Пекићеве "Стопе у песку”
Борислав Пекић је стваралац слободног духа и разнолике форме, тоталан писац Нова књига „Стопе у песку” из богате рукописне заоставштине Борислава Пекића, коју су приредиле Љиљана и Александра Пекић, пишчева супруга и кћерка, а објавио је београдски „Службени гласник” у едицији „Свjедоци епохе”, представљена је јуче у „Гласниковој” књижари-галерији. Одлуком приређивача ова књига посвећена је […]
Борислав Пекић је стваралац слободног духа и разнолике форме, тоталан писац
Нова књига „Стопе у песку” из богате рукописне заоставштине Борислава Пекића, коју су приредиле Љиљана и Александра Пекић, пишчева супруга и кћерка, а објавио је београдски „Службени гласник” у едицији „Свjедоци епохе”, представљена је јуче у „Гласниковој” књижари-галерији. Одлуком приређивача ова књига посвећена је Добрици Ћосићу, који је учествовао у разговору о овом дјелу, поред Слободана Гавриловића, главног и одговорног уредника, и Александра Јеркова.
Ово је девета књига, од планираних укупно 26 у „Службеном гласнику”, условно речено „некњижевне” Пекићеве грађе.
– Осећам захвалност и дивљење према Љиљани и Александри Пекић, без којих српски читаоци не би имали увид у обимну рукописну заоставштину Борислава Пекића, коју чине есеји, дневници, писма, интервјуи, укупно више од тридесет хиљада страница публицистичког текста – рекао је Добрица Ћосић, додајући:
– Пекићево јединствено стваралаштво представља једно од најзначајнијих остварења у српској, јужнословенској, као и европској књижевности друге половине 20. вијека. Читајући Пекићеве рукописе, убијеђено казујем: Борислав Пекић је најдубљи и најсвестранији мислилац српске књижевности тога доба. Ослањајући се на Гетеове критеријуме да величину писца чине универзалност садржаја и стваралачко обиље, такво одређење препознајем код Пекића, писца који је стваралачки кореспондирао са Европом, не стајући при томе ни под један кров идеологизованих поетика. Пекић је стваралац слободног духа и разнолике форме, тоталан писац, који је живио да би писао, човек коме је литература била живљење, а не професија.
У свом обраћању Ћосић је посебну пажњу посветио Пекићевом историзму, одређујући га најприје као антрополошки и морфолошки, а не као национални или календарски. Свој однос са Пекићем, Добрица Ћосић описао је као озбиљан, посвећен најозбиљнијим проблемима, о којима смо знали да дискутујемо по читаве ноћи.
– Никада се нисмо спорили, о литератури говорили смо с поштовањем, о стварности са одговорношћу, нисмо се никада шалили или причали вицеве. Нисмо судили о другим писцима. Имам сјећање на Пекића као на изузетно забринутог човјека, који је дубоко промишљао питања демократије и проблеме цивилизације. Једном приликом рекао ми је да му је јасно да је наша цивилизација насмрт болесна, да су све доктрине и револуције промашиле своју сврху, што би са тачке гледишта будућности хуманитета био увод у нови Јерусалим – објаснио је Ћосић.
Александар Јерков указао је на Пекићев дух побуне и разумијевања, његов стални дијалог са историјом и савременошћу, као и са савременицима, међу којима је био и Добрица Ћосић.
– У суштини Пекићевог дјела јесте брига за будућност, врста хуманог акта. Такође, бринуо је и да партијски механизми не поткопају процес демократизације, него да пронађу заједничке вриједности – истакао је Јерков.
Из Пекићевог текста „Нација и демократија, а не нација или демократија”, из књиге „Стопе у песку” издвајамо одломак:
„Свако ко данас проповеда слободу, а истовремено је ускраћује, чини већи, грађански злочин од онога ко слободу у начелу одбацује, пориче на речима, а потом је и делом не допушта. Од другога се ништа не добија, али ништа и не очекује. Грађанин, пре него што се побуни, зна где му је место, те страда само ако се побуни. У земљи првог страда и кад се не буни него наседа лажно прокламованој слободи. Подмукла политика цветања хиљаду цветовауништила је вишељуди од отвореног, нелицемерног „поштеног” комунистичког терора. Слобода се, консеквентно, не може ускраћивати ни у име националних интереса, јер је управо та слобода врховни национални интерес, без којег су и остали ништавни… Стога, као демократи, никад не допустимо да будемо увучени у вештачку дилему избора између нације и демократије. Јер за демократију је нација њена нужна стварност, за нацију је демократија њен изабрани циљ. Демократија и Нација – ДА! Демократија или Нација – НЕ!”