној групи до имбецилности, на тај начин обезбјеђујући велику прођу. Тајна документа теорије завјере, истовремено представљају: Љубавну причу о Молдеру и Скали. Чежњу дјечака за сестром. Прерастање дјевојчице у жену. Порив за ометеним материнством. Потрагу човјека за истином…

Његова је прича таква, да у једноосјећајности повезује и најзатуцанијег водоинсталатера и врхунски интелигентног универзитетског професора, медицинску сестру и трговачког путника, чистаче базенâ и полицајце, антиглобалистичке активисте и провладине милитанте, мушке и женске, мале и велике, пушаче и непушаче, оне који воле кафу без шећера и посматраче птица у вуненим чарапама, зачуђујуће вјернике у ванземаљизам и нешто слабије љубитеље хороскопа, војничине и пичкице, лезбејке и педере, хришћанске протестанте и технолошке тотемисте, возаче са више и мање од 3000 кубика у мотору, интроверте и екстроверте, љеваке и дешњаке, глумце у порнићима и бакице са хеклерајем, умјетнике и спортисте; али све тако да и једни и други, дођу и једнима и другима блиски и разумљиви. Да се загрле и општеамерички изљубе у дупе.

У основи, оваква поставка би била помало демистификован стваралачки код сваког бестселера. Онаквог, који својом природом даје изузетно умјетничко, свечовјечанско исијавање. Само да није једне ријечи. Општеамеричики.

Она чини Досије Икс тројанским коњем. Још једном у низу појава, које су се развиле у тежњи потрошачког друштва, да уновчи потребу радничке класе за умјетношћу.

Општеамеричка агенда цуре из комшилука

Баш математички уциљано обраћање пажње на удовољење свакој групи, чини га изузенто рашчлањивим и прозриво лошим. Истовремено, оним пропустима које творци сматрају за нусефекте, даје нежељене форме умјетничности.

Оно што чини ДИ тако популарним, је управо чињеница да је становништво САД и уопште пучанство гдје влада економјетност (умјетност која своје оправдање налази једино у економији), тако специјализованог образовања, да уопште не примјећује пропусте у оним сферама које се не тичу њих лично.

Два три поготка у центар мете која су они сами, даје ДИ кредит да туче по њиховој подсвјести као у потпуности мјеродаван бич заједнице. Тако поред свијести о свим контраиндикацијама, које могу изазвати најновији лијекови свјетске фармацеутске индустрије, Скали у својој свеобухватној интелигенцији (заједно са Молдером) не може без помоћи са стране одгонетнути "симболе на руци мртвог руског морнара" као ћирилично писмо…

Вођени профитом, продуценти серије опрезно калкулишу потезима ликова, не усуђујући се да направе неки значајнији искорак ван очекиваног.

Стуб друштва бијелих англосаксонских протестаната

Основна заблуда на којој ДИ почива, је да је њена основа антиамеричка тј. противна владајућој елити. Подлегли су јој и ван, и у Америци. Истина је да ДИ представља један од стубова америчког протестантског друштва. По могућству бијелог. Серија садржи поруке, неприкривено налик на владине медијске кампање.

Прва је акција против пушења. Главни негативац је код нас превођен са Ракаш или Пушач, али то није доста. У америчким филмовима осамдесетих (па све и до сад) сваки јунак, макар и позитиван, уколико у руку узме калашњиков, гине у наредном кадру.

Ту матрицу трговаца оружјем, ДИ је пребацио на цигарету. И поред тога што у филмовима поменуте земље пуше само ђубрад и Руси, у ДИ овисници о никотину завршавају једнако кобно макар били Американци. Изузев оних непоправљиво лоших, без којих не би било серије (нпр. Пушач, Крајчек).

Свако ко је покушао да изврши насиље над сопственим дјететом, претаче се касније у жртву неких надчовјечанских сила. Људи-метиљи, генетички модификовани микроорганизми, настрани еволутивни облици, у својим првим кадровима криминогеног представљања морају убити некога, кога би и америчко кривично законодавство барем ребнуло по џепу. Ако већ не послало на електричну столицу.

Поред тога, жртве скоро никада нису потпуно невине. Тако да сви треба да се припазе, не би ли се некада нашли у пороти. Тешко је то.

Патроними као инјекције у подсвијест

Потом патетично подражавање поступка, видљивог из нпр. "Злочина и казне", гдје Достојевски ликовима даје имена са унутрашњом семантиком буквалности. Кољачу име Родион Раскољников, пријатељу пуном разумјевања Разумихин, а милом и драгом човјеку (погађате?) Миодраг.

У ДИ због своје бистрине и интуитивности Фокс је “Лисац”, због суве памети и склоности аутопсијама Скали је “Лобањица”, њихова цјепидлака од шефа (ћелави) Скинер, је “Дерикожа”. До у ситна цревца.

Патетика је и основна особина овог серијала. Сви се нешто пренемажу. Свако осјећање је таман толико пренаглашено, да је смијешно. Бубаторски хорор може бити фантастична комедија, само ако му се пронађе одговарајућа нит посматрања. Када ни сами више нијесу знали шта ће са толиким срцедраплуцима, и када је између двоје остао још само секс као неиспробан, они су начинили нов серијал.

Изванредно! Пара врти. Посљедњи серијал је врхунско остварење продуцентског умијећа. Гдје су редитељ и продуцент једно.

Како Молдер више не би био вјечно у праву, а Скали лош ђак у мађионичарској школи, они су довели новог. Вриједног, марљивог жацу, који игра по правилу службе. А добар је човјек. Људина. Како није баш Фокс, а има овоземаљског "осјећаја", он је "Псолики" тј. Џон Догет. Дејна је сада замијенила Лисца, и машина меље даље.

Псолики на ланцу

Из епизоде у епизоду, убијају он и Скали по човјека и по у просјеку. Буквално и статистички утврђено. Молдер се за то вријеме обрађује митисере код ванземаљских козметичара. Насилно и принудно.

Он постаје врста свеприсутног духа, који лебди изнад своје науком заробљене пастве. Благословљена његовим дјететом у утроби, Дејна је способна да прими благовјести. Џон пак не.

Свеједно, Дејна-невјерник је сада у неприлици, јер се самооткрива као канонски човјек. Када се Фокс врати из летећег сахана, подносе се њих двојица као балкански гонич и лисица. Борба за превласт у бинарној номенклатури породице Канис. Лупус ин фабула. Ко први дјевојци, њему милион долара.

Крис Картер је направио империју. Сада је као Бил Гејтс. Мјеша се у посао свог дјела, само када долази до преокрета битних за главне ликове. За то вријеме пишу или режирају други. Френк Спотниц, Ким Менерс, Тони Варнби, Бари К. Томас и остали зупчаници. Арматура остаје иста.

Основни покретачи неземаљског су већ виђени. Занимљив обрт у еволутивном току, који омогућава животињи људску позицију, или пак невјероватну способност појединцу лошем за јавни ред и мир. Ванземаљско присуство, дах неке од примитивних цивилизација или култура шире непознатих грађанству САД, домаћа протестантска вјера

(Картер је творац још једне серије, Миленијум, у којој улогу ванземаљаца врши дуалистички свијет ђавола и анђела, тумачен кроз Свето писмо). Шта год. Само нек’ држи воду. Битно је само, да једна генерација поклоника мистике изгуби интересовање. Долази друга, којој је то свјеже. Ваља само рециклирати.

Локализација досијеиксовског софтвера

И баш доста! Замислите ви сада нашег припадника Службе државне безбједности (а њихови се ништа не разликују), како се упиње доказати своме шефу да је злочин извршен зато што је Влада Републике Српске пустила у канализацију неиспитану бактерију, која се користи приликом производње у Бањалучкој пивари. ДД.

Све је то у циљу свеукупног овладавања управним одборима профитабилних предузећа Телеком Српске, Електропривреда, Мобис и Рафинерија нафте Српски Брод. Тек да исплате пензије пред изборе и купе социјални мир. Тако скрећу медијску пажњу.

И шта људи кажу? Ма дај молим те! Тако исто кажу и у Америци. Када си ситниш у најачој држави, опет си ситниш. Држите лопова!

Оно што се у серији заиста види, јест буџење режисерском вјештином. Довео је К.Картер до тога да кад видите неког да млати батеријском лампом у магли, одмах помислите на Скали. Страст за ласерским мачевима из Ратова звијезда, надокнадио је са батеријама од 1,5 В. Изгледа одлично.

Грстење и жмарце код обикнуте публике, изазива сценама (широко израбљиваним) набреклих вена. Препумпаних до експлозивне немогућности. Јефтина а дјелотворна мигољења супстанција, предмета и бића, тик испод површинског дијела коже су ванредна. Све је то добро. Има се пара, а троше се ваљано.

Црвено дугме на даљинском

Ја сам се упињао гледајући, не би ли утврдио ишта. Дуго. Имају ли они са оне стране Гвоздене завјесе, неког заиста толико паметног. У стању да промишља све комбинације, које смислимо моје друштво и ја у доколици.

Наравно да не. То су само обични волонтери за изборну трку предсједничког кандидата. Цареви у својој мјесној заједници. Дувају у папирнате трубице, конформистични у луксузу незнања. Шарени картонски шеширићи и конфете.

Никада њима не може пасти на памет исто што и нама. Паметан смо ми народ.



Оставите одговор