Ово је моја мука
Колики проблем човјек мора имати да би га изнио у јавност и отворено рекао шта му је на срцу и шта га боли? Да би се јавно обратио друштву путем медија,износећи своје личне проблеме? Огроман! Неподношљив! Али у овом времену нема другог рјешења!Бар ћу се осјећати лакше у души, ако ништа друго! Дакле,да почнем! Већ […]

Колики проблем човјек мора имати да би га изнио у јавност и отворено рекао шта му је на срцу и шта га боли? Да би се јавно обратио друштву путем медија,износећи своје личне проблеме? Огроман! Неподношљив! Али у овом времену нема другог рјешења!Бар ћу се осјећати лакше у души, ако ништа друго!
Дакле,да почнем!
Већ дванаест година безуспјешно тражим посао и од власти и од опозиције. И једни и други ме приме на разговор. Објасним им да сам отац четверо малољетне дјеце,да ни ја ни супруга нисмо запослени,да једва састављамо крај са крајем и да,искрено,ни сам немам појма како опстајемо. Замолим за помоћ, не финансијску-то ме вријеђа као радно способног човјека-ту врсту помоћи треба дати болесним и немоћним, оним који не могу да раде, већ помоћ у проналажењу посла који немам.
Кажем да сам био старјешина ВРС до 2004.године,када сам у склопу реформи проглашен вишком кадра и прекинут ми је радни однос. Од тада сам се нарадио свих могућих послова на црно који се могу наћи на овим просторима. То је рад на дневницу, по Невесињу, Гацку, Мостару, Читлуку… Сви могући послови и све могуће смјене,од прве до треће! Био сам грађевинац, дрвосјеча, возач, пекар…
Неријетко су ми остали дужни и по хиљаду-двије КМ… Немам село иза леђа да бих могао да се бавим земљорадњом или сточарством, своју шуму и слично, већ да се све своди на послове на дневницу од којих се буквално преживљава. Упитам да ли знају која је цијена школовања четири ђака?Не тражим посао у канцеларији, нисам особа која се плаши рада,само тражим посао од кога могу прехранити породицу и извести дјецу на прави пут!
Питају ме да ли сам дијете погинулог борца,са објашњењем да та категорија има предност у запошљавању. Не, ја сам пријератно сироче,избјеглица из Мостара, оца сам једва упамтио, а брат и сестра га се и не сјећају. Објасните ми молим Вас у коју ја категорију спадам? Ја
сам био малољетан у рату,али сам био хранилац породице и радио у Црвеном крсту Невесиње на физичким пословима,а упоредо са тим се школовао! Не омаловажавам дјецу погинулих бораца, напротив, слажем се да имају приоритет, али је најгоре што је то само слово на папиру кога се нико не придржава! Све се своди на пресипање из шупљег у празно.
Послове добијају само страначки активисти,евентуално дјеца тих истих активиста. Нећу да именујем никога, сами ће се они препознати, али сви саслушају, обећају помоћ и ту прича заврши.Кад други пут дођеш да видиш има ли икаквог рјешења,наде,ишта-дочека те секретарица којој пређеш у досаду долазећи,а кључни људи одједном су или заузети да те приме или су на путу (та путовања трају и по пар мјесеци).
На крају ти секретарица каже да се потребно најавити за разговор,упише те у свеску за састанке са странкама и каже: “Бићете позвани!“, скидајући те с врата. Не замјерам јој, она је ту само фигура, пјешак на шаховској табли иза кога се крију топ и ловац.
На један такав састанак чекам од децембра 2014.године,а још нисам позван. Можда ће ме позвати пред неке од предстојећих избора, кад буду грабили гласове од народа уз обећање да ће после избора мој проблем 100% бити ријешен.
Како човјек да се осјећа: изманипулисан и огорчен на комплетно друштво и систем, разочаран у правду и људе, са жељом да оде одавде што даље чим му се прилика укаже. Жали Боже младости која је изгинула стварајући ову државу која је постала ово што је постала-легло политичког криминала и на власти и у опозицији,док мали људи, обични смртници, испаштају,а нико их не зарезује.
Битно је да се они и њихова дјеца осјећају добро, да се сликају по морским плажама, троше по кладионицама и ноћним проводима,а да ли ће моје дијете или стотине сличних случајева имати сутра за хљеба-није важно.Њима нико не искључује струју, Њихова дјеца не знају шта значи нема! Они су предодређени за добар и безбрижан живот! Они су владари,а ми сиротиња раја. Може им се!
Само заборављате Господо да Вам је народ дао ту моћ коју имате и да Вам је народ и одузима.Запитајте се чија је до зоре сијала. Можда је на Вашој страни моћ, али на мојој и остале сиротиње је Бог.
Мислите о томе!
С поштовањем,
Шуша Славенко дугогодишњи незапослени грађанин Невесиња!
Bitno je da ti nisi nikome spomenuo ime, da se neko, nedajbože, ne prepozna.
Republika Srpsko Jadovno