Под Грмечом

Прегледајући старе бројеве листа Отаџбина које је у Бањој Луци покренуо 1907.године наш народни трибун и борац за слободу Петар Кочић случајно ми у броју 20 од исте године ,пажњу привуче наслов текста у дну насловне стране „Под Грмечом“.

субота, 21 фебруара, 2015 / 07:32

Бијаше мало попасно доба, кад се ја и друг Арсо упутисмо према подножју Грмеч планине. Небо ко око плавојкино…

Корачамо путем обраслим травом, те би реко, да овуд ријетко ступа људска нога. Поред пута шумарци, врела и чувена смољанска леденица, у којој је љети студена, а зими врло блага температура и помоћу које жилави и вижласти Јефтан Блажићев заслужи по коју оку соли гонећи у варош лед, било дебелој хотелијерки Лајтнерици, било газда-Ћири или Шпири.

Ево нас већ на Огумачи, тој зеленој и дивној висоравни. Поред нас Грмеч, тамо Осјеченица, а онамо се види врх Црвљивице звани Оштрељ.

„Ђе се Грмеч небу диже,
„Ђе свирала тужно свири,
„Јагода се о врат ниже,
„Нек ми се ондје душа смири“

Дивне су наше планине! О миле, несрећне наше планине.

Заиста ако игдје на овој капи има одмора трудном и напаћеном тијелу, има га у овој дрхтавој,азуром окупаној тишини, -ђе се и најуморенији и најнапаћенији дух може смирити и одахнути…

О миле, несрећне наше планине !

Наоколо тишина. Здрави, чисти и свјежи горски ваздух струји, зуји, звучи и звижди с горским хладним вјетром. Горско лишће зашушти,заталаса се и опет тишина… Тамо недалеко чује се ударац сикире, звиждук локомотиве и тихо шапутање радника… Поносне, вите јеле и оморике падају под ударцима радничких сикира. Уништи их и исијече швапско шумско друштво: Otto Steinbeiss.

Тамо, гдје су у нашим шумама била хајдучка заклоништа, сад су читаве насеобине Шваба, Мађара, Словенаца, Чеха и других нација- и све је то похрлило, да нађе заклона животној егзистенцији у гудурама наших, милих, несрећних шума.; тамо гдје је испод танке јеле монотоно, њежно и са пуно осјећаја одјекивао звук са гуслареве струне,сад се чује звиждук пиштаљке швапског кондуктера; тамо, гдје је по испјеваној гусларској пјесми одисало одушевљење и чули се узвици: “Алал му млијеко материно,зор ли их исијече!“  чује се сад кратко,кобно кондуктерево: “Ansteigen, bite! Улазит, просим!“ Тамо, гдје су негда била пландовања блага, гдје је весели горштак уз дипле или свиралу извађао оне бајне, тајанствене звуке и јецао с њима з својом драганом, чује се сад, како каква Пепика или Францика тепа малишану: “Mein lieber Karl! Pa-pa!“

Тамо-тамо је већ нестало свега.

Наше шуме оголише и оронуше. Падоше високе јеле и крошњате букве, а оста само пустош… гола пустош!

О миле ,несрећне наше планине !

Последњи зраци сунчани позлаћиваху врхове оголелих шума и одсјајиваху на исјеченим пропланцима, кад се ја и Арсо упутисмо натраг.

Над селом падаше сумрак. Са свијух страна допире жагор и сеоска вика.

Наоколо ливада, свуда зеленило, те распршене сеоске, оронуле кућице изгледају у том природном зеленилу као мала, разбацана острва на морској пучини… Чује се блејање оваца рика говеда,затим пјесма купилица, пјесма пуна слатке чежње – све се слијева у једну велику тужну пјесму…, а врхови наших милих гора стоје мртво, пусто, и над њима се лелуја густа магла и тмурни облаци. Одјекну и црквено звоно с дрвеног торња, звуци проломише ваздух, зајецаше, а ђениј земље јави се у болним грудима и запјева пјесму миле отаџбине…

О миле, несрећне наше планине !



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *