Почетак кривичноправне заштите живота

Кривичноправна заштита живота почиње од момента његовог зачећа.

Пише: Вељко Турањанин, дипломирани правник

Међутим, таква заштита је за период од зачећа до рађања постављена под великим бројем услова, да је остварен циљ омогућавања готово неограниченог вршења прекида трудноће, па се може закључити да заштита скоро и не постоји. Иако ово питање припада како правној области тако и областима етике, медицине и религије (а што је допринјело формирању два супротстављена схватања поводом прекида трудноће),[1] нарочито је актуелно питање декриминализације прекида трудноће, па је тако често дискутовано питање оправданости прописивања кривичног дјела у овој сфери људског живота нашло одраза у кривичном законодавству. Наиме, прекид трудноће представља једну од легалних мјера за планирање породице, уколико се врши по законом предвиђеним правилима. У складу са свјетским трендом ширења могућности за извршење абортуса, у Кривичном закону Републике Српске[2] је заузето веома либерално становиште, прописивањем радње извршења кривичног дјела противправног прекида трудноће,[3] познатијег и под називом недозвољени побачај.

Радња извршења основног облика кривичног дјела се састоји у противправном прекиду трудноће бременитој жени са њеним пристанком, односно, у започињању вршења прекида трудноће или у помагању трудној жени у прекиду трудноће. Прије свега, прекид трудноће мора бити противправан, а за утврђивање да ли је прекид трудноће извршен у складу са законским правилима релевантан је Закон о условима и поступку за прекид трудноће[4], у коме су прописани услови који морају бити испуњени да би прекид трудноће био легалан. Према наведеном закону, прекид трудноће се слободно може вршити до навршених 10 недеља трудноће и ако се прекидом трудноће неће непосредно угрозити живот или здравље труднице.[5] Дакле, прекид трудноће не подлијеже никаквим ограничењима до навршених 10 гестацијских недеља, изузев ако би се прекидом трудноће непосредно угрозило здравље или живот труднице, у ком случају се не смије удовољити њеном захтјеву. Такође, законским текстом је предвиђена могућност савјетовања како труднице тако и њеног брачног или ванбрачног партнера.[6] Изузетно, прекид трудноће може бити дозвољен и након навршене десете недеље трудноће, у случају:

1. када се на основу медицинских индикација утврди да се на други начин не може спасити живот или отклонити тешко нарушавање здравља жене;

2. када се на основу научно-медицинских сазнања може очекивати да ће се дијете родити са тешким тјелесним или душевним недостацима;

3. када је до зачећа дошло извршењем кривичног дјела или

4. када се утврди постојање психосоцијалних индикација за прекид трудноће.[7]

Из наведеног проистиче да је прекид трудноће могућ и након протека 10 гестацијских недеља трудноће, уколико је испуњен најмање један од ова четири услова. При том, постојање услова за прекид трудноће до навршене десете недеље утврђује специјалиста гинекологије и акушерства, а од десете до двадесете недеље трудноће првостепена и другостепена комисија за прекид трудноће здравствене установе, док је послије навршене двадесете недеље трудноће надлежан етички одбор здравствене установе.[8]

Случај који се у пракси најчешће користи за прекид трудноће јесте постојање научно-медицинских сазнања да ће се дијете родити са тешким тјелесним и душевним недостацима, будући да савремена медицина још увијек није на довољном ступњу развоја да са сигурношћу може да утврди ове чињенице, те се не тражи висок проценат вјероватноће.[9] Међу овим условима најспорнији је трећи, при чему је могуће да је до нежељене трудноће дошло извршењем једног од следећих кривичних дјела: силовања, обљубе над немоћним лицем, полног насиља над дјететом, обљубе злоупотребом положаја или родоскрвљења. Наиме, овдје проблем представља (не)могућност благовременог утврђивања да је до трудноће дошло извршењем кривичног дјела, јер се не може чекати доношење правноснажне пресуде којом се утврђује чињеница да ли је дошло до извршења кривичног дјела и да ли је окривљени извршилац.[10] Ова чињеница нарочито добија на снази када се доведе у везу са дугим трајањем кривичних поступака, што није одлика само Републике Српске већ и држава у окружењу. Услијед тога, овај једини немедицински услов је неопходно дефинисати на потпуно другачији начин и измјестити га из ове групе. Чињеница је да је таква трудноћа нежељена, што повлачи исту последицу као и код нежељених трудноћа насталих из других узрока. Међутим, свјесни различитих животних ситуација којима смо свједоци из дана у дан сматрамо да је неопходно извршити ревизију овог става, и предвидјети одговарајући начин за доказивање да је до трудноће дошло на овај начин. Уосталом, етички одбор би у сваком случају овдје могао и морао донијети само једну одлуку, а то је да дозволи прекид трудноће, јер другачија одлука не може да опстане.

Као што је наведено, радња извршења основног облика кривичног дјела је постављена алтернативно, тако да постоји у случају потпуног прекида трудноће, започињању вршења прекида трудноће и у помагању трудници да изврши побачај. Извршење дјела је могуће само у случају да је плод у утроби труднице жив, те исти представља објекат извршења кривичног дјела. Кривично дјело је извршено у случају остварења било које радње, односно, потпуног извршења побачаја, започињања његовог вршења или у помагању трудници да изврши исто. У првом случају долази до потпуног уништења плода, док је у другом случају последица најчешће иста. Из описа радње произилази да извршилац дјела може бити свако лице које поступа са умишљајем.

Као неопходан услов за постојање основног облика овог кривичног дјела потребна је сагласност бремените жене. Међутим, како би се утврдила способност за давање сагласности аналогно се примјењују одредбе Закона о условима и поступку за прекид трудноће и одредбе Кривичног закона којима је регулисан тежи облик извршења овог кривичног дјела, па према истим сагласност могу дати само пунољетне бремените жене али и малољетне труднице старије од 16 година. За малољетне труднице млађе од 16 година и труднице лишене пословне способности неопходна је сагласност родитеља односно старатеља, која мора бити дата у писаној форми. Иако је у Закону о условима и поступку за прекид трудноће регулисано да сагласност за захтјев за прекидом трудноће оваквих особа може поднијети и орган старатељства, његова аналогна примјена у овом случају је готово незамислива.

Код овог кривичног дјела неопходно је нагласити да се трудница не кажњава ни у једном случају, али то није једино рјешење судећи по одређеним упоредним законодавствима. Оваква одредба је предвиђена из разлога што се сматра да страх од казне може довести до тога да лица која неовлашћено помажу при вршењу побачаја остану неоткривена, као и да многи случајеви побачаја започетих од стране саме бремените жене доведу до много тежих последица.[11] Такође, трудница не може одговарати ни као помагач ни као подстрекач. На овом мјесту је важно споменути да је као радња извршења било ког умишљајно поступајућег лица предвиђено само помагање, али не и подстрекавање на извршење побачаја, што свакако није оправдано и нема видљивог разлога за овакво законско регулисање.[12] На крају, запријећена казна за извршење овог кривичног дјела је казна затвора у трајању од три мјесеца до три године.

Тежи облик извршења кривичног дјела противправног прекида трудноће се од основног облика извршења кривичног дјела разликује у вољном елементу. Наиме, радња извршења овог облика кривичног дјела се састоји у извршењу или започињању вршења прекида трудноће бременитој жени без њеног пристанка, а ако је млађа од 16 година и без писмене сагласности њеног родитеља, усвојиоца или стараоца. Дакле, као радња извршења предвиђено је извршење недозвољеног побачаја или започињање вршења истог, док је помагање по природи ствари искључено, јер недостаје воља бремените жене за прекидом трудноће. Директно из те чињенице слиједи закључак да ће се конкретна радња извршења дјела разликовати од оне из основног облика, па ће се морати манифестовати у одређеним преварним радњама и/или у употреби силе и пријетње како би се извршио прекид трудноће.

Услови који су везани за давање сагласности трудници млађој од 16 година постављени су кумулативно. Дакле, неопходно је да недостаје њена сагласност и сагласност родитеља, усвојиоца или стараоца. При том, могуће су двије ситуације. Прво, могуће је да бременита млађа малољетница да сагласност, али да не постоји сагласност родитеља, усвојиоца или стараоца. У том случају ће се радити о извршењу основног облика кривичног дјела противправног прекида трудноће. Друго, могућа је ситуација да трудница не да сагласност, али да сагласност да родитељ, усвојилац или стараоц. Иако ово питање у пракси може изазвати дилеме, сматрамо да је недостатак сагласности труднице кључан моменат и да се и у том случају ради о извршењу тежег облика овог кривичног дјела.

За извршење овог облика кривичног дјела прописана је казна затвора од једне до осам година. Иначе, у одређеним компаративним законодавствима, попут кривичног законодавства Републике Србије, кажњава се и бављење вршењем побачаја, под којим се подразумјева извршење овог кривичног дјела више пута.[13]

Најзад, Кривичним законом је предвиђен и квалификовани облик извршења овог кривичног дјела. Уколико је као последица основног или тежег облика кривичог дјела наступила смрт, тешка тјелесна повреда или тешко нарушење здравља женског лица над којим је вршен прекид трудноће, за основни облик извршења кривичног дјела извршилац ће се казнити затвором од 6 мјесеци до 5 година, а за тежи облик затворском казном од 2. до 12 година. Оно што је овдје битно нагласити јесте чињеница да је у односу на тежу последицу учинилац морао поступати из нехата, јер се ради о кривичном дјелу квалификованом тежом последицом.

Законодавство Републике Српске припада групи либерално орјентисаних европских законодавстава у вези са питањем прекида трудноће. Иако је прекид трудноће начелно дозвољен до десете седмице, а изузетно након ње, наведена „изузетност“ је често практикована у пракси. Да ли то значи да у животу заиста постоји толико изузетних случајева трудноће које захтјевају своје окончање? Негативан одговор се намеће сам по себи. Али и позитиван одговор на питање колико је прекид трудноће постао свакодневна пракса. Судећи према статистичким подацима, у Републици Српској је у 2010. години извршено 2.325 прекида трудноће, што у просјеку дневно износи 6 абортуса. Међутим, тамна бројка је далеко већа, а поузданих статистичких података нема. И поред неспорне чињенице да је законско право грађана да одлучују о стварању и планирању породице, сматра се да су наведене бројке огромне. Из крајности се отишло у другу крајност. Крајност у којој су каријера и сопствени живот по својим замислима и плановима битнији од стварања породице. А да је непланирани фетус најчешће само сметња у остварењу планова. Кривично законодавство може стајати као брана пред ерозијом вриједности друштва, али не само и без помоћи. С рјешењем које је описано, отворена су врата енормном броју побачаја, што је морално и етички неприхватљиво. Коначно, будући да се етички комитет укључује тек када је у питању прекид трудноће након 20-е гестационе седмице, да ли то значи да фетус тек тада постаје етичко питање, а да то тада није био? Судећи по многим чињеницама, тако је. А то је ипак гашење једног живота прије него што је и почео. С једне стране, етички одбор би требао знатно раније да се укључи и разматра питање прекида трудноће него што је то предвиђено позитивним прописима. С друге стране, приликом давања одобрења за прекид трудноће треба бити строжи. Или ће неограничена аутономија воље појединаца одвести комплетно друштво у нестанак.

Велики недостатак у регулисању противправног прекида трудноће јесте чињеница да није инкриминисано бављење противправним прекидањем трудноће, као што је учињено у, на примјер, законодавству Србије. Прегледом судске праксе може се запазити да нема много извршених а пријављених кривичних дјела противправног прекида трудноће. Међутим, то истовремено не значи да их нема много. Према неким примјерима, чак супротно.[14]

[*] Сарадник у настави на кривичноправном смјеру на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу;
Е-mail: [email protected]
[1] Погледати: В. Клајн-Татић, Актуелни проблеми абортуса, пренаталног генетског тестирања и управљања трудноћом, Становништво, број 1/2011, 33-52
[2] Кривични закон Републике Српске, „Службени гласник Републике Српске“ број 49/03, 108/04, 37/06, 70/06 и 73/10
[3] Члан 154. Кривичног закона Републике Српске
[4] Закон о условима и поступку за прекид трудноће. „Службени гласник Републике Српске“ број 34/08
[5] Члан 8. Закона о условима и поступку за прекид трудноће
[6] О томе погледати: Савјетовање и процедуре прије и након намјерног раног прекида трудноће, Сарајево, 2007, доступно на: http://www.akaz.ba/Vodilje/Dokumenti/Vodilja_abortus_A4_site.pdf, приступ: јун 2012. године
[7] Члан 11. Закона о условима и поступку за прекид трудноће
[8] Члан 10. Закона о условима и поступку за прекид трудноће
[9] З. Поњавић, М. Варјачић, Правно-медицински аспекти рада етичког одбора за прекид трудноће, Становништво, број 1/2011, 23
[10] З. Стојановић, Коментар Кривичног законика Србије, Београд, 2007, 345
[11] Б. Чејовић, Кривично право – општи и посебни део, Београд, 2006, 455
[12] Тако и у: З. Стојановић, op. cit., 346
[13] Ibid
[14] Погледати на примјер чланак о прекиду трудноће у 14. седмици: Н. Зарић, Култура смрти на делу, Двери српске, http://www.dverisrpske.com, приступ: јун 2012. године