Патка од које дрхти француска влада

Било би погрешно да, након несреће која их је задесила, Шарли Ебдо остане у нашој свијести синоним за француску сатиричну штампу. На првом мјесту може бити само један – Оковани патак.

четвртак, октобар 29, 2015 / 10:48

Приредио Марко Шикуљак

 Канар еншан на француском значи Оковани патак. Пренесено, патка значи што и код нас – лажна вијест. Стога значење може бити покушај зауздавања лажи, али могуће и да се именом указује на спутаност цензуром.

Овај лист у Француској смјењује министре и од њега стријепи и власт и опозиција, сваке сриједе када се појављује на киоцима. У четвртак их обично већ нема, око 600.000 примјерака је разграбљено. У питању су новине старог формата и имају само осам страна. Све су црно бијеле, немају фотографија, немају огласа. И тако раде већ сто година. Од 1915. када су основани, нису посебно мијењали изглед.

У вријеме опште кризе медија, оличеној у губитку вјеродостојности и слугарању финансијским и политичким елитама, али финансијској кризи, јер је штампа све мање исплатива због трошкова и пада продаје, Оковани патак не само да опстаје, него остварује раст тиража. Примјерице, у 2007. су прометовали 31,6 милиона евра, од којих је 6,2 чисте добити.

Добит се слаже на банковне рачуне – до сада су одвојили барем 100 милиона евра. Треба поновити да је све од продаје, јер не одвајају стране за рекламе, а након што су 16 година држали цијену од 1,2 евра, први пут су поскупили десет центи. То је и даље јефтиније од цијене престижних дневних листова. Притом, сви чланови имају одличне плате од неколико хиљада евра. Са резервом коју посједују, могли би исплаћивати плате три године а да за то вријеме не издају ни један број.

Али тако нешто им не пада на памет. Патак неуморно шиба по политичкој елити небитно да ли је лијева или десна, да ли је на власти или у опозицији. Препознатљив је по бриткој сатири у илустрацијама и раскринкавању афера. Притом се не мисли на љубавне афере, што је свуда популарно.

– Не интересује нас сензационализам. Не занима нас ‘ко с ким иде у кревет’, сем ако то не изазива последице на јавном пољу – каже један од уредника, Клод Анжели.

Редакцију занимају теме попут оних када Саркози злоупотријеби службени положај и купи дуплекс по нижој цијени од тржишне; када бивши министар економије Гајмар за смјештај троши 14.000 евра из буџета, док на сав глас позива на штедњу; кад социјалисткиња Роајал утаји порез. На удару су због корупције раније били и Жак Ширак, Жискар Дестен због поклон дијаманата од афричког диктатора Бокасе, Митеран, као и Де Гол, чије је редовно питање сриједом гласило: Шта сад каже она проклета птица?

Код Патка нема посебне тајне – у питању је вјеродостојност грађена деценијама. Већина афера потекне од "дубоких грла” која им доставе податке о корупцији, и чији идентитет нису открили. Ништа не пролази у штампу док не буде потврђено из два независна извора. На питање колико дуго раде причу, новинари одговарају са: Онолико колико треба да се заврши. Један новинар је двије седмице по Сен Тропеу фотографисао имање и викендицу државног секретара, проучавао изводе из катастра и план просторија, да би доказао да је овај приликом тражења грађевинске дозволе лажирао димензије објекта. На крају је секретар поднио оставку.

Нема мандата у коме неко од министара или секретара не буде смијењен или поднесе због афера које открије Оковани патак. Откривано је штошта: Утаје пореза, разбацивање буџетским средствима, сарадња са диктаторима и нелегалне трансакције.

На судовима су били више од 50 пута и изгубили су само два процеса. Једном од једног мањег фармацеутског предузећа, а други пут у првостепеној пресуди по тужби мужа Кристин Лагард, садашње директорке ММФ.

УВИЈЕК УЛИЈЕВО

Независни недељник Оковани патак, један од најпопуларнијих и најпрестижнијих листова у Француској, основао је новинар Морис Марешал за вријеме Првог светског рата с намером да се супротстави ратној пропаганди која је узимала маха. Само у почетку (до 1920) сарадници овог листа били су чланови комунистичке или социјалистичке партије. Садашњи власници нису везани ни за једну политичку или економску групу. Десетог маја 1981. када је љевица побиједила у Француској након 30 година, лист је имао рекордан тираж у својој историји – милион и триста хиљада примерака.

Не труде се да парирају осталим медијима, нити да прате трендове. Једва су се некако одлучили направити интернет страницу, у којој најављују шта ће бити у новом броју и постављају нешто о мулитмедијалног садржаја.

– Ми смо допунски часопис. Нисмо замјена за дневне листове и телевизију, већ се трудимо да придонесемо нешто више и да гледамо на друштво на другачији начин, истовремено не обраћајући се само уској елити – каже Анжели.

Сам Анжели не користи ни писаћу машину. Текстове пише у свом блоку, а по завршетку их даје дактилографу. У редакцији ради 25 новинара и 15 карикатуриста, препуна је књига, карикатура и папира, уз тек понеки лаптоп. Све је смјештено у отменој палати у улици Сен Онор. На постојање листа указује дискретна лимена плоча са натписом, а до трећег спрата и редакције воде дрвене степенице.

На другом спрату још од 1973. стоји рупа, а изнад ње плакета, као споменик афери у којој је тајна служба покушала озвучити редакцију Патка. Десило се тако што су у зграду навратили такозвани водоинсталатери да "поправе неке цијеви”. И баш када су намјештали бубице и микрофоне, разоткрили су их карикатуристи.

Девет година касније, Анжели је објавио имена људи који су лично учествовали у овој акцији, и цијела француска јавност је могла да види колико је јака информативна мрежа која долази до њега.

Оковани патак функционише онако како једино може да опстане независан лист. Сами радници у њему су уједно и власници, и немају везе са корпорацијама.

– За сада, ми новинари смо власници акција листа, а када неко од нас одлучи да оде из редакције, не може свој удио да остави сину или брату у наслеђе, нити да га прода неком индустријалцу. Може само да га поклони другом колеги из ’Патка’ – каже један од уредника Жан-Франсоа Жулијар.

Патак је ригидан и по питању реклама, којих нису имали. Не одступају ни од формата и броја страна, али с времена на вијеме јави се потреба да објаве неки додатак, попут досијеа о супругама француских предсједника. Посебно је интересантно објашњење Луј-Мари Хороа, замјеника уредника, због чега не издају огласни простор.

"Нисмо жељели да размишљамо о томе да ли би нека прича могла довести до одустајања оглашивача и угрозила нам буџет”!

Већ сто година, Оковани патак се ослања само на читаоце, и стање у буџету им је врло, врло добро.

 



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор