Подстицај је прешао у спотицај

Хајде да овај текст почнем са шалом, као што то раде амерички експерти који држе семинаре и стручна предавања. Они обавезно на почетку кажу неку шалу како би се напрегнуто слушатељство мало релаксирало.

Пише: Витомир Марковић (инжењер пољопривреде)

У овом случају шала би била та да би се могло организовати клађење да ли ће дозвола извоза млијека (из БиХ у ЕУ) остати или ће бити одузета?

Актуелност у области мљекарства је долазак представника Европске комисије за млијеко, а који су већ стигли и боравиће у БиХ до 24. марта. Дајући дозволу извоза млијека на двије године из Европске комисије су упозорили да се морају донијети три закона на нивоу БиХ: Закон о пољопривреди, Закон о храни и Закон о ветеринарству. У прошлом тексту сам навео како Мирко Шаровић каже „да му није јасно зашто се у Републици Српској не ради на усвајању поменутих закона када су већ били дали сагласност“. Изгледа да од усвајања закона неће бити ништа. Али, помоћница министра пољопривреде РС за ветеринарство г-ђа Радмила Чојо каже да не треба бринути. Наводим дио текста из „Вечерњих новости“: „Ниједан закон није споран и у процедури су доношења, тако да не постоји могућност да нам комисија забрани извоз млека у ЕУ – рекла је Чојо“. Ја сам у прошлом тексту навео и то да су у ЕУ извезене тако мале количине млијека па мислим када би дозвола извоза млијека била и повучена, да се то, генерално, на сектор мљекарства БиХ не би много негативно одразило.

О спотицајима

Можда су подстицаји у пољопривреди требали дјеловати развојно, али се они у већини примјењују као социјална компонента. На примјер, ако не добије подстицај пољопривредник неће моћи обавити прољетну сјетву. Или неће имати чиме нахранити краве. Ти подстицаји су могли дјеловати и развојно: пољопривредник направи пластеник, или шталу, или набави музне краве, засади воћњак, па му онда за та капитална улагања Министарство пољопривреде рефундира одређена средства. Али, веома брзо од тог истог пољопривредника чујемо кукњаву и лелек – јер нема коме продати, или му је слабо плаћено, или није наплатио оно што је произвео – поврће, млијеко, товна стока, воће, итд. А ушао и у кредите. Тако та подстицајна средства буду у потпуности упропаштена.

Шта рећи за огромна средства којима је Министарство помагало, рецимо, неке мљекаре. Са продајом тих приватних мљекара од стране њихових власника страној корпорацији су отишла и сва та силна средства. У министарству нису никад ни помислили да та средства на неки начин заштите. Како могу бити упропаштена нека развојна средства, поткријепићу примјером развојних средстава која је UNDP пласирао на подручје Братунца и околних крајева. Путем медија смо били информисани да је тим средствима било формирано много мљекарских фарми и мљекарство тог краја је заиста напредовало. Последња информација за то подручје коју сам чуо је да сада тамо има само пет фарми које производе дневно 1000 литара млијека. Колико ли је тек у то подручје уложено подстицајних средстава Министарства пољопривреде РС?

Према напису у „Гласу Српске“ од прије годину дана (11.03.2015.г.) сазнајемо да је у 2014. години произведено око 110 милиона литара млијека. Много пута смо могли чути како кажу да се смањио број произвођача (са 12000 на 6500), али не и количина произведеног млијека. Заиста ми није било јасно како то може бити. Ипак сам их успио уловити у лажи. Из податка Републичког завода за статистику („Глас Српске“ – 29.02.2016.г.).сазнајемо да је у јануару ове године у Републици Српској откупљено 6663 тоне млијека што је за 1,2 % више него у децембру. То говори да би за дванаест мјесеци производња била око 80000 тона млијека, а када се то подијели са 1,03 добијемо онда је на годишњем нивоу производња око 77,7 милиона литара. (напомена: литар млијека је тежи од килограма па зато неке мљекаре стављају на етикети – не литар него килограм млијека или јогурта)

С обзиром на претходно наведено закључак је да је за годину дана производња млијека у Републици Српској смањена за више од 30 милиона литара. У тој недостајућој количини налази се, на примјер, и количина од најмање милион литара млијека на годишњем нивоу са подручја општине Котор Варош. У једном од претходних текстова сам навео да је у мају прошле године обустављен откуп млијека у тој мојој општини, али ми је то било неубједљиво јер нигдје нисам могао наћи у штампаним или тв-медијима доказ у вези тога, а што сам као проблем такође тада навео у том тексту.

Али, слушајући емисију „Добро село“ БХ-радија од 06.03.2016.г. слушам интересантан прилог. У прилогу говори откупљивач млијека Живко Гелић, а интервјуише га високоуважени которварошки новинар Горан Ђурић. Живко Гелић је некада откупљивао млијеко за „ДТД-Шњеготина", па затим за „Натура-Виту“ и на крају за „Млијекопродукт“. Када сам ја прије пет година морао обуставити рад своје мљекаре он је поново преузео откуп млијека на подручју цијеле општине Котор Варош. Мљекара „Витмарк“ му више није била сметња. У том прилогу Живко Гелић говори о разлозима затварања његове откупне станице млијека. Каже како на терену има око стотину регистрованих произвођача млијека, а сада се само од тројице млијеко откупљује. Затим каже како млијеко екстра-класе имају многи произвођачи, али то мљекара не признаје. Каже како мљекара има неке своје анализе, али оне нису валидне. Мљекара не прихвата анализе са ветеринарског института „Др Васо Бутозан“. Интересантно је да сам ја те проблеме, као дио цјелокупне проблематике, навео у првом тексту у вези мљекарства постављеном на овај портал прије скоро четири године. Видим да се ти произвођачи млијека са подручја моје општине обраћају и општинској администрацији да им помогне ријешити проблем.

(погледати: Везано за подстицаје желим да кажем да само треба помислити колико је пољопривредника у Републици Српској било уложило свој рад у производњу тих више од 30 милиона литара млијека годишње. И која су силна подстицајна средства до сада искористили. А сада морају продавати краве јер нема откупа млијека. Све је ово било џабе, како рече пјесник)

Много пута сам могао чути од пољопривредника који се баве мљекарством како кажу да је њима „једина зарада премија за млијеко“. Ево, и јутрос овог 17. марта, у јутарњем програму на БНТВ, слушам гдје мало млађи пољопривредник Биљан Трифуновић каже да је „за 70 пољопривредника подстицај једина зарада“.

У постојећим условима привређивања нашег малог пољопривредника гдје су цијене репроматеријала максимално увећане, а цијене онога што они производе максимално снижене може се рећи да је то тако као што кажу. Али, шта ако не буде исплате подстицаја? То видимо на примјеру мљекарства. Па чак и када нема исплате премије за млијеко или је она минимална он се и даље жилаво бори да преживи и и даље то млијеко производи и даје по ниској цијени јер нема избора. Да би га некако докрајчили и коначно натјерали да се престани бавити том производњом у потпуности се обуставља откуп млијека. А да за то нико нема оправдање.

Узрок проблема

Узрок или суштина проблема је у томе што је стратегија министарстава пољопривреде, од завршетка рата па наовамо, била таква да тај наш пољопривредник остане сам за себе, као јединка изложен вјетрометини тржишних услова привређивања. Ту су тако нашли, а и даље налазе интереса разноразни тајкуни. Увозници и дистрибутери репроматеријала за пољопривреду – максималне цијене; ветеринарски лоби – максималне цијене; тајкуни власници фабрика за прераду пољопривредних производа – минималне откупне цијене.

Треба да се прода нека фабрика домаћем или страном тајкуну – нема организоване групе наших пољопривредника да се они појаве и преузму фабрику. Нити је ико икада рекао да би за Републику Српску било значајно да пољопривредници буду власници фабрике. Може нпр. хрватска задруга бити власник фабрике шећера у Бијељини, али никако нека домаћа задруга. Е, сада, биће да значајне користи и интереса имају они који омогућавају да то све тако буде, а то су они који су ухљебљени у оквиру министарства и владе.

Нажалост, јако је битан и тај моменат да за власт тај наш пољопривредник, тако неорганизован какав јесте, не представља никаву опасност у политичком погледу. То је такође важан разлог његовог довођења у положај у каквом јесте. А пред сваке изборе јако су активни самозвани представници пољопривредника, то јесте представници некаквих фантомских удружења којима медији циљано, као подршка политичкој власти, дају некакав значај који они суштински уопште немају.

Ангажовање тих предсједника фантомских удружења јесте баш то да путем подршке актуелној власти и за себе обезбиједе одређену имовинску корист. Ми у Републици Српској никада нисмо моглу чути ма и једног стручњака са Пољопривредног факултета или Пољопривредног института, рецимо, да је било шта критички рекао на рад Министарства пољопривреде. Само чујемо те предсједнике фантомских удружења који дословно испирају мозак. Они су ту да аминују све што из Министарства предложе, а грађани Републике Српске треба да сматрају да је то у реду.

Наш пољопривредник је тако научио само на подстицаје и он не зна низашта друго. Он не зна за паушалну накнаду која је у склопу Закона о ПДВ-у осмишљена као подршка унапређењу развоја пољопривреде. Он не зна ни за све предности задругарства путем кога би могао смањити трошкове за набавку репроматеријала, а као организован тим путем имати већу продајну цијену производа. Али, није он крив зато што је то све тако. Ако о значају задругарства никад ријечи није рекао министар Стево Мирјанић – ко ће други рећи? А читав његов научни рад заснива се на теми задругарства и руралног развоја, а што се може видјети из његове биографије на интернету свакоме доступној.

Ја никада нисам потцјењивао те наше назови „мале“ пољопривреднике. Битан је принцип одрживости. Сматрам да су уз другачију стратегију министарства пољопривреде, а поготово у руралном, планинском подручју та мања пољопривредна газдинства могла бити полуга развоја. Ми можемо посматрати са једне стране фарму „Арифагић-инвестмент“ која има 700 крава, а са друге стране стотину пољопривредника са по 7 крава. Сваки пољопривредник који се бави мљекарством зна да се на селу од 7 крава може лијепо живјети. Не требају њему кредити- само нека се млијеко редовно плаћа. А ако дође нешто и премије – добро дошло. А са великим фармама је проблем, не само код нас него и у другим земљама. Има већ доста времена како сам чуо и за мишљење стручњака из ЕУ да могу бити одрживе фарме које имају само до 50 крава. Не потцјењујем ја власника „Арифагић-инвестмент“, али ћу се нашалити и рећи да он то можда не зна јер није боравио у ЕУ него у Норвешкој, а Норвешка није у ЕУ. Али, оно што он мора да прихвати и што треба сматрати коректним јесте то, да ако пољопривредник који има седам крава има боље млијеко но оно са фарме „Арифагић-инвестмент“, да тај пољопривредник треба имати и боље плаћено млијеко, а и премију за млијеко не мању него чак и већу ако је тако предвиђено премирањем.

Давање примједби на преднацрт Правилника

Неколико година има како из Министарства пољопривреде путем медија објављују како они који имају примједби на преднацрт Правилника о подстицајима треба да их доставе Министарству. Ја сам то једном учинио и више не бих ни за живу главу. Надам се да ће уредник моћи за читаоце учинити видљив допис који сам прије три године у вези примједби доставио Министарству (Погледајте испод текста; прим. ур.). Никакав одговор ја тада нисам добио. Сада сам слободан тврдити да су у Министарству много одговорнији за оно што се у мљекарству Републике Српске дешавало послије тога па до данашњих дана. Да су онда прихватили оно што сам ја сугерисао данас би слика мљекарства Републике Српске била много љепша. Можда министар Стево Мирјанић до тада није знао све у вези раније донесених прописа у вези мљекарства, али сам га ја настојао упознати. Сматрам да то што сам у том допису написао није било баш „безвезе“.

Финализација смишљеног уништавања наше пољопривреде и мљекарства дешава се баш за мандата актуелног министра Стеве Мирјанића. Усуђујем се рећи, а са доста претходно наведеног то поткрепљујем, да ми се чини да он, како је био посљедњи министар пољопривреде СФРЈ, да је упро свим силама да буде и посљедњи министар пољопривреде Републике Српске.

Мало народне шале

Да са шалом и завршим ову причу. Дуго сам посматрао како се воћарство форсира на штету других грана пољопривреде, а онда ми је то почело много сметати. Дјелује стварно иритирајуће. Највеће подстицаје- за воћарство. Пољопривредне емисије – прво иду прилози о воћарству.

На неком састанку прошлог љета који је преносила нека телевизија чујемо кад на крају министар Стево Мирјанић каже: „Добро, добро, биће и за палете“. Ваљда су га воћари били толико сколили па је дао обећање за те палете. Онда сам јесенас прочитао у штампи како се воћари жале да им није уплаћено нешто преко четири стотине хиљада марака за бокс-палете. А мало послије је штампа писала да је и то уплаћено. А бокс-палете, то су ваљда они контејнери у којима се држи воће, од око шест стотина и нешто килограм, а које можемо видјети у тржним центрима.

То ме подсјетило на једну народну шалу коју заиста дуго памтим. Ни сам не знам због чега. Вјероватно да бих је могао примијенити на те наше вајне воћаре. Шала је од давнина када није било цигара него се користио дуван.

Овако иде: „Био неки човјек који је хтио да запали, али није имао дувана. Дадоше му дуван. Али, он опет не дувани. Испостави се да нема луле. Дадоше му и лулу – ево ти па дувани. Али, он опет не дувани. Нема чиме да запали лулу. Запалише му лулу па је онда коначно могао да дувани“. Тако и ти наши воћари.

Ту ја мислим на оне велике воћаре који су на неки начин дошли до великих плантажа. Заиста су разноврсни подстицаји до којих они долазе. Ја их сигурно не могу све набројати. Прво – добили су повољно, под концесију или су јефтино, на тајкунски начин, купили велике земљишне површине. Затим су имали подстицаје по садници воћа – у ком износу од набавне цијене – они знају. Регресирано гориво. Регресирање противградних мрежа у великом износу. Премија по килограму воћа. ..

Министар Стево Мирјанић поносно каже како ће за системе наводњавања бити уложено преко шест милиона марака. Којим воћњацима за наводњавање и хоће ли они бити задужени за то инвестицијом? У ранијем периоду је било много сличних инвестиција. А сад им дај подстицај и за бокс-палете! Јел треба још и да се грађани подигну па да им помогну обрати воћњаке? Па ко се не би бавио воћарством на тај начин? Још кад дођу елементарне непогоде па иако ниси оштећен ипак нешто ишчупаш оних марака што обезбјеђује радничка класа у зноју лица свог.

Додатак: Примједба