Партизани 1943. у Загребу, званичан став: Не интересује нас рат са Нијемцима и усташама, само са четницима
Партизанска делегација је учествовала у преговорима са Нијемцима и усташама, а то је више учесника одбијало да призна.
Милован Ђилас у књизи "Револуционарни рат" помиње како је делегација партизана ишла у Загреб на преговоре са Нијемцима 1943. године. Та епизода ратовања на простору Југославије и тадашње НДХ, дуго је била једна од највећих контроверзи народно-ослободилачког рата.
Милован Ђилас је био главни партизански делегат на тим преговорима, а уз њега су се тамо налазили и Коча Поповић и Владимир Велебит.
Историчар Коста Николић писао је да су Велебит и Ђилас Нијемцима поручили да "немају никаквог разлога за ратовање против њемачке војске, нити за изазивање штете њемачким интересима у цијелој држави, било да су војне или економске природе".
"За то не захтијевамо никакву противуслугу. Треба само да нам омогућите прилику да се боримо против четника и ми ћемо их ликвидирати".
Према овом аутору састанцима су присуствовали и представници власти НДХ. Ђилас и Велебит су то негирали у својим мемоарима.
Преговори су се одвијали за вријеме Битке на Неретви, а партизани су жељели да добију времена да пређу Неретву и да се "посвете" борби са четницима.
Крајем осамдесетих година (1989.), Милован Ђилас је у интервјуу за загребачки "Старт" појаснио ћутање партизанске историографије о овом догађају.
"Да, то се скривало ради савршеније, љепше слике, ради наше тоталне чистоте, ради ратне непомирљивости, а посебно због идеализоване слике о самом вођству. Разумије се, ако гледате са једног чисто прагматског политичког гледишта, ту нема никаквог гријеха. У рату се сви туку и сви преговарају. Нама се такође десило да смо у једној тешкој ситуацији покушали да нађемо некакав привремени излаз. Данас, гледајући из овог угла, сматрам да су преговори о примирју били грешка. Ја сам и тада, у вези с тим, осећао некакву нелагоду, нервозу, несигурност, али не могу да кажем да сам био против. Уосталом, рекао сам вам да су то била времена у којима су се потирале све наше сумње, слабости, страхови и невјерице. То је могуће доживјети само у ратовима", рекао је Ђилас.
(Недељник)
Vi ste definitivno postali ustaške konkubine kao i ti š…. za koje se zalažete.
Gospodine uvalaborova, stvarno je ružno što koristite takve izraze. Nesporna istorijska činjenica je dugogodišnja saradnja dva revolucionarna pokreta, ustaša i komunista. Nastavak prijeratne saradnje protiv „srpske hegemonije“, bio je sasvim logičan tokom rata. Nakon njemačkog zaustavljanja pred Moskvom decembra 41. i nepromišljene objave rata Americi koja je ušla u rat protiv Sila osovine, sve više ljudi u vrhu NDH je bilo svjesno da će Njemačka vjerovatno izgubiti rat. I kao iskreni domoljubi, razmišljali su koja je najbolja opcija po Hrvate u slučaju poraza NDH. Nisu im trebale analitičarske sposobnosti Miroslava Lazanskog da zaključe da je manje zlo za Hrvate pobjeda partizana nego JVuO, koja bi osigurala obnovu monarhije, a i postavilo bi se pitanje odgovornosti za genocid nad Srbima. Pored toga što su ih vezivala poznanstva otprije rata i brojne rodbinske veze s komunistima, morale su vlasti NDH prema Titu i drugovima gajiti simpatije zbog njihovog zalaganja za razgradnju unitarne Jugoslavije, svrgavanje kralja, i posebno za odbijanje Rimskih ugovora, na koje je vlast NDH bila prisiljena. Takođe im je moralo biti simpatično što su partizani svoje jedinice popunili onim Srbima koji su imali sreće da prežive hrvatski genocid na Srbima, i da ih povedu u rat protiv Italijana, za povratak područja ustupljenih Rimskim ugovorima. I ne samo da su vraćene te teritorije, već se Hrvatska još mnogo proširila na račun Italije. A pričati o hrvatskim simpatijama za partizanski rat protiv Srba koji nisu bili protiv svog kralja i koji nisu vjerovali u bratstvo i jedinstvo s Hrvatima u jeku hrvatskih pokolja tih istih Srba je, mislim, nepotrebno.
@Repuv
Sumnjam da u familiji imaš nekog ko je 2. svjetski rat proživio i osjetio na svojoj koži. Tvoja ideja i ima nekog smisla i logike kada se posmatra isključivo kroz prizmu knjiga i feljtona. Međutim – činjenice sa terena govore drugačije. Neorganizovani četnici su prema NDH i nacistima vodili politiku nezamjeranja. Partizani su se prema četnicima i domobranima podjednako odnosili a sa ustašama su redovno po kratkom postupku. Bez mnogo priče. Nož pod grlo.
Екс, како ђе.
Чак ни у Босни ни у Херцеговини однос није био свуда једнак. Од села до села је било другачије. Превише је ту било и личног.
Послије рата су направљени стереотипи.
Партизани, поштени, одлучни, широкогрудни, похабаних, али чистих одијела и уредних фризура.
Усташе, утегнути, строгог погледа,мршави, уредних одијела.
Домобрани, доброћудни Загорци који су једва чекали да наиђу на партизане да им се предају и прикључе у борби.
Четници, масни, неуредни, брадати кољачи, пијанице, сеоски пљачкаши.
Изгледа да нам ти стереотипи не дају да ствар сагледамо реално.
Партизани, усташе и домобрани били су припадници војски оних идеологија које су Југосавију сматрале вјештачком версајском творевином и у складу са тим су се и понашали на почетку рата.
До промјене је дошло када је Хитлер напао Стаљина. Тада су комунисти стали на страну супротну Хитлеровој. Комунисти су били свјесни да не могу направити војску без Срба, а Срби нису хтјели у војску ако она није за Југославију.
Све до капитулације Италије у партизанима су били готово све Срби, а сви они који нису били Срби су крили свој прави идентитет, за разлику од ЈВуО гдје скривања идентитета није било. До тог времена (почетак 1943.год) партизани се јесу борили и против усташа и четника (ово је за БиХ).
Септембра 1943.године је свима био јасан исход рата у Европи, па је дошло до масовног преласка усташа и домобрана у партизане. Тада партизанима главни (и готово једини) противник постају четници и није се бирало с ким ће се у ортаклук против њих. Са усташама је то ишло од раније, а на ред су дошли и договори са Нијемцима.
Прошлост се не мође промијенити, али је наш задатак да је објективно посматрамо и да не насједамо на стереотипе.
Насјели смо на причу о офанзивама, а све те офанзиве су њемачке. Нигдје ни једне офанзиве партизана на усташе и Нијемце. Нигдје нема ни помена да су партизани сами ослободили неки град.
Ужице су од Нијемаца ослободили Дражини војници, комунисти им ударили са леђа и изгинули и једни и други.
Бихаћ партизани нису ослободили, него су га добили преговорима са усташама, а Јајце су им ослободили јањски и пљевски устаници од којих ни један није имао петокраку на глави.
Касније су снимљени филмови, устаници због пензија прихватили да су били партизани, а ми томе вјерујемо умјесто да завиримо у архиве.
У њемачким архивама је мање пристрасности и више објективности него у било чијим.
Већ постоје озбиљни радови на демистификацији овог периода наше историје и због тога треба да хладне главе прихватимо чињенице.
ex 1978 Sve u tvom komentaru je laž. Ti si Hrvat ili makar polutan kao i naša premijerka.
ex 1978 Sve u tvom komentaru je laž. Ti si Hrvat ili makar polutan kao i naša premijerka.
Ponvljam, četnici i njihovi poštovaoci su ustaške konkubine i kučke, i svi koji ih veličaju i su se posrali i na Jasenovac, Jadovno, Šargovac i sva stratišta srpskog naroda.
ustaša drenović, smrade radić i ona gnjida od tešanovića su indirektno i direktno krivi za stradanja Srba u krajini. Tačka.
Галамом нећеш ништа постићи.
Чињенице мораш прихватити хладне главе.
Тамо гдје је био Урош Дреновић није било усташких покоља (Мањача).
Тамо гдје су били партизани (Козара) Срби су тешко страдали.
Те двије планине су комшинице.
Ово су аргументи, а твој примитивизам и галама нису довољни да надјачају ове чињенице.
Сарадња се и даље наставља пошто СРБима и данас владају „ј“U“go-komunisti“ односно њихови потомци. Циљ им је још увијек исти.
Pregovori partizana i nacista odvijaju se u toku Bitke na Neretvi. Izazvali su oštru reakciju Moskve i izuzev razmjene ratnih zarobljenika i priznavanja partizana kao zvanične strane u sukobu – nisu imali većih posljedica. Nije došlo do saradnje partizana i nacista, partizani od Nijemaca nisu dobili ni metke ni zavoje. Upravo suprotno. Nakon Bitke na Neretvi – uslijedila je još žešća Bitka na Sutjesci.
Екс,
не знам је ли дошло до сарадње, али је њемачки циљ у овој офанзиви испуњен.
Четници су тешко страдали.
Нијемци су у преговоре са партизанима ушли свјесни њихове мржње према четницима.
То су на Неретви добро искористили, а онда су на Сутјесци ударили на партизане.
Њемачки прагматично…
Naravno da nije bilo pokolja kad je smrad dogovorio sa svojim gazdama da da Drakulic u komoenzaciju.
Mržnja prema četnicima?
Prva proleterska je u zimu 1943. godine bila u reonu Vučijaka, Ljubića… Sastali su se sa lokalnim četnicima, dogovorili akciju i zajedno oslobodili Prnjavor. U gradu su pored standardne pljačke i paljevine, logorske vatre, kuvanog vina i rakije – imali 2 odvojena punkta za mobilizaciju – jedan četnički, drugi partizanski.
U isto vrijeme na par sati hoda od Prnjavora – partizani peku živog četnika na ražnju. Lokalni kokošar od 50 kila se svetio žandaru od 2 metra.
Комунистима на челу партизанских јединица, приоритет је био извођење ткз.социјалистичке револуције односно гола борба за власт. Хрватски академик Душан Биланџић иначе учесник ткз. НОБа је прије више годима на ХРТу потпуно децидно говорио о томе да још од љета 1943 Главни штаб ткз.НОВ четнике означава као једине непријатеље и мету партизана. Што се тиче њихове (партизанске) снаге тиче, о њој веома ријечито говори чињеница да је Берлин пао 08.05.1945 а Оџак у Посавини 25.05.1945. Да договором великих сила није одлучено да територијом Југославије прође црвена армије, никад се та страначка војска не би дочепала власти и инсталирала човјека за кога ни данас не знамо ко је у ствари био, на власт дугу пуних 35 година.
Знам да ће неокомунситички елементи и потомци оних који су за вријеме комуне живјели пуно боље него што су заслужили, сад вербално скочити на мене, али ово су голи факти.
Они који су за вријеме „комуне“ , како Ви кажете , живјели боље и данас живе боље. Ако не они (због биологије) оно њихови потомци живе боље. Наравно , видите да се слажем са вама. Добо сте поменули Биланџића и његово „признање“ али има још много тога за рећи што би открило истину о „ком. револуцији“. Прича о устанку у ‘рваЦкој „22. lipnja“ је толика лаж да је то за не вјеровати. Чак и ‘рвати по порталима исмијавају (додуше десничари) ту тврдњу. За разлику од њих ‘рваЦка љевица се тога држи из њима знаних разлога (да не дужим али то би било давање некаквих аргумената па и подршка ј“U“гоносталгичарима међу срПима). У шуми Брезовица гдје су се окупили ‘рваЦки комунисти , који су били против Павелићевог режима само толико колико су сматрали да власт треба припасти њима-комуњарама , разговарано је о томе : КАКО СТАВИТИ ПОД КОНТРОЛУ СРБЕ НА БАНИЈИ И КОРДУНУ КОЈИ СУ СЕ ЛАТИЛИ ОРУЖЈА КАКО БИ СЕ БРАНИЛИ ОД УСТАШКОГ ТЕРОРА. Том „устанку“ је присуствовао и Јанко Бобетко који је деведесетих наставио са убијањем и прогоном СРБА! Тек толико да се , по његовом примјеру , види психолошки профил „U“станика. Шума Брезовица се налази поред села Будашево. Мој отац је имао радног колегу из тог села који је старији од мог оца (отац је рођен 1939.г.) и сјећао се тог времена. Рекао је мом оцу да они рат нису ни осјетили. Било би добро погледати мапе и видјети гдје се налазе шума Брезовица као и село Будашево и погледати колико су удаљени од Јасеновца али и села Крапје у којем је исто тако био усташки логор а припадао је КОМПЛЕКСУ логора „Јасеновац“! И онда се замислити над тврдњом да „они рат нису ни осјетили“ али и о „дану „U“станка у „лијепој њиној“. Морам се вратити на „U“станике и њихов поход преко Купе и Саве у СРБска села на Банији и Кордуну. Како се народ припремио на обрану „U“станици су убачени као „политички комесари“ који су преузели потпуну контролу. Како би обманули народ , убацили су причу о поштењу борбе и бораца. Веома лукаво су прогласили себе и покрет неком врстом светаца па је тако за крађу (па макар то била и једна убрана шљива) судила на смрт стрељањем. Када је народ , организован у јединице које су проглашене партизанским и стављене под контролу „црвених усташа“ , схатио о чему се ради било је касно. Јер када они стрељају за „украдену“ тј. убрану шљиву , шта тек раде ако се неко побуни или каже нешта против „U“станка , партије или Јозефа Броза! Читав рат су ти људи гледали да извуку живу главу и како да избјегну директни сукоб са својом браћом који су били у ЈВУО. На жалост , јако мали број ПРИСИЛНИХ партизана није преживио рат а од 1944 те јединице полако попуњавају усташе које само скидају „U“ са капа и ствљају пентаграм-петокраку. Не знам? Можда и на срећу јер да су преживјели , као што је преживио само један сељан из села Радоња на Кордуну (по којем је хемијска индустрија „Радоња“ у Сиску добила име) , видјели би спаљена и опљачкана села са преполовљеним бројем становника. Када неко буде тражио локације које сам горе навео нека потражи и фотографије како изгледа оно што се назива „посавска кућа“. Те „куће“ су још један фалсификат „U“станика јер су скоро све куће по Банији и Кордуну тако изгледале. Наравно прије другог рата а послије истог их је у тим крајевима јако мало остало.
У једној реченици могло би се резимирати, да је размјерама устажког физичког геноцида над Србима једино сличан, комунистички духовни геноцид над Србима.
…и да смо као народ жртва удруженог злочиначког подухвата хрватских усташа и југославенских комуниста.