ПОД КУПОЛОМ (UNDER THE DOME)

Ово је једна од научнофантастичних серија, која потпуно упропаштава научно и фантастично, на уштрб патетичног и трачерског. И патриотског, дакако. Сценаристичка примамљивост могућности да се изнад неког градића америчке унутрашњости спусти невидљива и непробојна купола, те све реалне и логиком стварног свијета и човјека промисливе могућности дешавања око тога, своди се на оковавање гледаоца испред […]

субота, август 29, 2015 / 11:04

Ово је једна од научнофантастичних серија, која потпуно упропаштава научно и фантастично, на уштрб патетичног и трачерског. И патриотског, дакако.

Сценаристичка примамљивост могућности да се изнад неког градића америчке унутрашњости спусти невидљива и непробојна купола, те све реалне и логиком стварног свијета и човјека промисливе могућности дешавања око тога, своди се на оковавање гледаоца испред аудиовизуелног репродуктора у јединој накани да чека наредну епизоду.

Можемо рећи да је то нешто што раде сви ситкоми, колико год били добро разрађени или снимљени. Нажалост, ово је један од многих који квантитет ставља испред квалитета, што се осјети прије свега у примјени специјалних ефеката. Поготово тамо гдје прича изискује ванредно добре и увјерљиве за савременог посматрача.

Преживљавање демократије

Као прво, да се непробојна лопта која захвата половину подземља и половину видљивог надземног свијета појави око Мркоњић Града или Теслића, ова прича би нам била занимљива. Овако је то самопреиспитујућа америчка лимунадица, у којој је (као и увијек) смисао глорификовати или прерачунавати кључна занимања коју финансира амерички буџет у већој или мањој мјери.

Војнике, полицајце, ватрогасце, љекаре и, наравно, политичаре.

Oвдје је и јако наглашена улога новинара, што у условима какви владају у микрозаједници природно склоној трачу, нема баш претјераног смисла. У серији В (V) улога новинара, рецимо, много више пије воде.

Уједно, ово је серија која озбиљан нагласак ставља на подјелу између главних глумаца и статиста. У животном смислу, не само сценаристичком или продукцијском. Сасвим је разумљиво да имамо носеће личности у причи и да су оне најчешће у кадру, са епизодистима који једно вријеме бивају главни па гину, или нестају па се враћају. Ипак, онај који вуче конце иза овог серијала, има јасну визију свијета по којој су статисти стока, коју воде кључни људи.

Тако и у осмој епизоди овог серијала, једна од кључних негативно-позитивних личности Велики Џим (политичар) каже "научнику-резиденту" кад јој додјељује радио станицу, да то чини због сигурности. Овај детаљ онима који нијесу гледали серију може бити небитан, али он је једна од честих сублимација коју овај лик користи при пријетњама или кухањима завјера.

Пицањење испред разума

У Варцар Вакуфу или градићу подно Борја, било би нам лакше напиздити се на то да грађани заробљени као живина у тераријуму не би сваки дан били у другој одјећи или фантастично почупаних обрва, или да на табли у локалном ресторану кредом пише још увијек који су данашњи специјалитети или да то кошта пет и нешто долара.

Све би се промијенило.

Овдје се углавном све не мијења. И то је нешто што смо видјели у серијалу Бојни брод Галактика, у смислу Уједињених Ентитета Сјеверне Америке након 11.09. Ту се вриједности свијета који је озбиљно уздрман, морају очувати међу људима који су остали.

Слично је и са ситкомом Мртви ходе (The Walking Dead), као и са Обрушено небо (Falling skies), као и са готово сваком посоткровењском серијом из америчке кухиње. Раде се по патриотском предлошку. У првој поменутој је главни јунак бивши полицајац (у другој такође буџетлија – средњошколски професор) али је све што се тиче стварног преживљавања под сталним нападом непресушних живих мртваца, за дужину коњске њушке интелигентније и напредније него у серијалу Под куполом.

Буди сретан с тим што имаш

Баве се само тиме шта грађанима Честер Мила или Честеровог Млина, недостаје у животу одсјеченом од остатка свијета. Искључиво у сврху тога да цијене шта имају данас у својој изванредној демократији. Фали им, врло много пута речено, да се текстирају једни другима. СМСују, Твитују, Фејсбукују, Јутјубују и слично.

Нико се не бави тим како раде телефони, или колико тачно бутан-пропан плина има у овом насељу омеђеном куполом, које је у циљу пуњења буџета производњом дроге градоначелник натанкао до крајње претјераности. Слабо шта је овдје домишљато и уму весело довијање у невољи.

Са друге стране, неминовна љубавна и карактерна збитија, те алегоријска романтисања са црним јајетом, пророчанством у сликама луде жене, лептири врсте монарх, дођу некако више као производи из каталога убачени по буџету у сценарио, него као инкорпоративни дио приче чији би отргнути састојак убио сторију попут извађеног органа.

А сада реклама – али без прекида радње

Главни јунак овог серијала у смислу припадника оружаних снага САД и акционог хероја, је у утјеривање дугова огрезли Барби (није Кен), који пише лијевом руком. Бен-јамин, рекло би се хебрејски.

На пар мјеста се, рецимо на одјавној шпици, јасно наговјештава да је један од спонзора овог серијала Мајкрософт компанија. Ваљда је то један од покушаја да оправдају увођење оног дебилног сучеља које сретнете када пипнете СТАРТ илити ПРОЗОР дугме кад пипнете неки од најновијих излучевина ове компаније.

Велики Џим, осим што је једна опасна карактерна експресија прикачена на јединку људске врсте, те што смо га гледали у Прелом на зло (Breaking bad) као крајње исправног медиокритетног чувара закона и шогора главног произвођача и дилера дроге (иначе средњошколског професора хемије) у Албакуркију и шире у југозападним УЕСА, испоставља се као баш озбиљна глумчина. И неко у овом америчком свијету мисли да су препродавци аутомобила јако битна карика и угледни дијелови друштва. Није ово први пут да се такав појављује као главни у причи.

Тојота и хибридни аутомобили су велика финансијска сврха овог свега. Наравно, без стварног еколошког разлога, увелико само због будућег профита који би потрошачка катарзичност мисли о могућности пада наопаког акваријума над вашим градом могла учинити.

Све особе у серијалу, млађе од милфача а старије од дјеце, носе фармерке које им истичу гузове и наглашавају ноге.

Када у једном тренутку Џуниор, илити Џим Млађи, каже свом оцу Великом Џиму: Изгледа да можемо да радимо заједно, а он му одговори са: Yes we can. Треба бити баш ретардиран па мислити даје то силно продукцијско-политичко сито пропустило изборни слоган Барака Обаме сасвим случајно. Иначе, као што је и са већином слогана, људи говоре такве ствари, али овдје се "јес ви кен" толико пута понавља, да је јасно како говоримо о полуподсвјесној кампањи за демократског тамнопутог предсједничког кандидата.

Закључно: Потрошачко-патриотска породична драма, са одличним пријемом у америчким градићима који се осјећају забаченим.



Оставите одговор