Побједа Звезде и мноштво навијачких нереда

0 КОМЕНТАРА

1. B-)

   Дерби је био циркус колорадо, али најјаче је гробари напали падобранце..B-)B-)B-)
   Него гдје је онај Динкић, каква је то шорка била у Брчком, како је протекао тај српско-српски обрачун у бастиону српства!?B-)

   Пријавите се да бисте одговорили

2. Stadioni – savemeni koncentracioni logori

   Svakodnevno smo svedoci da se sportski stadioni i hale postaju poprišta sve bespoštednijih obračuna između tzv.“navijačkih grupa“. Građanski teoretičari, poput Erika Daninga, nastoje da dokažu da je nasilja na sportskim borilištima uvek bilo i da ono nije uslovljeno društvenim odnosima, pogotovu ne prirodom vladajućeg poretka, već da se radi o ispoljavanju agresije koja je čoveku urođena. Na taj način se današnje kapitalističko društvo stavlja u istu istorijsku (civilizacijsku) ravan sa, na primer, rimskim robovlasničkim društvom. Istovremeno, taj argument dokazuje da je nasilje, budući da potiče od „agresivne ljudske prirode“, neminovnost koju je nemoguće iskoreniti. Najviše što se može učiniti je suzbijanje agresije putem institucionalizovane (državne) represije, odnosno, stvaranje prostora na kojima će ljudi, ne ugrožavajući poredak, regularno „davati oduška“ svojim agresivnim potrebama. U tome sport ima nezamenljivu ulogu. Po Konradu Lorencu, na stadionima se postiže „prečišćavajuće oslobađanje agresivnih nagona“. (7) Interesantno je da kada građanski teoretičari govore o „agresivnoj prirodi čoveka“ i o potrebi da se suzbije i kanališe, oni po pravilu imaju u vidu pripadnike „nižih slojeva“, pre svega radnike i radničku omladinu. Iz njihove analize jasno proističe da je njihovo „nasilničko ponašanje“ kompenzacija za „neuspeh“ u životu za koji su sami odgovorni, budući da kapitalističko društvo „svakom nudi jednake šanse na uspeh“.

   Stadioni su postali lomače na kojima treba da sagori nagomilana srdžba „nižih slojeva“, mesta na kojima se održavaju svojevrsne psihoterapeutske seanse koje pretpostavljaju nasilje. Na njima se vladajuća klasa obračunava sa „masama“ tako što nastoji da uništi njihov „negativni“ energetski naboj koji bi, kada bi se uobličio u organizovanoj političkoj akciji, mogao da se „izlije“ u društvenom prostoru i ugrozi stabilnost uspostavljenog poretka. Obračun kapitala i vladajućih političkih grupa sa „masama“ na stadionima je način da se radnici i radnička omladina drže pod kontrolom da bi se sprečilo rasplamsavanje klasnog sukoba. Pomoću „sportskih spektakala“ postiže se marginalizacija i getoizacija potlačenih, obespravljenih, odbačenih. Sport je postao jedan od najvažnijih „sigurnosnih ventila“ „demokratije i kao takav najmilije čedo kapitala i politike. Kao što je to još „stari, dobri“ Kuberten govorio, sa sportom treba „neutralisati“ pritiske koji dolaze od nezadovoljnog radništva, lekcija koju su dobro naučili kako („real-socijalistička“) birokratija, tako i kapitalisti.

   Пријавите се да бисте одговорили

3. Stadioni su za mlade postali svojevrsne škole divljaštva. Oblik stadiona, visoka žičana ograda, policijski kordoni, pendreci, iskežene čeljusti policijskih pasa, sapi i kopita dresiranih konja, borna kola i vodeni topovi – sve to neodoljivo podseća na koncentracioni logor. Stadion je slika nasilja i poziv na nasilje. To je ambijent koji svojim izgledom sugeriše mladima da nisu ljudi i da se od njih ni ne očekuje ljudsko, nego vandalsko ponašanje. Izgled stadiona je od prvorazrednog značaja za stvaranje slike mladog čoveka o samome sebi, za uništavanje njegovog ljudskog samopoštovanja. Istovremeno, samom pojavom na stadionima mladi stiču status koji je određen samom prirodom stadiona, kao i prirodom sportskog „spektakla“, postaju „huligani“, što znači društveni otpadnici i kao takvi „neprijatelji duštva“. Kada se zna da je stadion postao glavno mesto za okupljanje mladih, onda je jasna sva pogubnost javnog pojavljivanja i formiranja ličnosti u takvom ambijentu. I upravo u takvoj sredini mladi na najneposredniji način „dolaze u kontakt“ sa vladajućim poretkom koji se legitimiše kao „zaštitnik društva od antidruštvenog ponašanja“; sa vladajućim društvenim vrednostima („slava“, novac) koje su otelotvorene u sportskim „zvezdama“; sa opšte-vladajućom moći kapitala koja se pojavljuje u obliku reklama koje stvaraju obruč oko terena; kao i sa takmičenjem i rekordomanijom – osnovnim principima na kojima počiva kapitalističko društvo. Na stadionima se, ustvari, ogleda pravi odnos vladajućeg poretka prema mladima: što im se, u svakodnevnom životu, pruža manja mogućnost za ljudsku afirmaciju na ljudski način, to su žičane ograde višlje, a policijski kordoni zbijeniji.

   Пријавите се да бисте одговорили

4. Na stadionima se, za veliki broj mladih koji potiču iz nižih društvenih slojeva, definiše njihov budući društveni položaj. Njih pripremaju da zauvek ostanu na „drugoj strani“, iza žičane ograde koja razdvaja one koji se, pod blještavim sjajem reflektora i u zagrljaju simbola njihovih kapitalističkih mecena, bore za „prave vrednosti“, od onih koji su, kao buduća „prljava“ radna snaga, svedeni na bezobličnu „navijačku masu“ čija je „šansa“ u životu svodi na divljanje na tribinama. Položaj mladih na stadionima simboliše njihovu getoizaciju u društvu u odnosu prema odnosima, procesima i institucijama koje određuju njihovu egzistenciju i društveni položaj. Najgore je to što mladi iživljavanje neslobode, odbačenosti, obezvređenosti, očajničko nastojanje da se približe vladajućim vrednostima koje su osnov za njihovo ljudsko obezvređivanje, doživljavaju kao „slobodu“. Stadion postaje otelotvorenje njihovih želja, mesto na kome mogu da pokažu da su „neko“, da postoje. Posredstvom stadiona i sportskog „spektakla“ duh čoveka postaje rob vladajućih društvenih odnosa koji se na stadionu pojavljuju u kondenzovanom obliku. „Sloboda“ koju mladi „stiču“ na stadionu je sloboda sužnja čije je urlanje, vandalsko ponašanje samo zveckanje lancima – u slavu svojih gospodara. Sportski „spektakli“ su postali svojevrsna duhovna droga za mlade koja razara njihovu ličnost, stvara od njih duhovne invalide. Na stadionima mladi uvek iznova dobijaju „dozu“ agresivnog klubaštva, lokal-patriotizma, nacionalizma, rasizma… Potisnute potrebe i neostvarene želje, nedostatak ljubavi i poštovanja, osećanje odbačenosti i bezvrednosti ispoljava se u obliku zavisti, mržnje, manijakalne agresivnosti. Simboli i nazivi pod kojima se mladi okupljaju (mrtvačke glave, kukasti krstovi, „grobari“, „zlikovci“, „anđeli smrti“, „zli momci“, „teror“, „horde zla“ itd.), nisu izrazi zla koje je u njima, već zla kojima su izloženi u svakodnevnom životu. Piromanski rituali, u kojima mladi „razdragano“ učestvuju, na simboličan način predstavljaju uništenje stvaralačkih moći mladih, njihovu sposobnost i spremnost da stvore bolji svet.

   Пријавите се да бисте одговорили

5. Naravno, na sportskim borilištima se pojavljuju i pripadnici „viših slojeva“. I rimski imperatori i patriciji su dolazili na gladijatorske spektakle, ali zato da bi se „zabavili“ i videli „kako narod diše“ – da bi iz toga izvukli pouke šta valja činiti da bi plebs i dalje držali u pokornosti. To su oni koji danas sede u „plavim ložama“ i koji dolaze da vide dejstvo nove porcije „duhovne hrane“ na „mase“. Pored toga, dolazak na stadione je način da se bude „sa narodom“ i „u narodu“, što može da donese značajne političke poene.

   http://www.borenje.info/baza-znanja/razno/sport-i-nasilje.html

   Пријавите се да бисте одговорили

6. Estetika sportskog spektakla

   Sportski spektakl predstavlja vrhunac sportske estetike. Režiranje spektakla najviši je oblik manipulacije ljudima upotrebom najsavršenijih tehničkih sredstava i naučnih metoda. Suština sportskog spektakla je dizanje marginalnog na nivo sudbinskog, da bi se marginalizovala suštinska društvena pitanja i njihovo „rešavanje“ prepustilo plutokratiji. Sport se uvek prikazuje u idealizovanom svetlu, budući da je otelotvorenje osnovnih principa na kojima se zasniva vladajući poredak. Istovremeno, spektakl postaje reklamno pakovanje sportske robe, što znači tržišni oblik pojavljivanja principa na kojima se zasniva kapitalizam. Smisao savremenih sportskih predstava nije da proizvedu religiozni odnos gledalaca prema vladajućim vrednostima postojećeg sveta, na čemu je insistirao Kuberten, već da im pruže mogućnost za (prividno) bekstvo iz svakodnevnog života. Sportisti se ne bore za istinske ljudske vrednosti i ne motivišu ljude da se suprodstave nepravdi, već su otelotvorenje vladajućih vrednosti i kao takvi mitološke ličnosti koje dobijaju legendarne karakteristike i biografije, poput „heroja“ iz nacionalnih mitologija, i obeležavaju epohu. Istovremeno, oni su pokretni reklamni panoi multinacionalnih koncerna i simbol njihove ekspanzivne („pobedničke“) moći, što znači da su specifična roba kojom se obezbeđuju strateški ciljevi vladajućeg poretka. Tome je podređena i estetika spektakla putem koga sportisti postaju obogotvorenje vladajućih vrednosti i kao takvi simboli kapitalističkog paganizma: glorifikovanje pobednika postaje glorifikovanje vladajućeg poretka.

   Glavna uloga sporta nije više da bude pokazatelj razvojne snage vladajućeg poretka i u tom smislu nosilac „progresa“, već da se obračuna s (kritičkim) umom i izvrši depolitizovanje potlačenih. Smisao sportskog spektakla nije da stvori telesno i duhovno aktivnog čoveka, već profitabilnog „gledaoca“ koji će, u neradnom vremenu, biti prikovan za TV ekran, ili će „slobodno vreme“ provoditi na stadionu i u sportskoj hali. Sa ideološke, prešlo se na psihološku ravan: sportski spektakli služe da zaslepe i „pacifikuju“ ljude. „Grandioznost“ spektakla srazmerna je životnoj bedi u kojoj se nalazi sve veći broj ljudi. Sve se čini da se obezvređeni čovek zaseni blještavim sjajem i pruži mu mogućnost da „doživi“ da učestvuje u nečem „velikom“ i pobegne iz svakodnevnog sivila. „Veličanstvena“ dimenzija „pobednika“ druga je strana ponižavajućeg društvenog položaja „gubitnika“ (radnih slojeva). Vladajući establishment kapitalizma odbacio je ideju o „srećnom svetu“ koja je gotovo dva veka bila glavni ideološki mamac za potlačene radne „mase“. Umesto obećanog „boljeg života“, obespravljenima se „nude“ sve krvaviji sportski spektakli kao kompenzacija za sve krvaviji život – koji treba da ga „pomire“ (Kont) sa postojećim svetom i spreče ga da postane svestan vladajuće (destruktivne) tendencije razvoja sveta. Stadion, kao najautentičniji prostor duhovnog ropstva savremenog čoveka, postaje „prostor slobode“ i „oaza sreće“ gde savremeni cezari sede u „počasnim ložama“ ne da bi gledali borbe savremenih gladijatora, već da bi se uverili da su „mase“ obespravljenih (još uvek) pod kontrolom.

   http://www.borenje.info/baza-znanja/razno/sport-i-umetnost-prvi-deo.html

   Пријавите се да бисте одговорили