dysko

Печат дара духа светога

Статистика каже да се на земљи рађа готово идентичан број мушкараца и жена. Најбеспомоћније биће на земљи је људско младунче. Беспомоћније од људског младунчета само је мушко људско младунче. Можда баш у тој беспомоћности мушког потомка лежи срж проблема балканског сина. Ипак, можда коријен проблема лежи у мајкама мушких младунчади, које ситематски годинама његују беспомоћност […]

Статистика каже да се на земљи рађа готово идентичан број мушкараца и жена. Најбеспомоћније биће на земљи је људско младунче. Беспомоћније од људског младунчета само је мушко људско младунче. Можда баш у тој беспомоћности мушког потомка лежи срж проблема балканског сина. Ипак, можда коријен проблема лежи у мајкама мушких младунчади, које ситематски годинама његују беспомоћност и овисност властитих синова.

Када наша балканска жена роди сина у својој глави тај срећни догађај најчешће квалификује као бескрајну милост божју. Иако је вјероватноћа да се роди мушко, односно женско биће једнака, ипак долазак малог, здравог дјечака у нашу средину бива на посебан начин обиљежен. Народ је измислио низ обичаја везаних за рођење мушког дјетета – од дерања кошуље до бацања срећног оца у понекад хладно море. За женску дјецу није био нарочито маштовит.

Познајем неке људе, чак веома образоване и угледне, који нису хтјели прославити долазак на свијет својих здравих и лијепих дјевојчица. Зашто? Не знам. Чини се да некима таква врста дјеце дође као казна. Има, додуше и оних који воле дјевојчице, али не знам никога да не воли дјечаке. Нисам чула за такав случај. Ако има, јавите медијима, биће то ударна вијест на првим страницама свих новина. Замислите како то звучи: „Отац није желио да части јер му се родио син првенац“, „Несрећна мајка заборављена у породилишту са тек рођеним сином – отац не жели да види мушко дијете“ и „Родитељи оставили новорођенче јер им се родио четврти син“.

Мука је када се родиш, а не желе те они од којих је то за очекивати. Мислим да је ипак, када вријеме прође, када се порасте, формира личност, подвуче црта, ипак мало теже када се родиш, па те јако желе, па те доживљавају као ванредан добитак на животној премији. Терет је то велики. Понекад терет болесне мајчинске љубави потпуно сломи овог, како наука рече, најбеспомоћнијег створа на земљи.

Ајнштајн је рекао да је лакше разбити језгро атома него предрасуде. Мислим да је и предрасуде лакше разбити него симбиозу мајке и сина-богочовјека. Ова симбиоза посебно успјешно се развија у околностима у којима је отац човјек из другог плана, неко суштински небитан, неко ко доноси паре и задовољава форму срећне породице.

Не знам гдје лежи коријен патологије, али знам да када мајка роди сина, она то често доживљава као да је родила престолонасљедника Тјудора или Виндзора, у најгорем случају Карађорђевића или Обреновића, а она постала краљица мајка. Већ код рођења другог принца ситуације је мање алармантна, јер другорођени принц цијелог живота остане само принц. Круна је, ипак, намијењена првом.

Како принц расте, тако и његова свијест о властитој важности постаје дио његове слике о самом себи. Тако, сасвим просјечног дјечачића убиједи његова мама да је посебан, другачији, бољи од осталих. А за најбољег увијек мора бити резервисано само најбоље. Проблем је што је велика већина становништва васпитана као најбоља. Ни један посао за вољено чедо није довољно добар, ни једна дјевојка није прилика за принца, престолонасљедника царства од троје, четворо људи. Нема те женске особе која има право да буде равноправна са богочовјеком-сином. Свака је ружна, глупа, сиромашна, ма како паметна, вриједна или лијепа била. Када су паре женског потомка у питању – ту се ипак прави реалнија процјена. Женско дијете са парама увијек је и љепушкасто и паметница, ма каква гускица била млада дама.

Бића која рођењем нису привилегована обично марљиво раде да би поправила своју лошу стартну позицију, па успију понешто и да уреде од свога живота. Међу тим непривилегованим нађе се и покоје мушко. Благо оној која на таквог налети. Такав је права милост божија, главни добитак на лутрији, печат дара духа светога… Али, такви заиста јесу ријеткост. Због њих би вриједило пострадати, али њих обично зграбе неки ријетки женски насљедници породичне круне, неке просјечне и исподпросјечне које су родитељи убиједили… Прича је скоро иста као и са принчевима, само је много рјеђа. То су оне што се роде као краљице Елизабете за које је спремно да погине 64, а можда и више милиона Британаца. Знате оно, Енглезу можеш да опсујеш мајку, али у краљицу му не дирај. Е, те наше Елизабетице знају да препознају мушког примјерка који није одрастао као божанство и да га зграбе. Благо њима.

Како живот пролази то принчевима цијена расте, а несрећним женским потомцима пада. Просјечан, врло просјечан мушкарац од 50 година сматра да је природно да нађе неку дјевојчицу од 25 година. Шта ће са њом – не знам. Како да чича, кога већ хватају хроничне болести, држи корак са младошћу? Немам појма. Али, свијест о властитој вриједности засљепљује и оне који имају нешто памети. Чујем неки дан да угледни суграђанин од 50 и кусур година чека дијета са неком од 19 година. Жао ми цурице. Зар су је мама и тата толико мрзили да мисли да је њен парњак истрошени чико чије је најбоље године појео рат? А жао ми и чике, јер не схвата да ко са дјецом спава…

И још ме занима каква је перспектива таквих бракова? Да ли чико мисли да ће за двадесет година када он буде имао 70 и кусур, а женица му 39 (како су то опасне године!) бити добар пар? Хоће ли чико плаћати детективе да би уходио своју бољу половину у неминовној швалерацији или ће куповати вијагру док не погине на бојном пољу? Како год, нисам чула да је неко одбио младо, недовољно, самопштовано женско месо. Мама је рекла да заслужује најбоље, а прасетина је увијек била скупља од свињетине.

Да је чико срео другарицу из гимназије рекао би да је климактерична баба којој је потребан ботокс и јака доза хормонске терапије да би је регистровао као женско биће. Занима ме каква огледала купују самољубиви мушкарци који у њима виде младост која их је давно напустила. Мора да су пронашли трговца код кога је пазарила и Сњегуљичина маћеха. Занима ме да ли су та мушка бића толико инфериорна да морају наћи деценијама млађу да би били равноправни или су им усадили таква лудила у главу да мисле да је њихов божански живот амнестиран од старења.

Све у свему, чини се да осредњи мушкарац, осредњих годима може бити партнер само са исподпросјечном младом женом која још није стигла да научи шта је живот. Какогод, тресла се гора, родио се син!