Ово је крст на Златишту: Двије цијеви повезане жицом
На свашта смо се навикли, али спрдња која је направљена са постављањем крста на Златишту, који је требао бити спомен за страдале Србе у Сарајеву, помјера границе реалности.
Умјесто споменика, неко је поставио двије прекрштене цијеви, што је прозвано "привременим рјешењем". Трагика овог чина огледа се не само у вријеђању жртава недоличном импровизацијом, већ и више од тога, неразумијевањем поступка оваквог чина, представљеног као успјех у вијести Српске новинске агенције:
На Златишту изнад Сарајева јутрос је освануо спомен-крст као знак сјећања на више од 6.500 убијених сарајевских Срба, изјавио је Срни предсједник Савеза логораша Републике Српске Бранислав Дукић.
Дукић је рекао да је Савез логораша Републике Српске испунио раније дато обећање о подизању спомен-крста на Златишту, чиме су на најбољи начин демантоване све могуће спекулације о одустајању од његовог подизања.
"Подигли смо спомен-крст да га гледа Бог и да га гледају и чувају Срби", поручио је Дукић.
Предсједник Савеза логораша поновио је да нико нема право да забрани сјећање на 6.500 људи страдалих у Сарајеву, као што нико нема право да пориче да је у том граду било 126 логора, гдје 5.000 страдалника никада није дочекало слободу.
Летва на бандери?!
Начелник општине Источни Стари Град Бојо Гашановић казао је за "Дневни аваз" да електродистрибуција води струју и да је неко "само на тај стуб поставио летву". Казао је да су полиција и комунална полиција већ били на терену.
"Електродистрибуција води струју из Лукавице према Златишту, Осмицама и другим насељима. Они су постављали стубове и неко је прикачио летву. То је изазвало реакцију и још се појавио тај Дукић као да је он то поставио. Човјек не може ништа ни радити ни градити од таквих разних људи. Најгоре је што ту нема елемената кривичне одговорности. То је злоупотреба. Полиција и комунална полиција наложиће уклањање те летве – рекао је Гашановић.
Hahaha… Kakva budalastina,mislim da se postradali sarajevski Srbi prevrcu u grobu! SRAMOTA! Jeftin predizborni trik još jednog iz kolekcije razvodnjivača i licemjera! Prvo mesar iz Trna napravi spomenik u obliku crvene kocke sa šahovnice pa onda ovaj vodoinstalater sa dvije cijevi misli da je napravio krst! Bože dragi smiju nam se i keze u lice,sram te bilo Dukic kako ćeš izaći pred porodicu postradalog poslije ove predizborne lakrdije! STIDI SE!
Je li ovo neko ukrasno šiblje oko krsta ili ambrozija…je li moguće da je to taj krst…ako je to taj krst, onda oni nisu čak ni dopustili da spomenici zarastu nego su ih direktno “posadili“ u šikaru…eto – to misle o poginulima….
Jednako kao što je davanje ordena porodicama poginulih od strane švercera i dezertera uvreda i iskorištavanje poginulih – jednako je i sa ovim “spomenikom“…
Ja i dalje ne vjerujem da je to taj “spomenik“…
I da se razumijemo – nema spomenika u BiH koji nije uvreda za one za koje je podignut…nema ga, a da nije ispolitizovan….i nema ga, a da nije iznova iskoristio žrtve za koje je podignut…
Privremeni spomenici????????????????
Ovo je novi pojam u svjetskoj arhitekturi…
Ma genijalno…….
J-no genijalno……
Privremeni spomenik – šta, skinućete ga poslije izbora….
Jesi li ti svjestan šta si kazao??????????
Jel imaju neki spomenici na naduvavanje ili na iznajmljivanje?
Privremeni spomenik!!!!?????
Jesi li ti neki balkanski Endi Kaufman?
Nema šanse da si bio ozbiljan – ako si uspio složiti rečenicu, nema šanse da si bio ozbiljan….
Sarajevo je bilo najobicniji zatvor i mjesto ubistva Srba i krajnje je vrijeme da ti mucenici dobiju dostojanstven spomenik, a ne dvije cijevi povezane žicom.
Bandera. Najobicnija bandera!!! Kako vas nije sramota!?!?!?
Ево и званичног става са СНСД ТВ-а:
„Ово је привремено рјешење, с обзиром да постоји иницијатива великог броја грађана, невладиних организација и дијаспоре да се на овом локалитету изграде црква, крст и споменик који ће указивати на све страхоте које је српски народ у Сарајеву прошао од 1992. до 1995. године“, рекао је Кошарац.
Привремено рјешење пред изборе?!
Искључиво због одржавања напетости а потом стварања илузије пријетње од стране „других народа“, те стављања у позицију „заштитника“ и придобијања подршке из властитог народа.
Али људи (ако сте уопште људи), манипулишете мртвим људима! Ругате се! Понижавате и исмијавате мртве!
Постоји ли за вас ишта свето?????
Bitno je da je postavljen krst, to je obilježje za stradale Srbe, koje će vremenom postati spomenik, sigurno.
Ovaj krst je pokvario planove ovim Srpskim načelnicima, a zna se kojim, SDSovim, što su to mjesto mislili unovčiti za postavaljanje džamije sa najvećom munarom, pa takve pristalice imaju nešto protiv ovog krsta.
Krst je krst i zna se šta obilježava.
Ove dvije cjevi pokazuju patriotizam SNSD-a,šta očekivat drugo od ljudi koji su kral i svercovali dok su ovi ljudi kojima je „krst“ ako uopste ginuli za stvaranje Republike Srpske!!!
SRAMITE SE BANDO PRODANA SNSD-OVSKA ,ZAR NA OVAJ NAAČIN DA RADITE IZBORNU KAMPAJNJU.x-(
srpsko sarajevo , 21.09.2014. 14:28:08 [129008]
Kako tebe nije sramota da krst i mrtve dovodiš u bilo kakve vezu sa bilo kakvom političkom partijom. Kakva veze ima snsd i boja koja usrna politička stranka sa krstom na Zlatištu.
Predizborni performansi sekte dobijaju najneobičnije pojavne oblike.:P
Пожара,поплава и недаћа биће све више и више. Са неба ће падати вреле ћускије. Обични смртниче не чини гријеха,не предаји душу своју ђаволу, не излази на изборе. Дванестог октобра отиђи у цркву Господу се Богу помоли за опрост гријеха и спас душе своје. Избори су скуп по вољи Сотоне.
Dukicu sram te bilo. ovoliko izrugivanja zrtvama muslimanskih logora je vrhunac bezobrazluka. GADIS MI SE DUKICU.
Ja sam borac i ne bih prihvatio ovakva kvazi obiljžja,dok se svi bliski vlasti vozaju u skupocijenim autima i uživaju u vilama,nas se sjete samo pred izbore.Ne prihvatam naročito ništa što dolazi od KRIMINALCA Dodika.
Slava poštenima,a mafiju gdje joj je mjesto.
Najobičnije gvožđe sa otpada,od hljeba i igara ostale su još samo jeftine igre.
Jos jednom je gospodin Kosarac mnogima ocitao lekciju iz patriotizma! A ovaj krst je samo privremen, postavicemo jos veci i ljepsi… A zasto ovima u federaciji smeta? Neka ne gledaju, ako im se ne gleda… Stasa do pobjede na izborima!!!!!!
Da li poslije Slavka Slavuja Jovičića i Pantelije Ćurguza sada i Branislava Dukića treba očekivati na listi SNSD.
Ja bih zamolio ljude u Sarajevu da ne nasjedaju na provokaciju – uradiće upravo ono što Dodik i kompanija žele, ako sruše ovo što se zove “privremeni spomenik“…
Dogovorite se kao ljudi poslije 12-og šta, kako dalje i šta treba uraditi na tom mjestu…
Svako rušenje ili nešto slično tome je – doslovno – ono što oni žele….napravili su ga da bi se srušio…
Jesu li ovo cijevi od Južnog toga, dobilo privremene cijevi i sad postavljaju umejtničke instalacaije koje na najstrašniji način vrijeđaju porodice žrtava i to nije privremeno, nego trajno maltretiranje.
Da Bog da im ovakav krst na grobu bio.“ Privremeno“.x-(
На Златишту подигнут спомен-крст, из ФбиХ бурне реакције
Ovo je jedina pisana vijest na sajtu RTRS-a – napisana u 08.45. ujutro 21.09.. Krst je postavljen u noći prije. Dovoljno je samo pogledati naslov i vidjeti motiv i upitati se ko se koristi kao instrument u svrhu provođenja tih, predizbornih, motiva.
Nisu imali vremena ni da naprave dvije vijesti, nego su se odmah izlanuli…odmah govore o onome što ih i žulja – o reakcijama i sopstvene mrtve koriste da bi proizvodili predizborne reakcije….misle da su ljudi toliko glupi, da nema potrebe ni za dvije vijesti…nego odmah – ok, spomen krst – to nije bitno – bam – reakcije….
Ovdje su mrtvi – roba…u ovom slučaju – predizborna roba… bili su roba, poginuli su jer su bili roba i sad ih i mrtve koriste da budu roba…
Roba su za one koji nikad pušku nisu vidjeli niti će je vidjeti, a koji su najbučniji kad treba pozivati na rat…i koji će, opet, na istom tom ratu zarađivati – na mrtvima, naravno…
https://www.youtube.com/watch?v=tH_v6aL1D84
И да буде још горе, ово уопште није православни крст. x-(
Bez obzira na suprostavljena misljenja o lokaciji spomena,poginulim (u ovom slucaju Srbima)treba odati postovanje.Ovo je stvarno sramota,i tako je smisljeno da bi neko to porusio.Volio bi da se cuje rjec familije poginulih,da se utvrdi kome se dize pomen i ostalo…a ne ova ujdurma pred-izborna i sramota(mene jeste). medzutim ovo sa pjesnikom Limonovim(mislim da se tako zove)je stvarno interesantno …https://www.youtube.com/watch?v=tH_v6aL1D84
https://www.youtube.com/watch?v=tH_v6aL1D84
Прочитах блог Васића Рајка, знао сам да ће отприлике овако написати кад сам чуо за ове арматуре и авантуре локалних глупана.
Намјерно сам Рајко одмах данас написао коментар,за сваки случај, док ти ниси почео вадити своје и забијати својим оправдано.
Нека се зна, неће се баци!
СТЈ, ако овако наставите изгубићете све што сте поетирали на Путину, оном несрећном пензионеру и возачу кандидату за предсједника.
Оволико глупости из савеза на почетку кампање вам је са пажљивом причом било сасвим довољно.
Сад сте пали толико, колико сте скочили после глупости Васковића и савеза о томе да Миле неће бити са Путином.
Колико видим рапидно се иде да и Мила повалите јер неки мисле да мисле.
То копирање је чудо, тако су радили тзв. клонови Милошевићеви, Ђинђићеви, ево сад Вучићеви, Милови то раде већ годинама.
Најгоре што то раде и неке кукавице и бездуши високи 165, са ки*ицом и јајцима, умјесто кур*ином и мудима, СТЈ.
Хало будале, један је Миле.
Ја би се забринуо да сам на његовом мјесту, све глупости раде посланици са сигурних компензација, отприлике тако је и код савеза.
Да ли ту има нешто не знам, да ће свако говно да буде посланик, то знам.
Никако да те схвате,џаба НДД, џаба прича као партија функционише,џаба упозорења да се на билбордима не стављају ријечи које се могу преправљати.
Ја да сам Миле, ако није то сам смислио, за оно (по)бједу Српске, би скинуо главу.
Поздрав и срећне ти ране јуначе.
Redovno mi volimo gurat nos đe mu mjesto nije i svakom loncu biti pokloopac. Istovremeno ne volimo i slabo znamo svoj pos’o i svoju zadaću.
Ja koliko znam taj Dukić je već sto godina prvi čovjek naših logoraša. Koliko znam ima legitimitet. Ne znam da ima neko drugi ko predstavlja tu populaciju. Što se mene tiče – sasvim dovoljno da podržim njegovu akciju. To je njegov pos’o. Da on taj svoj pos’o ne radi kako valja – imao bi valjda neku opoziciju među logorašima.
Ovo sa banderom i letvom zvuči nadrealno. Sumnjam da je Gašanović izjavio nešto slično. Pogotovo sumnjam da je izjavu dao Avazu.
I da dodam – privremeni spomenici su apsolutna naša tradicija. Kad umreš prvo ti na grob zabodu drveni krst pa tek godinu kasnije dobiješ spomenik. A i taj spomenik nije gotov nego ti ga nadograđuju i presvlače do unedogled.
Прво да кажем да сам ја против тога да се тај крст уопште постави на Златишту. Није у православној хришћанској традицији да се постављају инат-крстови. Чак би се то постављање крстова на врхове брда могло сматрати католичким обићајем. Ријетко су то православни у прошлости радили.
Зар ништа нисмо научили из Качавендиних инат-цркава? Качавенда је отишао, али је остао његов стил и дух!
А што се тиче осталог, једино су реакције на БН-у, БОРС-у и Фронталу имбецилније од самог чина постављања крста.
Екс је то добро објаснио са дрвеним крстовима на гробовима, а ја ћу додати да се за све спомен-храмове, цркве и споменике приликом освјештања мјеста изградње пободе већином једноставни дрвени крст и да је то на неки начин почетак изградње.
Према томе, не свиђа ми се Дукићев чин, али ме више згрожавају имбецилне реакције.
Sad shvatih značenje snitagme – SVETE BANDERE
Recite slobodno da je Staša Košarac naredio direktoru elektrodistribucije da pošalje radnike u četiri ujutro da stave ovo čudo. Pokušavaju da izazovu nacionalne tenzije kako bi ljudi zaboravili kako žive i ko je kriv za to. Sramota su oni za Srpsko Sarajevo i oni i Dukić
Zvjersko izivljavanje nad ovim narodom nastavlja se. Snsd je krdo zvjeri, hijena, kojima nista sveto nije. Ovaj krst je pissanje na sve nase zrtve, na nasu vjeru, na narod.
Svi vi sto branite zvjerstvo ove vlasti, zapitajte se dobro sta ce vam biti sa potomstvom, nece bogatsvo od BOGA milost kupiti!
Jutros glavna vijest, „Muslimani pokušali da ga sruše“. I njih je poslalo ko što je i ove iz distribucije poslalo. Dok ima bravova i kurbana, biće nam kako i jeste.
Сад само Бошњаци треба на другом брду да поставе „звијезду и полумјесец“, Хрвати на неком свом брду „свој крст“ и тако редом све вјерске заједнице по једно брдо и једно вјерско обиљежје…
И кампања свечано може почети: наравно историјско / хисторијско или пак повјесно излагање о томе ко је кога више клао и убијао може да почне.
О томе има ли хљеба, круха, леба… па то ћемо послије избора…
Postaviti „privremeni krst“ kao sjećanje na žrtve stradanja u sred predizborne kampanje pod okriljem noći, jednom riječju – S R A M O T A !
CENI STAŠA ZAR SU OVO ZASLUŽILI STRADALI SRBI IZ SARAJEVA …NEKA TE SRAMOTA A TEBI ĆE NAROD SVAKAKO DA SUDI !!!!!
NA OVAJ NAČIN DA MOJE UJAKE TI LOPOVE JEDAN PRESTAVLJASS MAMU TI JB…. JOŠ SAMO MALO x-(
Rodilo se – valja ga ljuljati. MUP Srpske da osigura 24/7 nadzor.
Крст свакако треба да буде постављен, али по правилима. Дакле, освјештати, најважније.
Предлажем да се поступак понови (по могућности послије избора како би се избјегле препирке), постави крст, освјешта, а с обзиром да се налази на територији Српске не видим зашто некоме треба да објашњавамо. Ако ипак има разних рушилачки расположених елемената… стража 24/7.
Крст треба да буде пријелазно рјешење за капелу на истом мјесту.
Ања, једина сврха избора тог мјеста је што ће ‘турци’ морати гледати тај крст. Ништа друго. То је најобичније инаћење којем је једина сврха иритирање ‘турака’.
Шта ћемо ако сутра ‘турци’ дођу са захтјевом да се полумјесец и звијезда поставе на Бањ Брдо изнад БЛ или на Мраковици?
Једноставно, ово лудило мора престати, жртве са свих страна се морају деполитизовати.
Ипак, за ово лудило не могу сносити одговорност само они који су поставили ‘крст’, него и они који не дозвољавају да се у федералном Сарајеву поставе споменици страдању Срба у истом.
ex,
потпуно се слажем, чувати јакако, надам се са много специјалаца, неки ће хтјети искористити покушај обарања крста да нас можда и крваво заваде.
Живим у Палама, много људи ради из Пала и Српског Сарајева у федералном дијелу града, да ли је ико размишљао о томе кад је правио ове егзибиције?
Дукић није, он је на сигурном, у Бањојлуци?!
Можда је најбоље да се о овоме више не пише, просто ће то бити немогуће јер мислим да ће ово обиљежити цијелу кампању нажалост.
симо,
разумио сам ја тебе, разуми и ти мене.
Поздрав
Пред прошли (изгледа да је дошло вријеме да користим овај термин) рат сам био у Пребиловцима када су сахрањиване жртве усташког злочина. Разговарао сам са човјеком који ми се представио као Радован Караџић. Рекао ми је да је из Чапљине.
У то вријеме је српски народ у БиХ вагао да ли да се приклони СДС-у или СПО-у. Нарочито је то било изражено у Херцеговини.
И ми из СПО и ови из СДС-а смо били за то да се пребиловачке жртве достојно сахране.
Ми смо тражили да се осим усташа прозову и комунисти који су деценијама забрањивали да се ове жртве помену, а камоли да се достојно сахране.
Ти који су забрањивали помен и сахрану су били у првим редовима на сахрани.
Тај Радован Караџић ми је све редом говорио ко је од њих био комуниста. Све и један је пришао СДС-а, а ни један СПО-у.
Овом приликом желим да поздравим Радована Караџића из Чапљине, надам се да је жив.
На крају је и он пришао СДС-а, а лично мислим да је његово име и презиме било једини мотив за то.
А ево и савјета Дукићу и логорашима.
Лијепо припремите папире, затражите дозволу да се у федералном Сарајеву изгради црквица. Када изградимо цркву, на њу ставимо спомен плочу и посветимо ту цркву српским жртвама у Сарајеву.
Све културно и по реду.
А онда ћемо видјети колико има истине у хвалисавости Сарајлија како је њима урођено да чувају хришћанске вјерске објекте.
Власти у федералном Сарајеву, поред онолико изграђених џамија послије рата, немају ни један аргумент да одбију тај захтјев.
Тако би то урадио Симо. Европски, културно, а балије којима би то сметало нека цркну.
Страдање Срба у Сарајеву 1992-1995
Ратни злочини муслимана – „Бошњака“ над сарајевским Србима
ИСПОВИЈЕСТИ СРПКИЊА СИЛОВАНИХ У САРАЈЕВУ (1) – „Жртве памте злогласни Централни затвор“
Силовања Српкиња за вријеме рата у БиХ, нарочито на почетку, по разним затворима у Сарајеву јавна су тајна пред којом је ратна власт у Сарајеву затварала очи – за те злочине нико није одговарао, ниједан судски процес није покренут, нико то више и не помиње?! Срна је имала увид у исказе десет силованих Српкиња у затворима у Сарајеву, што у званичним што у приватним, као и исказе осам жена које су малтретиране у сарајевским затворима, а које свједоче о силовању, те 17 исказа мушкараца, затворених Срба, који такође свједоче о силовању Српкиња, а ту је и кривична пријава за силовање 12 Српкиња у Храсници. У својим исказима ове бивше српске затворенице и затвореници, свједоци иживљавања, помињу имена више од 30 српских жена, од малољетних дјевојчица до старица, које су сексуално злостављане, а међу силованим женама помиње се најмање пет супруга официра ЈНА.
– Злочинци Празина, Ћело, Крушко…:
Највише силовања извршено је на почетку рата, током 1992. године, као и 1993. године, а несрећне жене и дјевојке често нису знале идентитет својих мучитеља, пошто су се ословљавали по надимцима или су носили маске преко лица, а некада су међу силоватељима били и познаници тих жена. Најозлоглашенији по овом злочину је Централни затвор у Сарајеву, односно четврти спрат тог казамата, у којем је у једном моменту на разне начине пребијано, понижавано и злостављано – према исказу једног свједока, бившег затвореника – више од стотину српских жена и дјевојака. Ту су и многи приватни затвори у подрумима, становима, кафићима, које су користили сарајевски криминалци, блиски тадашњој ратној власти у Сарајеву, као што су Исмет Бајрамовић – Ћело и Јука Празина, Самир Кахвеџија – Крушко… одакле су неке од силованих жена пребациване у затвор „Виктор Бубањ“, док се другима, које се помињу у исказима, губи траг. У некима од ових затвора виђани су поједини генерали Армије БиХ, али и неке друге јавне личности. Оне жене које су преживјеле силовања наставиле су живот са тешким психичким траумама, али остају непознате судбина дјевојчице Јелене или 16-годишње Сњежане силоване пред цјелокупном родбином, као и десетине Српкиња, о чијој злехудој судбини у својим исказима свједоче српски затвореници и затворенице који су преживјели сарајевске казамате. Разлози због којих су српске жене привођене – тривијални су, од већ уобичајених да су „пета колона“, снајперисти, да су давале свјетлосне сигнале и наводиле српске гранате, па до апсурдних – као што су књига – нека народна пјесмарица, пронађена током претреса стана или исјечак из сарајевског „Ослобођења“ о боравку Вука Драшковића у Москви, а једна старица је хапшена чак два пута, јер је „пета колона и склона бјежању“, док је једна 16-годишња дјевојчица ухапшена само зато што је Српкиња. Хапшене су у својим становима, на улици на основу пријава комшија, а у затворима су излагане највећим тортурама, које су подразумијевале премлаћивања, силовања, јавна понижавања, робовски положај, прање ногу џелатима послије пребијања, које су биле попрскане крвљу, а неке – као С. И. – силоване су и задављене у свом стану.
– Дјевојка инвалид „снајпериста“:
Међу ухапшеним Српкињама била је и једна ретардирана дјевојка – Р. О. са дефектном лијевом руком, коју су оптужили да је снајпериста, а тако су је и звали – „снајпериста“ и представљали страним новинарима. Бар двије од ухапшених и силованих жена радиле су на тадашњој Радио-телевизији у Сарајеву, а биле су оптуживане да су снајперисти и да су новинари Срне. Жртве у свом исказу наводе да су многе муке пролазиле ухапшене Српкиње које су макар накратко биле у затвору код Јуке Празине, а све су без изузетка биле силоване. Једна од ухапшених жена – Н. С., иначе новинар, каже да су у Централном затвору српске затворенике тукли док их нису усмртили и да се „чуло пуцање костију“, а „када крици утихну, стражар отвори врата и обично каже: ‘Тропа’, а други дође и каже: ‘Купи српско ђубре'“. У том затвору су се над Српкињама сексуално иживљавали ноћу, а једну су силовали три пута по осморица чувара. Било је познато шта значи „позив на излазак у провод“ или „одвођење на туширање“. Нису све жене биле регистроване код МКЦК, неке су биле скриване приликом доласка представника МКЦК. „Најперфиднији конц-логор за Србе – град у којем свако може да ти ради шта хоће, а да ти се не представи ни ко је, ни шта је, град гдје не знаш у којем сокаку чија банда влада, а сви се дозивају по разноразним надимцима, док сви старији муслимани имају само један надимак – „дедо“ – каже о Сарајеву у свом исказу једна од жртава. Једна од жртава прича да су у једном од затвора – подруму зграде у улици Ђуре Ђаковића жене Српкиње силовали „дању и ноћу, уз тучу, пријетње ножевима да ће им сјећи дојке, уши и друге дијелове тијела. Једна је жена, најстарија, имала више од 60 година, умрла од батина и малтретирања (у августу 1993)“. Када се деси да силовање пријаве полицијској станици, добијале су одговор: „Шта хоћете, остале сте живе“, а једна од силованих Српкиња наводи у свом исказу: „Нисам се удавала, остала сам осрамоћена, без куће и будућности, обољела сам од рака“. Један угледни сарајевски уролог – Србин С. Б. каже у свом исказу да је „силовање Српкиња постало чињеница на коју се у том полудјелом Сарајеву мало ко обазире – зна се за јавне куће, гдје Српкиње користе као награду за најниже пориве муслиманских војника“.
– Свједочанства:
У овом истраживању Срна се користила директним изјавама силованих Српкиња које су оне дале правосудним органима Србије. Користила је и материјале из архиве српског Тужилаштва за ратне злочине. Агенција се служила и подацима некадашњег Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човјечности, те подацима Гинеколошко-акушерске клинике (ГАК) у Вишеградској улици, у Београду, гдје су примане силоване Српкиње ради прекида трудноће. Срна у наставцима преноси директне исказе неких од силованих Српкиња (наводећи само њихове иницијале – да не би био нарушен интегритет жртава), али и исказе других затворених Српкиња, свједока злостављања.
http://www.glassrpske.com/drustvo/feljton/ISPOVIJESTI-SRPKINjA-SILOVANIH-U-SARAJEVU-1-Zrtve-pamte-zloglasni-Centralni-zatvor/53260.html
ИСПОВИЈЕСТИ СРПКИЊА СИЛОВАНИХ У САРАЈЕВУ (2) – „Силована у хрватским па муслиманским логорима“:
Гинеколог београдске Гинеколошко-акушерске клинике (ГАК) у Вишеградској улици доктор Миомир Крстић, који је био на челу тадашње комисије за одобравање прекида трудноће, рекао је Срни да је у ову установу, при Клиничком центру „Србија“ примљена 21 силована Српкиња током рата у БиХ, ради прекида трудноће, од чега их се шест породило, јер су биле у поодмаклој трудноћи. Ниједна није хтјела да задржи дијете, јер је настало силовањем – па су та дјеца слата у Дом за незбринуту дјецу у Звечанској улици, у Београду. Од шесторо рођених, једно је умрло, за једно се јавила породица мајке да га прими, док је преостало четворо отишло на усвајање. Др Крстић наводи да су се у ГАК јавиле три Српкиње које су силоване у Сарајеву. Једна је била са већом трудноћом, док је једна дошла са малом трудноћом – упали су у стан и силовали је наоружани мушкарци.
– Лијечење у Психијатријској болници:
Све силоване Српкиње које су трудне долазиле у ГАК лијечене су у Психијатријској болници „Лаза Лазаревић“ у Београду, а у једном од психијатријских налаза од 21. новембра 1992. године наведено је: „Од еуфорије до утучености. Плаче. Говори: „Дијете не могу да видим, то не могу да поднесем, то ме подсјећа на све што сам преживјела“. Др Крстић, који је сада у пензији, сјећа се да су жртве силовања у Сарајеву, које су долазиле у ГАК у Вишеградској улици, биле младе, а једна је била из мјешовитог брака, брат јој био у Војсци Републике Српске. Свака је била под стресом, што је психичка реакција на силовање. „Много су пропатиле, испричале су потресне приче, све су обрађене психијатријски. Велики проблем је био шта с њима после. Једну смо држали у болници и више од месец дана након што се породила. За своје дете никада није рекла „моје дете“, него – „оно“. Она је и сада у контакту са социјалним радником. Засновала је породицу, добила дете. За остале жртве силовања не знамо шта је са њима било“, каже др Крстић. Др Крстић наводи да, према неким уобичајеним процјенама, на 100 силованих жена једна остане у другом стању, па се може рећи да је било око 2.000 силованих Српкиња, с обзиром на то да се у ГАК јавило њих 21 да прекину трудноћу. Он се сјећа првог доласка у ГАК, у септембру 1992. године, жртве силовања, једне медицинске сестре из Брчког, Српкиње И. Ј., која је прво била силована у хрватским логорима, а онда је пребачена у БиХ, поново у логор, гдје је њена голгота настављена. „Она је била веома лепа, имала је велике плаве очи. Рекла ми је да се плашила да јој их не ископају“, наводи др Крстић. Осим жена које су биле жртве силовања, најпоузданије су могле о томе да свједоче жене и мушкарци који су са њима били у заточеништву, с обзиром на то да се жртве силовања тек у једном од десет случајева одлучују да проговоре о својој несрећи. „У Централном затвору сваке ноћи смо слушали како горе на том злогласном четвртом спрату јаучу несрећни Срби и понижене Српкиње…
– Свирепа убиства у приватним затворима:
Ноћу су на четвртом спрату изгонили жене у ходник, њих више од сто, неке су затваране са дјецом, јаучу, чуо сам како им говоре „гледајте како муслимани праве дјецу“, водили су их одатле негдје у јавну кућу, чуо сам то, изводили су нас да их гледамо у ходнику тако јадне и понижене, било их је полуголих“, свједочења су мушких затвореника – Срба, који су преживјели пакао Централног затвора. „Жене су одводили у стан изнад затвора, враћане су видно измрцварене, понижене, ћутљиве…“Шћућуре“ се у ћошку и пате; све су то биле жене углавном од 25-30 година“, прича један од свједока о силовању Српкиња у једном приватном затвору. У једној кривичној пријави против Самира Кахвеџућа – Крушке, једног од командира приватних затвора, наводи се да је имао бутик „Гарфилд“ на Тргу солидарности (на Алипашином), те да је једном довезао два камиона српских цивила у свој приватни затвор, па их свирепо убио, да је основао јавну кућу, гдје су силоване српске дјевојчице и жене од 12 до 30 година у „сврху релаксирања његових бораца“. Затвори гдје су вршена силовања, а које жртве помињу су, осим злогласног четвртог спрата Централног затвора и Студентски дом „Младен Стојановић“, подрум старог хотела „Балкан“ у Бућа Потоку, подрум Жељезничко-индустријске школе (ЖИШ); Стан у улици Мис Ирбина, у центру Сарајева, подрум продавнице „Сунце“, шупа крај једне куће у Пофалићима, подруми зграда у улици Ђуре Ђаковића и на Алипашином пољу, подрум самопослуге код кафића „Борсалино“, подрум и канцеларије Привредне банке, кафе „Балтазар“, складиште „Југоекспорта“ и продавнице „Борово“, подрум „Пољоопскрба“, подрум зграде на Отоци код ОШ „Алија Алијагић“; Електротехничка школа у Бућа Потоку, затвор у Поправном дому за малољетне делинквенте, подрум једне зграде на Добрињи 2, МЗ „Младост“, хотел „Загреб“, хотел „Европа“, као и логор на стадиону „Фамос“ у Храсници и други…
http://www.glassrpske.com/drustvo/feljton/ISPOVIJESTI-SRPKINjA-SILOVANIH-U-SARAJEVU-2-Silovana-u-hrvatskim-pa-muslimanskim-logorima/53261.html
ИСПОВИЈЕСТИ СРПКИЊА СИЛОВАНИХ У САРАЈЕВУ (3) – „Потресна свједочења жртава из приватних логора“:
Најтрагичнији примјер силовања Српкиња у Сарајеву јесте случај дјевојке С. И., коју су силовала тројица муслиманских војника у њеном стану, а потом и убили. О њеној несрећној судбини у исказу прича њена пријатељица Н. Ј., која је била у том стану за вријеме овог злочина, а која је успјела да избјегне најгору судбину – скочивши кроз прозор с првог спрата. Према овом исказу, у стан С. И. 30. септембра 1992. дошли су припадници Јукине војске, које је предводио командант војне полиције Хамдо Шашић. Они су упали у стан С. И., а Шашић је почео да их испитује. Тада се „убацио“ један од војника ријечима: Не ради се то тако, него овако-ухватио је Сању за руку и одвео у другу собу. Та тројица су је малтретирали и силовали. Шашић је рекао Н. Ј., која је остала са њим у првој соби: Морамо, Н., правити балијску дјецу, а када је Н. Ј. ушла у собу, затекла је С. И. блиједу, црвеног врата, са пјеном на устима. Шашић је рекао Н.: Ти ћеш сутра навече бити силована са моје стране.
-Бјекство скакањем из стана:
Хамдо и та тројица су потом отишли, закључали стан, а Н. је скочила са прозора првог спрата на неке вреће са пијеском и побјегла преко ријеке Жељезнице у Вреоца. Службеница из Бућа Потока М. О. ухапшена је 29. јуна 1992. године, након што се вратила у своју опљачкану кућу, одакле је побјегла послије муслиманског напада на Пофалиће 17. маја 1992. године и паљења српских кућа у Орловачкој улици у Бућа Потоку, које су предводили момак са надимком Жути и Мурат Шабановић из Вишеграда (познат по томе што је пријетио да ће брану на Дрини дићи увис). Послије хапшења одвезли су је у подрум старог хотела „Балкан“, у центру Бућа Потока. Хапшење је предводио Сејо (Кемо), радио у „Зраку“, одјељење „Оптика“. Он јој је рекао да је ухапшена, јер је код ње пронађено писмо из Окучана, које је добила прије рата и текст о боравку Вука Драшковића у Москви (текст из тадашњег сарајевског „Ослобођења“). Одвозе је у подрум ЖИШ-а (Жељезничка индустријска школа). Рекли да ће је убити и бацити у Миљацку, полицајац покушава да је пипа за груди. Везали су јој очи и довели у неку просторију – када су скинули повез, видјела је једна врата са написом „Библиотека“. У ту просторију је ушло десет младића, тетовираних, ошишаних… Рекли су да чекају долазак Јуке Празине. Она помиње да су у те просторије дошли и кратко се задржали један познати сарајевски пјевач и глумац (имена забиљежена у исказу Комитету). Потом су је одвезли у Централни затвор, гдје је испитивао Исмет Бајрамовић Ћело, а послије испитивања уз пријетње „предложили“ јој да преспава код једног младића, који је сједио за писаћим столом. Одвезли су је у стан тог младића у Мис Ирбиној, код ФИС-а, ту је Ћело принудио, пријетећи оружјем, на секс, рекао јој да је она трећа Српкиња коју је ту довео. Послије тога је пустио да иде кући.
– Свакодневна злостављања Јукиних војника:
Дјевојка М. Б. (1975), живјела је са родитељима и сестром у солитеру близу Трга Пере Косорића, а у изјави наводи да је силовао два пута у току десет дана исти младић. Она је 15. децембра 1993. године пошла да избаци смеће, када су је пресрела три младића, једног је знала из виђења, увукли је у приземље једног стана који је био празан, а силовао је онај кога је познавала, док су је друга двојица држала, пријетили јој да никоме не каже или ће јој убити оца и мајку. „Било ме срамота и ужасно сам се плашила, никоме нисам рекла“, каже ова несрећна дјевојка и додаје да је опет силована када је десет дана касније изашла по нека документа за оца. Опет је угледала ту тројицу, који су јој довикнули „Еј, ти, четникушо“. Она је потрчала, али су је сустигли и опет одвели у онај исти стан. Вриштала је, а један је силовао, пријетили су јој пиштољем да ће је убити. Није смјела да каже својима, а од једне другарице касније је сазнала да је један од њих погинуо – по опису је закључила да је то онај који је силовао. „Једне вечери осјетила сам да се беба мрда, рекла сам мајци и сестри“, наводи М. Б., која је изашла из Сарајева – посредством једног Хрвата, за 300 марака – до Илиџе, а одатле у Пале, па потом у Београд код родбине. Она је 25. јула 1994. године дошла на ГАК у Вишеградској улици, у одмаклој трудноћи, родила је мушко дијете, тешко 3.650 грама и дуго 51 центиметар и намјеравала је, како је навела у исказу, да остави бебу. С обзиром на исказе жртава и потврде да скоро нема жене која током боравка у затвору Јуке Празине или Ћеле није била силована, може се претпоставити, на основу укрштања свједочења, да су сексуална злостављања претрпјеле и оне затворене Српкиње које у својим исказима свједоче о силовању других. Међу силованим сарајевским Српкињама биле су и двије раднице тадашње Радио-телевизије у Сарајеву. „Свакодневно су ме силовали, молила сам да ме убију, изводили су и силовали и друге жене. Сенад је изводио затворенике и тукао у сепареу у саставу самопослуге, било је много крви по поду, зидовима, то сам морала да перем, Сенад ме принудио да перем и масирам му ноге послије тих пребијања. А ноге су му биле попрскане крвљу“, рекла је у својој исповијести Српкиња Н. В.
http://www.glassrpske.com/drustvo/feljton/ISPOVIJESTI-SRPKINjA-SILOVANIH-U-SARAJEVU-3-Potresna-svjedocenja-zrtava-iz-privatnih-logora/53262.html
ИСПОВИЈЕСТИ СРПКИЊА СИЛОВАНИХ У САРАЈЕВУ (4) – „Подрум у Алипашином пољу мучилиште за Србе“:
Након одласка ЈНА 5. маја 1992. године, на врата помињане Н. В., која је била разведена (родица је једног познатог естрадног менаџера), покуцала су два човјека у цивилном одијелу, који су је позвали, наводно, на разговор у мјесну заједницу, па је изашла у бермудама, мајици и папучама. Смјестили су је у подрум једне зграде на Алипашином пољу, гдје је у просторији 5х6 метара било између 20 и 30 српских мушкараца и жена. Један од стражара је увече одвео у стан у тој згради, ту је био Јасмин, таксиста, кога је познавала „из виђења“. Хтио је да је силује, а тада је у собу упао Крушко (Самир Кахвеџић), командир затвора и одвукао је у други стан, у којем је био плавокос човјек, мршав, онижи, звао се Сенад. Сенад ју је силовао. Тај затвор био под командом Јуке Празине. Свакодневно су је изводили у станове изнад подрума и силовали, некад по петорица, некад десеторица, а изводили су и 70-годишњу старицу З. Т., којој је син био у ЈНА. Силовали су и њу. За ту старицу Н. В. каже да је након пребацивања у „Виктор Бубањ“ пуштена, али је умрла убрзо од посљедица мучења. Покопана је у кругу насеља Алипашино поље, а у покопавању је учествовао њен комшија Кемо.
– Монструми Сенад и Зовко:
Српске жене су силовали и тукли – највише Сенад, али ту су били и остали који су на глави имали ознаку ХОС исписану машином за шишање. Ту био и извјесни Звонко. И он је силовао. Потом су српске затворенике преселили у већи подрум самопослуге, поред кафића „Борсалино“ и ту су стражари доводили у подрум дјевојчице муслиманке да виде „четнике“. Оне су их тукле и малтретирале. Затворенике су тукли и стражари, а број затвореника се мијењао, јер су стално претходне одводили, а доводили нове. Један стражар, наводи Н. В. у исказу, једном је довео дјевојчицу и упитао Н. В. са које стране лица жели да је та дјевојчица удари, тада се Н. Б. обратила дјевојчици: „Тешко теби кад си зла, увијек ћеш бити несрећна“. Због тих ријечи стражар је тешко Н. В. претукао у кругу дворишта тог логора. Пролазили су познаници и понижавали је, иако је с њима радила на РТВ. То се дешавало и са оцем и сином, чија је презиме Ђурашковић, који су такође радили на РТВ-у у Сарајеву. Она се сјећа да је у затвор доведена цијела породица Радовић из насеља „Анекс“, 17 чланова, четири брата са супругама и дјецом, дјед старији од 80 година (са шубаром на глави), кога су посебно малтретирали, јер је „четник са шубаром“. Не зна шта је с том породицом било, али је једна дјевојка из те породице силована. Повремено је долазио извјесни „Бабо“. Имао је у џепу бројанице и долазио у пратњи неке црнокосе дјевојке. „Бабо“ је посебно малтретирао и тукао затворенике. Послије мјесец и по Н. В. је пребачена у касарну „Виктор Бубањ“, а након пуштања из затвора отишла је 1993. године у једну западну земљу са сином. Када је послије 2000. године контактирала са познатим сарајевским адвокатом Сенком Ножица, тражећи права и враћање стана, она је бурно реаговала и рекла јој да јој је „познато њено име и презиме, да је била у неким затворима, гдје је командир био Крушко, да јој је брат четнички војвода“. То је , наравно, била лаж – каже Н. В. „Из тих ријечи закључила сам да је тадашњим муслиманским властима у Сарајеву познат цијели мој случај. Из сусрета са бившом колегиницом са РТВ Сарајево – муслиманком, сазнала сам да им је познато да сам била у затвору, јер сам наводно била снајпериста, да сам „давала свјетлосне сигнале Србима“ – испричала је Н. В. Реаговање адвоката Сенке Ножица је значајно, јер је она била ангажована као правни заступник разних међународних организација, која имају наводно хуманитарни карактер, навела је Н. В.
У стан Р. Е. на Добрињи упала су 27. маја четири униформисана припадника ТО БиХ, морала је пред њима да се пресвуче, а за њима у стан су упале и комшије муслимани, мушкарци и жене, радујући се што је одводе.
– Људи везаних очију:
Одвели су је у подрум продавнице „Борово“, везали руке за наслон столице, нашли јој пропусницу за зграду РТВ-а и одмах саопштили да је „новинар Срне“. „Код тебе смо пронашли радио-станицу“, рекао јој је инспектор који се представио као Зока, Србин из ванграда, али је по говору закључила да је Санџаклија. „Зока“ је ударао гуменим чекићем по кољенима, шамарао, тражио да каже о чему је радио-станицом извјештавала Срну, а она је рекла да није новинар. У том подруму била је осам дана, некад и по два дана без хране, она сама са још девет мушкараца Срба, везаних очију; ту је била једна канта у коју су вршили нужду, канта је била препуна крви (то видјела када су јој једним скинули повез с очију), јер су мушкарци пребијани. Силовала су је три чувара из подрума код „Борова“, повели је у просторије изнад затвора, пријетили да ће јој откинути ножне прсте, пекли је цигаретама по кожи. Очи су јој биле везане, један јој се помокрио у крило, сва тројица су је силовала, вратили је послије у подрум, у подруму питали заробљене Србе да ли неко од њих жели да сексуално општи са „четничком курвом“. Сви су одбили. Потом је премјештена у подрум Привредне банке (затвор на Добрињи 2). Ту је било 60 жена и мушкараца, међу којима и затвореник од 70 година и бака од око 80 година. Жене су брисале крв са пода од пребијања, а стражари су узимали новац, накит. Ту је био и новинар Милан Радић. У затвору испод Привредне банке други стражари су је присилили да са њима орално општи. Тај затвор су држали Јукини борци, а управник тог затвора био је старији човјек, око 50 година, звали су га „Дедо“ и говорио је екавски. У подруму „Пољоопскрбе“ тукао ју је Аско, који се представљао као Србин, тукли су је стражари. И то је био затвор Јуке Празине. Главни је био неки Кемо, кога су звали Ћело, тукли су затворенике и присиљавали да пјевају „Босно моја“.
http://www.glassrpske.com/drustvo/feljton/ISPOVIJESTI-SRPKINjA-SILOVANIH-U-SARAJEVU-4-Podrum-u-Alipasinom-polju-muciliste-za-Srbe/53263.html
ИСПОВИЈЕСТИ СРПКИЊА СИЛОВАНИХ У САРАЈЕВУ (5) – „Ћелини људи извршили покољ Срба у Пофалићима“:
Жене су тјерали да чисте српске станове – да би се у њих уселили муслимани, неке од жена водили да се „истуширају“ у становима, враћали их након сат времена. За жене је била задужена нека Мирела, полицајац (коју помињу и друге затворенице, носила је нож са бајонетом и „шкорпион“ за појасом). Кад су је пустили у јулу, Изудин Исовић, из РТВ, рекао је да су јој дали отказ, „јер је била одсутна са посла“, а кад је показала потврду да је била у затвору, ставили су је „на чекање“ и иронично рекли да је отказ добило 300 Срба. „Ликовали су, чак и моје дојучерашње добре другарице са посла, а једна је рекла: ‘Не поздрављам четнике’, наводи у исказу Р. Е., која није жељела да уђе у званичну изјаву да је силована. „Током боравка у гарсоњери силовала су ме шесторица униформисаних муслимана, без икаквих војних ознака на одијелу – то су били млађи људи, вулгарног, примитивног, дивљачког понашања“ – свједочила је силована Српкиња, учитељица М. М.
– Претреси станова на Кошеву и злочини у Пофалићима:
Стан у сарајевском насељу Кошево учитељице М. М. (која је мајка троје дјеце и активиста једног српског удружења) 8. маја 1992. године претресли су људи Исмета Бајрамовића – Ћеле, међу којима су били и некакав Србин – криминалац Обрен Јевтић и Хашим Сарајлић. Њих двојица су дошли у њен стан крвавих руку, хвалећи се да су претходно учествовали у покољу „четника“ у Пофалићима. Међу њима била је и једна црнокоса наоружана дјевојка, те Мухамед Бегић – Ђилда, његов брат Халил, бурегџија Нурудин… Разбијали су ствари у стану, репетирали оружје на њу и њену кћер Наташу, која се због страха онесвијестила. Одвели су је у школу „Фрањо Клуз“, у кабинет биологије, гдје је затекла супругу познаника М. Ч., која је била везана за клупе, лежала потпуно гола потрбушке и претучена, уз њу су били разбацани дијелови одјеће. Око ње се налазила група одраслијих дјечака који су је хватали за груди, задњицу и по осталим дијеловима тијела, иживљавајући се и понижавајући је. Из других учионица и подрумских просторија школе чула је страховите крике, плашила се да и њој не скину одјећу. Испитивали је о оружју, пријетили да ће је мучити, убити јој супруга, кога су такође одвели из стана – ако не ода „четнике“, оптуживали је да је правила спискове за ликвидацију муслимана, али пошто је један познаник муслиман то негирао, вратили су је стан, да би је одмах поново одвели, али овај пут у Студентски дом „Младен Стојановић“. У дому су је увели у трпезарију, гдје је на једном од зидова била велика фотографија Хомеинија, као и постери арапских градова, а на великом столу фотографија Радована Караџића са забоденим ножем по средини. Ко год би прошао забадао би нож у ту фотографију. Док су је испитивали Рефо (онижи, црн, са наочарима) и Злајо (крупан, имао на себи фармерке) – ушао је млађи човјек, узео један већи нож са тестером и засјекао јој мали прст десне руке, а затим и обје ноге преко цјеваница, отворивши велике ране, чији су ожиљци видљиви и данас. Дошао је и Ћело, обратио јој се: „Ево наше учитељице која дијели оружје по насељу“, а неки непознати младић је тада ударио песницом у десну страну лица, тако да су јој из горње вилице испала четири зуба. Ћело јој је рекао да је ухапшена, јер је раније конкурисала за мјесто директора у школи.
– Запаљена тијела убијених Срба из Велешића:
Извјесни Бесим одвео је у једну од студентских гарсоњера у том дому, на другом спрату, гдје је била до 15. маја 1992. „Повремено сам, дању и ноћу, из сусједних просторија, ходника и са степеништа, чула женске гласове, кукњаву и вриске, имала сам утисак да се налазим у јавној кући“, прича М. М. Током боравка у тој гарсоњени силована је. Први пут су је силовала двојица, а касније појединачно четворица у различите дане. „Осјећала сам се веома понижавајуће и друге детаље не желим да објашњавам; међутим, сигурно је да су овај гнусни чин извршиоци обављали са знањем својих претпостављених, свакако Ћеле и не искључујем могућност да је он то наредио“, каже М. М. у исказу. Враћена је поново у стан, гдје затекла кћер Наташу у веома тешком стању, смршала је 12 килограма и од тада се није опоравила. У повјерењу нам је рекла да су и Наташу силовала петорица муслимана, који су упали у стан. Учитељици М. М. су и трећи пут упали у стан, пријетили смрћу, изводили да је стријељају, постављали уза зид, репетирали оружје. Успјела је да побјегне крајем маја 1992. поред стадиона Кошево, са западне стране, гдје је видјела неколико запаљених људских лешева како тињају, а медицинска сестра Д. П. рекла јој је да су то Срби из Велешића. „Због свега проживљеног имам здравствене проблеме, изражену срчану аритмију, страхове, кошмаре, кћер добила алергију због које се отварају ситне ране на ногама и рукама“, наводи М. М. у исказу.
http://www.glassrpske.com/drustvo/feljton/ISPOVIJESTI-SRPKINjA-SILOVANIH-U-SARAJEVU-5-Celini-ljudi-izvrsili-pokolj-Srba-u-Pofalicima/53264.html
ИСПОВИЈЕСТИ СРПКИЊА СИЛОВАНИХ У САРАЈЕВУ (6) – „Стална пребијања, силовања, пријетње ножевима“:
Фризерка С. К. (1970) познавала је Исмета Бајрамовића – Ћелу одраније. Хтио је да се са њом „забавља“, а она га одбијала. Њу су 25. априла 1992. на улици, док је ишла с другарицом, зауставили Ћело и још двојица муслимана, затворили је у шупу, крај једне куће у Пофалићима. Ту је била и дјевојчица Јелена, коју су такође силовали, као и још дјевојака, којима је чула гласове. Ту су била десеторица муслимана, тзв. „љиљани“, са надимцима: Алибаба, Кемо, Ари. Ћело јој рекао: „Ипак ћеш бити моја, кучко, треба вас поубијати, боље нисте заслужили. Ви сте поган народ, треба вас уништити“, покидао је одјећу са ње и силовао је. Он и још седморица. Изашла је из тог затвора у мају, на интервенцију муслимана Е. Т. – мужа њене колегинице.
– Бјекство у Београд:
Остала је трудна. А кад је била у другом мјесецу, отишла је у болницу на Кошеву да абортира. Међутим, рекли јој да ће то урадити ако пристане да дођу новинари и да каже да су је силовали Срби. Љекар се звао А. Н. У новембру 1992. године стигла је у Београд, породила се 21. новембра у ГАК-у, у Вишеградској улици. Родила је женско дијете, које није хтјела да прихвати. Лијечила се у психијатријској болници „Лаза Лазаревић“ у Београду, а психијатријски налаз од 21. новембра 1992. године гласи: „Од еуфорије до утучености. Плаче. Говори: Дијете не могу да видим, то не могу да поднесем, то ме подсјећа на све што сам преживјела“. Удовица Б. А. Ј., мајка двоје дјеце, становала је у улици Ђуре Ђаковића, а у подруму те зграде више пута је силована, са још осам жена из исте зграде, које су биле затворене ту од јуна 1993. године. Кад је била у поодмаклој трудноћи, абортирала је у ГАК-у у Вишеградској улици у Београду, а у њеном психијатријском налазу наводи се да је била „у тешком психичком стању, са суицидним тенденцијама“. Почетком 1992. почела су узнемиравања, упади у станове, пљачке… Одвели су јој мужа, кога више није ни видјела, рекли су да је погинуо, а у прољеће 1993. године све Српкиње из њене зграде смјестили су у подрум те зграде. Било их је осам. Она била најмлађа, а било их је и старијих од 60 година. Прво су прале веш и радиле разне друге послове. Биле су малтретиране мјесец дана. Прво су напаствовали Ружицу (60 година), јер је протестовала због нељудског понашања, а онда су почели да их све силују, дању-ноћу, уз тучу, пријетње ножевима да ће им сјећи дојке, уши и друге дијелове тијела. Једна жена, најстарија, имала више од 60 година, умрла је након задобијених батина (у августу 1993). Жена која нам је дала изјаву не зна имена злочинаца, само надимке. Зна једино комшију из сусједног улаза, он био главни, одређивао је како ће бити напаствоване и мучене, звао се Асим Чампара или Чапара (35-40 година), црног изгледа, остали су били Ченга (28-29), Ака (30), Зика (Зимић).
– Инспектор одобрава злочине:
Двојицу браће дактилографкиње С. К. из Пазарића код Хаџића у мају 1992. године ухапсили су муслимански војници и одвели у логор Силос у Тарчину, а она и мајка остале су у кућном притвору и свакодневно малтретиране. Другог септембра 1992. ова дјевојка и њена мајка затекле су у кући К. К., гдје је била и двогодишња кћерка и свекрва те К. К. Око поноћи на врата су им закуцала двојица муслиманских полицајаца и запријетили да ће убацити бомбу ако не отворе. Када су ушли, пријетили су ножем да ће да их закољу, а потом су извели К. К. и силовали је, а послије су извели и С. К. и њу су силовали. Један је ножем расјекао спаваћицу, мало засјекао иза врата, па је крварила, а након сексуалног иживљавања над њом, помокрио јој се на главу, ударио је ногом и шутнуо. С. К. и К. К. сутрадан су кренуле да пријаве силовање у полицију у Пазарићу, а путем их је напао комшија Кемо Шарић. У полицији у Пазарићу, када су пријавиле силовање, инспектор и полицајац Мујо Фатић рекао им је: „Шта хоћете, остале сте живе“. „Нисам се удавала, остала сам осрамоћена, без куће и будућности“, каже С. К. у исказу, наводећи да је обољела од рака. К. К. је у свом исказу потврдила причу С. К., наводећи да су јој у кућу упала двојица, који су преко лица имали црне чарапе, силовали је уз пријетњу ножем – један, а затим и други. Посебан метод терора у Храсници и Соколовић Колонији било је силовање српских жена од 16 до 60 година, а у току прве двије године рата (1992-93); за вријеме највећих убистава и прогона Срба у тим насељима код Сарајева силовано је више десетина жена. Затвореница М. П. – која је била у „Виктору Бубњу“ – каже да су у соби од 12 квадрата била три кревета и 12 заробљеница од 22 до 84 године, док затвореница Ц. М. наводи да је била затворена у подруму једне зграде на Добрињи 2, гдје је затекла Д. К. која јој је рекла да је очајна, а Р. Е. је преживјела тешка злостављања и понижења… Ипак, због моралних обзира врло тешко се долази до података и пристанка на свједочење – стоји у пријави МУП-а Рогатица и Бијељина против 39 припадника Армије БиХ у Храсници и Соколовић Колонији.
http://www.glassrpske.com/drustvo/feljton/ISPOVIJESTI-SRPKINjA-SILOVANIH-U-SARAJEVU-6-Stalna-prebijanja-silovanja-prijetnje-nozevima/53265.html
ИСПОВИЈЕСТИ СРПКИЊА СИЛОВАНИХ У САРАЈЕВУ (7) – „Злочини муслиманске Четврте моторизоване бригаде“:
У кривичној пријави од 12. јула 1996. године помињу се имена 12 силованих Српкиња из Храснице и Соколовић Колоније, међу којима је и једна ученица, која је убијена након силовања. Силовања су вршена у за то припремљеним становима, али само за интерне потребе, тј. „за елиту команде Четврте моторизоване бригаде“, затим приликом упада у станове и у канцеларијама затвора. У саставу Четврте моторизоване бригаде били су „хосовци“, то је 15 људи под командом Хајрудина Фазлића – Бате, а логор је био на стадиону „Фамоса“ и у школи „Алекса Шантић“. Силоване су Б. М., З. Х., М. Ж., С. М., З. К., Б. П., С. М., Б. Х., Р. М., С. В., М. Д. и ученица Б. Л. Једна од силованих (С. М.) је ухапшена, јер јој је у стану нађена дјечија играчка „воки-токи“, а у храсничком затвору је провела 18 мјесеци.
– Полицајац Адмир Шабовић пљачкаш:
Претреси станова вршени су по налогу команде Четврте моторизоване бригаде, челни људи су били Енес Зукановић, а послије Фикрет Пљевљак (током 1992), претресима и пљачком руководили су командир војне полиције Адмир Шабовић, његов замјеник Нермин Бајрамовић – Баки, сарадници и извршиоци војни полицајци Перо Шутало – Усташа, Мирсад Сарајкић – Куба, Мирсад Башалић – Цинци, Фехим Белко, браћа Сенад и Самир Агић – звани „мишеви“, те Муниб Хоџић – Муна, Един Капетановић – Кина, „хосовци“ са Хајрудином Фазлићем – Батом на челу. Јавне куће за интерну употребу су била два стана, гдје су довођене претежно дјевојке и млађе жене од 16 до 20 година за командни кадар, један стан иза школе „Алекса Шантић“ и други преко пута височке продавнице у Храсници. Главни организатор за привођење дјевојака био је исљедник у храсничком затвору и официр безбједности – бивши пиљар Мустафа Гегај. Он је за своје потребе приводио за једну ноћ више, претежно малољетних дјевојака – једна му је спремала храну, друга га служила на кољенима, трећа спремала стан, а над четвртом се сексуално иживљавао. У становима су силовања вршила маскирана лица, па се претпоставља да су то били познаници и комшије – стоји у пријави. Жртва Б. П. силована је у припремљеном стану, по њу су дошли војни полицајци Суад Дедовић – Цико, Аднан Мемић – Кефа, са још двојицом непознатих, под изговором да је воде на саслушање у полицију, али су је одвели у стан и наизмјенично силовали. Силовања су вршена у канцеларијама управе затвора. Поред канцеларије управника затвора налазила се просторија са два кревета која су служила за силовања. Привођењем Српкиња и сексуалним иживљавањем бавили су се појединци из команде Четврте моторизоване бригаде – Мустафа Гегај, Суад Дедовић, Хамо Локванчић – Бриле, Мирсад Сарајкић – Куба. Они су више пута у стан Хаме Локванчића доводили Д. Ч. и Б. Г. (коју су прво тукли, а онда су је силовали Хамо, Суад и још тројица неидентификованих мушкараца).
– Ученица силована, па убијена:
Ученица Б. Л. је становала код пријатељице муслиманке М. К. у Храсници када је група припадника Четврте моторизоване бригаде – Харис Ибрахимовић, Перо Шутало – Усташа, Суад Дедовић – Цико, Албин Локванчић – Доне – у ноћи крајем маја и почетком јуна 1992. организовала журку у стану у Школској улици, ламела 5, у Храсници, гдје су привели Б. Л., силовали је и убили из ватреног оружја. Убиство је приписивано Харису Ибрахимовићу, који је послије, наводно, кратко био у муслиманском притвору, али је пуштен, јер је „доказано“ да је Б. Л. узела Харисов пиштољ и извршила самоубиство, док се у Храсници причало да ју је убио Перо Шутало – Усташа, након силовања. Леш ученице Б. Л. нађен је у гаражи Саве Мандића, у улици Храснички пут, закопана је близу моста, поред пута који води према муслиманском гробљу на Ковачима. Жену чији су иницијали С. М. ухапсили су у мају 1992 (са 15-годишњим сином); приведена је у канцеларију Хариса Ибрахимовића, ухапсили су је Суад Дедовић, Албин Локванчић, Туцаковић – звани Чичак, а оптужба је била да је „снајпериста, да има радио-станицу“. Са сином су је пребацили у свлачионицу Рукометног клуба „Фамос“, ту довели групу муслимана, њених суграђана, оба пола и свих узраста, који су је као Српкињу и „четникушу“ пљували и псовали. Више пута ноћу одвођена у затворске канцеларије, гдје је сексуално злостављана. Удовица С. М. (мајка двоје дјеце) ухапшена је 8. августа 1992. пошто су јој нашли дјечију играчку „воки-токи“ при претресу. У војној полицији је испитивао Незир Аган, оптужујући је да то „није играчка, већ радио-станица“, а од неких муслимана касније је чула да је ухапшена како би јој се одузео стан, у који је одмах по њеном хапшењу уселио Фехим Белко. У пријави се наводи да постоје индиције да је силована, али она то није признала. Тучена је и злостављана. Према тој кривичној пријави, затвор за Србе у Храсници била је фискултурна сала школе „Алекса Шантић“. Са греде су висили логораши. Тукли су их џаком пуним олова, гвозденим шипкама, везивали око столице у клупко, па тукли… Шеф логора био је Амир Шабовић. Ту су и затвори самачки хотел, гараже између два небодера. Хусо Мујановић је био управник. У близини је био ровокопач за одвожење и укопавање лешева, којим је управљао Шефик Локванчић. Лешеве је одвозио у правцу извора Бунице и на друга мјеста ноћу.
http://www.glassrpske.com/drustvo/feljton/ISPOVIJESTI-SRPKINjA-SILOVANIH-U-SARAJEVU-7-Zlocini-muslimanske-Cetvrte-motorizovane-brigade/53266.html
ИСПОВИЈЕСТИ СРПКИЊА СИЛОВАНИХ У САРАЈЕВУ (8) – „Дрогирани и пијани стражари мучили заточене Србе“:
Затворена Српкиња М. В., чији је муж радио у ЈНА, ухапшена је у свом стану на Кошеву, а у Централном затвору је провела 24 дана на петом спрату, гдје је командант био Сулејман Хоро, син Рамиза из Фоче. „У приземљу је била соба гдје су нас мучили различитим справама. Међу затвореницима неки Кемо покушавао је отети 16-годишњу дјевојчицу ради силовања. Македонка С. Т., супруга официра ЈНА, причала ми је кроз какве су све муке пролазиле ухапшене жене које су и најкраће вријеме провеле у затвору код Јуке Празине, све су без изузетка силоване“, наводи М. В. у свом исказу. Новинар Н. С. је у Централном затвору затекла и старицу од 67 година (којој је у стану приликом претреса нађен лист из неке народне пјесмарице) и 16-годишњу дјевојчицу – која је ухапшена само зато што је Српкиња. „Све жене су трпјеле понижења, биле нијеми свједоци страшних мучења, одвођења у собу за мучење, одакле су се чула запомагања и преклињања. Јусуфовић, чија је мајка Есма некад радила код војске, био је пијан и дрогиран, улазио је са пешкиром око врата и са полицијском палицом у руци – бирао кога ће тући. Пријетио је М. В. да ће је заклати“, наводи она у исказу.
– Нечовјечни стражари:
По нечовјечном понашању, додаје она, били су познати стражари Славко и Фудо. Пијани и дрогирани Славко би прво „очитао нешто“, па би заредали по собама да туку, Фудо је ногу повриједио, тукући затворенике. Жена, чији су иницијали Н. Т. била је у „Виктору Бубњу“ са још седам затвореница, најстарија је имала 70 година. Ту је била и Р. Џ. (1947), супруга официра ЈНА. Чула је да су њу у Централном затвору силовала петорица муслиманских полицајаца, а чула је и за друга силовања у „Виктору Бубњу“. „Сјећам се дјевојке Сњежане, коју су одвели и није је било цијеле ноћи, а послије тога је нестала, нису је вратили“, наводи она у исказу. Затвореница Н. Ш. са Добриње била је у подруму затвора испод Привредне банке, затим у некадашњем магацину продавнице „Сунце“, а послије у „Виктору Бубњу“, гдје је, како каже, била већ помињана Р. Џ. – супруга официра ЈНА и још много супруга војних лица, међу којима и извјесна Ј., коју су у Централном затвору везивали између два црна пса, а ту је била и Мађарица Р. С. ухапшена што је једној српској породици помогла да пређе из Добриње на српску територију. Док се након пуштања из затвора скривала код једног муслиманског брачног пара, чули су једне ноћи неартикулисане крике и видјели како је из зграде истрчала нага жена, чуо се пуцањ, она је пала, а ујутру су видјели леш на стази. „Муслимани су исконструисали причу да су је Срби силовали, откинули пола језика и пустили у насеље. Та жена је била црнокоса, млађа, вјероватно, су је силовали, па убили, леш је лежао до подне на стази, пред вече су натјерали два-три Србина да је сахране под балконом, гдје су већ сахрањивали погинуле“, наводи Н. Ш.
– Требају им мртви Срби:
Српкињу И. Ш. су одвели из стана, са кћерком Слободанком, у канцеларију Привредне банке у улици Јована Цвијића, код продавнице „Слон“, а потом у насеље „Отока“, у подрум стамбене зграде код ОШ „Алија Алијагић“. Кћерку су јој задржали у просторијама, а њу су тукли у подруму те зграде. Препознала је комшију Сафета Зајка, који јој је говорио: „Знамо за твог мужа“, а тукао ју је највише један младић црне косе и псовао јој четничку мајку. Тукао по ребрима, глави. Стално се „припремали да је кољу“. Ту је остала три ноћи. За вријеме боравка у „Виктору Бубњу“ упознала је већ помињану Р. Џ. која је злостављана, јер јој муж био војно лице, а ту је била и С. Д., која је провела 11 дана код Јуке и мучена на разне начине. У том затвору је била и 72-годишња старица Р. С., тетка политичара Драгана Калинића, и још једна старија жена, тешко обољела од рака, а за њу су говорили: „Нама и мртви Срби требају“. У „Бубњу“ је упознала и Р. Е, коју су довели Јукини злочинци. Свашта јој радили 39 дана, понижавали је, а ту је била и већ помињана ретардирана Р. О. коју су звали „снајпериста“, али са њом, како каже И. Ш, „није могло нормално да се разговара – наизмјенично је пјевала и плакала“. За ретардирану дјевојку Р. О., која је рањена у ногу на Марин двору, други свједоци кажу да су је муслимани прозвали „снајпериста“, да су је – док је била у Централном затвору – тукли тако рањену. Она у свом исказу каже да је у болници Кошево једна сестра хтјела да је туче и да је говорила да јој ту није мјесто да се лијечи, „јер је четник и да Србе не треба лијечити, него убијати“. Р. О. наводи да су је у Централном затвору мучили док није признала да је снајпериста. „Морала сам, нисам више могла издржати, психички су ме упропастили, често ми је долазила мука да плачем или да се смијем“, наводи она у свом исказу. Након тога је пребачена „Виктор Бубањ“, плашила се свих, крила се од свих. Ту је њу видио Бернар Кушнер кад је долазио. „Рукама је он мени овако показао да је дошао да ме води из затвора и ја сам то разумјела“, каже она, додајући да су јој муслимани запријетили да ће је убити ако каже шта су јој радили.
(Крај)
http://www.glassrpske.com/drustvo/feljton/ISPOVIJESTI-SRPKINjA-SILOVANIH-U-SARAJEVU-8-Drogirani-i-pijani-strazari-mucili-zatocene-Srbe/53267.html
Ovaj krst je podignut da bi se pokrenule ovakve (pogledaj gore) priče…
Svako forsiranje ove priče je manja-viša zloupotreba ljudi koji su poginuli…
ende……
Хроника Сарајевског пакла
Документи
Пише Милана Бабић
Оно што се десило у Сарајеву, за вријеме претходног рата, толико је страшно да је тешко наћи ријечи којима се могу пренијети страхоте које су несрећни Срби прошли у затвореном граду. Злочине над Србима у Сарајеву починиле су регуларне јединице Армије БиХ и полиције. Град изнутра затворен, за грађане српске националности (чија је једина кривица била српски идентитет) претворио се у град логор
Неоспорно је утврђено да је у Сарајеву било 128 логора и затвора кроз које је прошло неколико хиљада сарајевских Срба (Тарчин, Крупа, свлачионице фудбалског клуба у Храсници, основна школа и гаража у том мјесту, Грађевински факултет у Сарајеву, касарна „Виктор Бубањ“, хотели „Загреб“, „Бристол“ и „Европа“, Школа ученика у привреди у Бућа Потоку, Плинара на Ченгић вили, „Сунце“ и „Пољоопрема“ на Алипашином пољу, Основна школа „Владимир Назор“ у Храсну, „Павле Горанин“, „Стрела“ у Неџарићима, Хигијенски завод, „Љубљанска банка“, „Безистан“ на Башчаршији, Централни затвор).
У овај број нису укључени приватни логори и приватне јавне куће.
Несрећни људи, затечени ситуацијом, неспремни да од доскорашњег благостања схвате промијењену ситуацију, прошли су прво страховито психичко растрежњење, а онда мучења свих врста. Списак Срба убијених у Сарајеву од 1992. до 1995. године се може наћи на сајту „www.serb-victims.org“. 856 Срба се воде као нестали.
УЛОГА БРАТСТВА И ЈЕДИНСТВА
Како се могло десити да толики број Срба остане у Сарајеву?
Вјероватно се истина налази у скупу који чине: наивност, неприпремљеност за нагло промијењене ситуације, вјеровање да ће се питања ријешити мирним путем, доскорашњи систем братства и јединства који је највише разоружао управо Србе, неинформисаност, па Изетбеговићев проглас у којем је речено да ће свакоме ко изађе из стана он бити одузет. Проглас је у ствари за циљ имао да Изетбеговићеви војници могу лако пронаћи Србе – превара која ће многе Србе коштати или мучеништва, или живота.
Било је ту, са српске стране доста наивности, одсуства свијести да ће, и ако ниси крив, сам твој идентитет бити твоја „кривица“. У први мах, готово сви Срби осуђени су на кућни притвор. Затим бивају принуђени да из својих станова износе српске књиге, касете и симболе. Посједовање српских обиљежја значило је губљење главе или одлазак у један од сарајевских логора, а логори су се налазили у готово свакој улици.
Одраније припремљене, акције и начини пропагандног дјеловања, у функцији су блаћења Срба и ширења мржње, подстрекивања на звјерства – масакр српских цивила у Пофалићима представљен је као сјајна „побједа“ џихадлија, Добровољачка као „одбрана од агресора“.
Послије станарске изолације наступају претресања, подметања оружја; потом привођења, саслушавања, изгоњења из станова, одвођења у логоре; убијања – на улици, у радном воду, на кућним вратима. Срби су они који извлаче погинуле Бошњаке са ватрених линија.
Оптужнице против српских цивила обично имају три „основа“: „подривање уставног поретка БиХ“, припадност „агресорској војсци“ и „недозвољено држање оружја“, које је у већини случајева чак потпуно немарно подметнуто.
Процеси саслушавања праћени су страховитом тортуром – исљедници, дојучерашње градско дно, ухапшене Србе туку кабловима, металним полугама, моткама, чизмама, столицама, кундацима.
Оптужнице – на рубу отворене спрдње. Намонтирани свједоци свједоче о наводним припадностима појединаца „Белим орловима“, петоколонашима, сигналистима, снајперистима, сарадницима окупатора.
Тако је и једна ретардирана дјевојчица из Бућа Потока осуђена на робију као снајпериста. Некада исљедници немају потребу ни да лажу, па на питања појединих Срба зашто су приведени одговарају да им не ваља име и презиме. Послије изнуђених признања Срби су смјештани у Централни затвор или у логор „Виктор Бубањ“.
Послије неколико мјесеци у пакленим логорима Срби су извођени на војне судове, гдје би, често први пут, чули своје изнуђене изјаве. Појединци узимају велики новац да несрећне људе пребаце на српску територију, међутим, шаљу их минским пољем, па многи гину или остају инвалиди. Често, ти би Срби били довођени право у руке џелатима.
Хроника Сарајевског пакла
СВЈЕДОЦИ СУ ЛИКВИДИРАНИ
Малобројни који су успјели да се сакрију у становима били су одсјечени. У сваку зграду се могло ући и из ње изаћи само уз ригорозну контролу, страже су у сваком хаустору; тако је Србима прекинута комуникација и са својим породицама које су живјеле у другом дијелу града. Дакле, изолација, гладовање, смрзавање, претреси који су у ствари пљачке, рације на пијаци, психолошки притисци које многи нису издржали, па су упућивани на психијатријску клинику, одакле се неки нису никада вратили.
Средства информисања у функцији свакодневне кампање блаћења Срба, препуна лажних свједочења и отворених позива на линч. Срби раде најтеже и најпрљавије послове, људи су задњег реда.
Миљацка носи лешеве. Насеља постају гробнице. Само на Кошеву (свједочење Ратка Мирковића) булдожерима су ископане двије велике масовне гробнице. Ту су затрпани српски лешеви без икаквог обиљежја и без икаквих података, њих неколико стотина. У котларници у Олимпијском насељу, насељу на Мојмилу, спаљују се и мртви и живи Срби. Читаве породице се сатиру.
Сарајевски Срби служе и као оправдање пред свјетском јавношћу, доказ да је БиХ „мултиетничка држава“.
Отворен је лов. Градом владају амнестирани криминалци: ситни лопови, дрогераши, џепароши, окорјеле убице, педофили… Ти људи постали су команданти војних и паравојних формација. На сарајевске улице враћају се и они који су побјегли испред закона и као „пси рата“ живјели од Афганистана до Сомалије.
Свједоци страдања Срба у Сарајеву већином су ликвидирани:
Цацо, Дедо, Крушко, Берислав Латић Рики, Шефик Шанта…
Масовне гробнице су измјештене, посебно зналачки уклоњени су српски лешеви које су побиле „Шеве“, ескадрон смрти који је био под директном командом Алије Изетбеговића.
Утврђено је да је у Сарајеву било 128 логора и затвора кроз које је прошло неколико хиљада сарајевских Срба, такође, регистровано је 480 ратних злочинаца. Ипак, толико још тамних трагова крију сарајевске улице и насеља, толико зла је почињено, а тако мало њих је одговарало за злочине, да би рачуни тек требало да се сведу.
Питање зла, његовог поријекла, снаге и моћи – највеће је питање. Сваки одговор, образложење, ријечи утјехе увреда су за оне који су изгубили тијело од својега тијела, били и сами мучени, силовани или немоћни гледали страдање другог.
Приче које у наставку следе цитирају се према подацима из књиге „Сарајево туго моја“ Душана Зуровца
– Лична изјава свједока број 71/004003 –
„Зовем се Владимир П. Рођен сам 1948. године у сарајевском приградском насељу Пофалићи. Ово насеље лежи на падинама Хума. Сваки објекат је подигнут на српској земљи, од Фабрике дувана, па до телевизијског торња на Хуму. Овај рат је показао да то није случајно. Цијели сценарио насељавања Пофалића био је увезан у перфидну политику фундаменталистичког плана.
Тако је брижљиво припремана и осмишљена муслиманска демографска политика, чији је једини циљ био развлашћење сарајевских Срба преко национализације њихових посједа и додјељивање тих посједа Санџаклијама, чији је број пред рат достигао цифру од 200. 000 досељеника…
Пофалићке Србе су напале њихове комшије Санџаклије. Дана 15. маја 1992. јаке муслиманске формације, предвођене Драганом Викићем и Јуком Празином, са преко 5.000 добро наоружаних џихад ратника, крећу на Пофалиће. У Орловачкој улици Мирсад Бунгур убија Рајка Савића. Потом су убијени Млађен Братић, Бранко Јеремић, Бранко Бозало, Војин Вукадин, Слободан и Неђо Оџаковић, док су заклани брачни пар Мирко и Роса Савић. Сјекиром је на кућном прагу убијена старица Вида Братић.
То су биле само опомене осталим српским породицама, а било их је у овом насељу око 200, шта их чека. Дана 16. маја Пофалићи су нападнути из пет праваца. Били смо у окружењу. У паничном страху српске породице се повлаче према Хуму, а затим на брдо Жуч. Приликом повлачења у насељу су остали само болесни и непокретни, који ће тај дан бити поубијани на звјерски начин.
Колона жена, дјеце и стараца, која се повлачила, пресјечена је. Са Хума су одјекивали јауци и запомагања. Колона, практично преполовљена кретала се у паничном страху према брду Жуч. На првом стајалишту примијетили су се велики губици…
Тек кад смо се искупили на брду Жуч, видим да су скоро све фамилије преполовљене. Џихадлије су се окомиле на цивиле. Јауци жена и дјеце, дозивање рањеника. Џихадлије су се кретале иза брда Хум и у том крвавом походу кога год су затекли, па било жена, дијете, старац или рањеник, метак у чело. Са Жучи несретни Срби гледају како горе њихове куће…
У том крвавом пиру учествовао је и новинар Омер Габела. Тај Габела је довео сарајевску телевизију која је снимила заробљене Србе и, наравно, то снимање је начињено у муслиманским кућама. Пред пушчаним цијевима ти несрећници су говорили како их нико не дира, да би се тако свијету показало како је ово мултиетничка и мултиконфесионална држава. Старина Станко Пикулић, који је говорио пред камерама, убијен је послије емитовања те емисије. Углавном, сви они Срби који су се том приликом нашли у кадру, крајем љета 1992. нису више били међу живима. И још нико није нађен, убијени су и затрпани по хумским ривоточинама…“
Добровољачка
„ … На састанку у команди Сарајевске војне, генерал Кукањац, генерал Мекензи и Изетбеговић договарају извлачење војске. Изетбеговић гарантује сигурност. Наивни Кукањац, иако је обавијештен о плану напада на колону, повјеровао је Изетбеговићу… Код школе „Бранко Лазић“ колона је пресјечена, конвој је нападнут зољама и осама, и пјешадијским наоружањем. У том кркљанцу се нашао и неизбјежни дезертер из ЈНА Јово Дивјак, потоњи генерал такозване Армије БиХ. Према свједочењу Мекензија Кукањац је хтио да изађе из оклопног возила и да се врати натраг, на шта му је генерал Мекензи рекао: ‚Ако изађеш, мртав си.’ Умјесто Кукањца вратио се Мекензи и видио запаљене камионе, али без иједног живог или мртвог војника ЈНА. Био је фрапиран каквом су брзином муслимани уклонили живе и убијене војнике ЈНА. Та чињеница јасно говори како је овај масакр пажљиво припреман.“
Хроника Сарајевског пакла
Лична изјава број 71/00449
Година 1992. у Сарајеву. Мјесец април. Градом патролирају разне војске, свака сарајевска авлија има своју армију. Појавили су се они у црним усташким униформама, који су се враћали са хрватског ратишта. Моји, супруга, син и ташта, одлазе код родбине у Војводину. У стану остајемо таст и ја. Цио април – сеобе, ко год може и има гдје одлази без обзира на националност. Прави рат почиње 5. маја 1992. године, тада гори главна сарајевска Пошта и гину војници ЈНА у запаљеним транспортерима на Скендерији и код Позоришта. У мом кварту почињу први прогони и затварања Срба. Људи су збуњени, нису свјесни ситуације, бјежали би, али је немогуће, град је затворен унутра.
Погинуо је мој комшија Небојша Миловановић: убио га наш комшија из улице, јер је на Небојшиној згради свјетлећа реклама помоћу које, наводно, Небојша даје сигнале четницима за гранатирање.
Генерал Кукањац дефинитивно преузима улогу негативца у овој драми – бива заробљен у Команди војне области, после чега ће се догодити, почетком маја, масакр војника у Добровољачкој улици.
Ја сам са прозора стана, кроз Парк цара Душана, гледао тај масакр, хистерично, помахнитало урлање Зелених беретки, и збуњене, преплашене војнике, које џихадлије скидају са камиона, извлаче из кола и наређују им да се скину голи, а потом да легну на асфалт – чују се пуцњи…
То је почело много раније. Док сам још радио, Осман Џомбић, предратни криминалац, средином 1991. године, повјерава ми како су се муслимани организовали и основали Патриотску лигу… У свим предузећима се штампају неке пропуснице за улазак. Наравно, Срби све мање добијају те пропуснице и дозволе… Од 1.500 Срба, колико их је било у ПТТ-у, крајем 1993. године остало их је око 20. У неко доба доведоше за директора неког младића Чајића, који је завршио медресу. Већ се тада дало примијетити како систематски уништавају телекомуникацијску опрему, да би од међународне заједнице добили нову. Што је, уосталом, и било половином 1993. године…
Уз све невоље које је донио рат, нема струје, воде, нема хране, гријања, Србе прате додатне, стрепе људи за свој голи живот. Ако изађеш на улицу, хватају те разне рације. Најгоре је ако те ухвате они из Десете брдске бригаде, јер воде на Требевић на копање ровова, одакле се Срби ријетко враћају живи. Горе је, на Богушевцу, највеће стратиште сарајевских Срба. Ту у провалије Казани бацају побијене Србе…
Почетком 1993. погинуле су још двије моје комшинице. Нађене су убијене у својим становима. Из града се може само изаћи преко црних канала. До информација је тешко доћи, јер се нико никоме не смије повјерити. Неки ипак изађу, неке ухвате, неки погину. Група са којом сам и ја покушао изаћи доведена је право на полицијски пункт. Ту клопку су њихови медији окарактерисали као хватање четника, терориста, који су покушали побјећи из привремено окупиране територије.
Прво Добриња злогласни затвор „Сунце“, подрум без свјетла, са отвореним клозетом, без воде и свакоме по једно мемљиво ћебе… На саслушању траже да признамо. А шта да признамо? Од мене траже да признам шпијунажу у сарајевској Пошти гдје сам радио. На саслушањима се мијењају разни специјалци, а каква су била та саслушавања рећи ће вам сваки Србин који је био тамо. То се не може описати. Међу њима мој бивши ученик из Машинске школе, неки Агић. ’ Ево га ,мој професор, ћетник, пошао да бјежи, сад ћемо му ноге поломити’… Сломили су ми носну кост, грудна кост напрсла, поткољенице натекле, не могу на ноге. Тијело потпуно сломљено. Пребацују нас у затвор који носи име криминалца Рамиза Салчина. У том затвору све се догађало што може пасти на памет поремећеним умовима…
После четири мјесеца пребачен сам у Централни затвор. Тамо смо затекли и муслиманске затворенике. Била је то чудна мјешавина људи, Срба интелектуалаца, преко 40 високообразованих, који су читав живот радили и градили Сарајево, и ето ти људи су сада помијешани са сарајевским лоповима, криминалцима и кољачима, с том разликом што су и у затвору ти криминалци били у повлашћеном положају…
То су све убице, све до једног. И сада, замислите, требало би заспати ту поред њих у истој просторији. Не, немојте ме питати јесам ли спавао. Само ћу вам рећи да сам послије изласка спавао у једном комаду цијели мјесец дана, па ми се чини да се више никада нећу наспавати како би требало.“
Радован Б.
„Ни данас ми није јасно како сам преживио то батинање, у некој остави која је служила за притварање. Зидови су били крвави. Ту су ме тукли 24 сата, свим и свачим: кундацима, дрвеним палицама, челичним кабловима; нарочито ме млатио неки Качар коме је наводно погинуо брат. Као да се такмиче ко ће ме више тући, немилосрдни су, посебно Мухамед Хаџић. Пошто нисам имао никаквих докумената код себе, питали су ме ко сам. Углавном носе чарапе на лицу. ‚Скини гаће.’ Скинуо сам. ‚Четник’, рекао је један, ‚мајку му четничку јебем, донеси Јусуфе клијешта.’ Само сам осјетио страшан бол као да су ми ишчупали спловило. Падам у кому. Не знам колико сам био у коми, када сам дошао свијести, лежао сам у неком подруму, на мени је била крвава сва одјећа, као да је извађена из казана смрти… Стрпали су ме онако мокрог и крвавог у гепек неког ‚голфа’. Готово је, мислим. Изнијели су ме на неком ћебету, чујем отварају се неке капије, једна, друга, па онда врата. Не могу очи отворити од отока на лицу. Био сам у ствари у Централном затвору… На носилима ме носају кроз неке ходнике. Особље се успаничило. Трче. А онда неко рече да сам четник. Истресају ме са носила као што се истреса ђубре на бетон. Чекам хоће ли сада навалити руља да ме дотуче…“
Изјава Стојанке Кретије
„Док сам се враћала са посла 4. априла 1992. заустављају ме четворица ‚Зелених беретки’, у црним униформама са зеленим береткама на глави, младићи, који су ме брутално стрпали у ауто, завезали ми очи неким повезом… Држе ме подруку, силазимо низ неке степенице… Кад су ми скинули повез са очију видим у једном углу сједи дјевојчица, прихватила кољена рукама и плаче. Касније ми рече да има непуних 16 година… Прве ноћи дошли дванаесторица у црним униформама. Пијани су. Прво су се иживљавали на Јелени. Вриштим. А онда сам дошла и ја на ред. Никога не познајем. Чекају нешто. Онда се појавио он. Касније сам сазнала од мојих пријатеља да је то Исмет Бајрамовић Ћело. Он ме је први силовао, с обзиром на то да сам била невина, тукао ме, шамарао тако да сам губила свијест, натјерао ме на орални секс. Онда су дошла још двојица који су ме држали за ноге. Једнога ословљавају Алибаба. Силују ме сва тројица, једном, па још једном. Ређају се на мени и на Јелени. То је трајало цијелу ноћ. Ту смо Јелена и ја остале 25 дана, и то се понављало сваки дан и сваку ноћ када долазе нове и нове групе беретки. Та је несрећница и послије мог пуштања остала ту. Сигурна сам да више није жива, јер је била толико исцрпљена да се једва држала на ногама… После 25 дана дошао је Ћело, који је рекао да ме пушта јер га је молио неки мој пријатељ. Напоменуо је да никоме ништа не говорим иначе ће ме заклати… Послије изласка поново сам се вратила пријатељима Е.Т. и његовој жени Радмили. Послије мјесец дана сам осјетила да сам трудна. Ти пријатељи су ме одвели на гинекологију да прекинем трудноћу – услов је био да потпишем изјаву како су ме силовали Срби. То сам одбила, пошто сам ја попљувана и опогањена зашто да опоганим свој народ, вјеру којој припадам… Ви то стање духа не можете да схватите, на једној страни је мржња, на другој материнство…“ Стојанка је родила женско дијете на Гинеколошко-акушерској клиници у Београду.
Хроника Сарајевског пакла
Свједочење Бранка Е.
„Што се тиче ‚Виктора’ (касарна ‚Виктор Бубањ’- прим. аут) то није затвор, то је логор у којем су упражњаване све врсте мучења, од батина, глади, жеђи, до тога да је 13 Срба било смјештено у шест квадрата ћелијског простора. Понекад би нас оставили да ту вршимо велику и малу нужду. Ако би неко од нас замолио да изађе у клозет, то би било погубно за њ, наиме, кад би из клозета изашао тај несрећник на ходник, на њ’ би навалила руља, па удри и гази. Такве би на ћебету уносили у ћелију и, наравно, више никоме није падало на памет да иде у клозет. Људи падају у кому. Поједоше нас ваши…“
Изјава Наде Р.
„Око 22. маја 1992. године двојица припадника Изетбеговићевих ‚Зелених беретки’ су око 16,30 часова упали у наш стан и наредили ми да пођем са њима, само да дам неке информације, па ћу се одмах вратити, рекли су мојим родитељима. Родитељи су остали у стану. Убацили су ме у неки комби у којем су биле већ двије Српкиње. Познавала сам их. Т.Н. је имала двадесет и двије године, а Л.Р. двије године више. Наравно ухапшене смо без икаквог налога. Одвозе нас у ‚Виктор Бубањ’, бившу касарну ЈНА, у којој смо затекле још три Српкиње мојих година, двадесетогодишњу А.С., те коју годину старије Д.К. и Ј.Н. Друге дјевојке су доводили касније. Дјевојке које смо ту затекли су нам рекле да су силоване од стране муслиманских војника. Први пут су ме силовали неки Пипица и Самир Малајхоџић. Редовно нас је силовало, и наравно, злостављало по двадесетак њихових војника. Силовања су вршена у просторији гдје смо биле смјештене, тако да су то и друге дјевојке морале гледати. У једну малу просторију изводили су нас и приморавали на орални секс. Ја нисам остала у другом стању јер ми је једна муслиманка, Р.З., дотурала пилуле за контрацепцију. Нажалост, Д.К. је остала у другом стању, али је имала спонтани побачај. Наравно ту није било љекара и не знам је ли остала жива. Имала је само 20 година. Такође и Б. Ј. је остала у другом стању, али је сама себи после три и по мјесеца трудноће пробушила водењак. Пуно је крварила и рана јој се инфицирала. Та дјевојка је страшно пропатила.
Весни Суботић, двадесетогодишњакињи, која је доведена послије нас, муслимани су убили оца, мајку и старију сестру. Када ју је један муслимански војник покушао силовати, она је разбила флашу од воде која се случајно затекла у ћелији и крхотине му забила у леђа. Он је искрварио, а њу су одмах потом убили, испаливши јој пред нама три метка у груди…“
Свједочење малољетне Хелене К.,
Малољетна Хелена К. Која је у другој половини априла 1992. године имала 15 година, одведена је из стана у Скадарској 22. Њу су одвели тројица муслиманских војника у униформама „зелених беретки“. Један од њих звао се Самир. Хелена је одведена у бараке у којима су становали радници ГП „Босна“, гдје су је задржали пет-шест часова. Осим Самира, силовали су је још двојица припадника „зелених беретки“. Након силовања запријетили су јој да ће је убити ако иком каже шта су јој радили, послије чега су је пустили. Хелена је посвједочила да су у истом објекту Самир и његова група силовали још 14 српских дјевојчица. Њена мајка Х.З. је случај пријавила Центру службе јавне безбједности Сарајево, али упркос томе случај није ни покренут и починиоце нису ни покушали да пронађу…
—
Максуз селам пробосанским курсаџијама и МАЈДАНОВЦИМА Николаса Хила, Патрика Муна и Конрад-Аденауер Штифтунга, „првацима“ Савеза за пробосанске „промјене“,
Босић-Порошенку, Тадић-Кличку, Иванић-Јацењуку, Чавић-Тјагнибоку, О’брену О’меру Петровићу-Турчинову, Зехрудину Здравку Полумјесечићу-Јарошу, Пандуревићки-Тимошенко, Мирославу Којићу-Ћоркану…
Мистер Влади „Гебелс“ Тришићу, $лоби УСАИД Ва$ковићу, Žurnalovcima јаранима и колегама му Емиру „1. март“ Суљагићу, Андреју НиколаидисU, Бакиру Хаџиомеровићу, хануми, „златној“ Љиљи „НЕД-Бета“ Ковачевић Небојши „БУКА“-БНТВ Вукановићу, УСАИД-Ковачевићу, јебозовној Жужани Рађен… и осаталим многобројним „и$траживачима“ УСАИД-а, НЕД-а, Сороша, НДИ-ја, ИРИ-ја…
Хроника Сарајевског пакла
Свједочење Бранка Е.
„Што се тиче ‚Виктора’ (касарна ‚Виктор Бубањ’- прим. аут) то није затвор, то је логор у којем су упражњаване све врсте мучења, од батина, глади, жеђи, до тога да је 13 Срба било смјештено у шест квадрата ћелијског простора. Понекад би нас оставили да ту вршимо велику и малу нужду. Ако би неко од нас замолио да изађе у клозет, то би било погубно за њ, наиме, кад би из клозета изашао тај несрећник на ходник, на њ’ би навалила руља, па удри и гази. Такве би на ћебету уносили у ћелију и, наравно, више никоме није падало на памет да иде у клозет. Људи падају у кому. Поједоше нас ваши…“
Изјава Наде Р.
„Око 22. маја 1992. године двојица припадника Изетбеговићевих ‚Зелених беретки’ су око 16,30 часова упали у наш стан и наредили ми да пођем са њима, само да дам неке информације, па ћу се одмах вратити, рекли су мојим родитељима. Родитељи су остали у стану. Убацили су ме у неки комби у којем су биле већ двије Српкиње. Познавала сам их. Т.Н. је имала двадесет и двије године, а Л.Р. двије године више. Наравно ухапшене смо без икаквог налога. Одвозе нас у ‚Виктор Бубањ’, бившу касарну ЈНА, у којој смо затекле још три Српкиње мојих година, двадесетогодишњу А.С., те коју годину старије Д.К. и Ј.Н. Друге дјевојке су доводили касније. Дјевојке које смо ту затекли су нам рекле да су силоване од стране муслиманских војника. Први пут су ме силовали неки Пипица и Самир Малајхоџић. Редовно нас је силовало, и наравно, злостављало по двадесетак њихових војника. Силовања су вршена у просторији гдје смо биле смјештене, тако да су то и друге дјевојке морале гледати. У једну малу просторију изводили су нас и приморавали на орални секс. Ја нисам остала у другом стању јер ми је једна муслиманка, Р.З., дотурала пилуле за контрацепцију. Нажалост, Д.К. је остала у другом стању, али је имала спонтани побачај. Наравно ту није било љекара и не знам је ли остала жива. Имала је само 20 година. Такође и Б. Ј. је остала у другом стању, али је сама себи после три и по мјесеца трудноће пробушила водењак. Пуно је крварила и рана јој се инфицирала. Та дјевојка је страшно пропатила.
Весни Суботић, двадесетогодишњакињи, која је доведена послије нас, муслимани су убили оца, мајку и старију сестру. Када ју је један муслимански војник покушао силовати, она је разбила флашу од воде која се случајно затекла у ћелији и крхотине му забила у леђа. Он је искрварио, а њу су одмах потом убили, испаливши јој пред нама три метка у груди…“
Свједочење малољетне Хелене К.,
Малољетна Хелена К. Која је у другој половини априла 1992. године имала 15 година, одведена је из стана у Скадарској 22. Њу су одвели тројица муслиманских војника у униформама „зелених беретки“. Један од њих звао се Самир. Хелена је одведена у бараке у којима су становали радници ГП „Босна“, гдје су је задржали пет-шест часова. Осим Самира, силовали су је још двојица припадника „зелених беретки“. Након силовања запријетили су јој да ће је убити ако иком каже шта су јој радили, послије чега су је пустили. Хелена је посвједочила да су у истом објекту Самир и његова група силовали још 14 српских дјевојчица. Њена мајка Х.З. је случај пријавила Центру службе јавне безбједности Сарајево, али упркос томе случај није ни покренут и починиоце нису ни покушали да пронађу…
—
Максуз селам „тројанским коњима“, пробосанским курсаџијама и МАЈДАНОВЦИМА Николаса Хила, Патрика Муна и Конрад-Аденауер Штифтунга… „првацима“ Савеза за пробосанске „промјене“,
Босић-Порошенку, Тадић-Кличку, Иванић-Јацењуку, Чавић-Тјагњибоку, О’брену-О’меру Петровићу-Турчинову, Зехрудину Здравку Полумјесечић-Крсмановићу-Јарошу, Мићи-„Менструацији“, Пандуревићки-Тимошенко, Мирославу Којићу-Ћоркану…
Мистер Влади „Гебелс“ Тришићу, $лоби УСАИД Ва$ковићу, његовим „Žurnalovcima“, јаранима и колегама Емиру „1. март“ Суљагићу, Андреју НиколаидисU, Бакиру Хаџиомеровићу, хануми, „златној“ Љиљи „НЕД-Бета“ Ковачевић, Тришином Небојши „БУКА“-БНТВ Вукановићу, УСАИД-Ковачевићу, јебозовној Жужани Рађен-Мун… и осаталим многобројним „и$траживачима“ УСАИД-а, НЕД-а, Сороша, НДИ-ја, ИРИ-ја, Оштре нуле, Транспаренси интернешнела, Центра цивилних иниЦИАтива, ИниЦИАтиви младих за љуЦка „права“…
А посебан селам Босићевом сарајевском хаирлији Шаћ’ру Филандри. Шућур Аллаху… и Бакиру… и Конраду… и Николасу… и НЕД-у… и УСАИД-у…. и EPP-у (Европској народњачкој партији… ЕКХБЕР!
Гледам на АТВ сада Драгана Бурсаћа, који каже да је ово некрофилија, што можда и јесте, узимање политичких поена на мртвим људима. Но сјетих се да је исти Бурсаћ стицао славу у несрпског живља, „копајући“ по Томашици. Сада је добио и награду „Срђан Алексић“. Чисто сумњам да би покојни Алексић био дио клике, која се позива на његово име и злоупотребљава га. Није ли то управо некрофилија?
Рекао сам давно Пухалу да нису проблем њихови ставови, већ чињеница да они јако лијепо живе наплаћујући те ставове, тј. на костима тих жртава. Тако и сада Кошарац срамно покушава узети још четири безобразно преплаћене године на костивама српских жртава у Сарајеву. Прије само неколико дана Додик је једнако срамно одликовао на почетку кампање породице погинулих.
А ове двије цијеви и жица, то је срамота над срамотама. Многи су имали добре коментаре, па да не понављам. Ништа им није свето!x-(
Zvjersko izivljavanje nad ovim narodom nastavlja se. Snsd je krdo zvjeri, hijena, kojima nista sveto nije. Ovaj krst je pissanje na sve nase zrtve, na nasu vjeru, na narod.
Svi vi sto branite zvjerstvo ove vlasti, zapitajte se dobro sta ce vam biti sa potomstvom, nece bogatsvo od BOGA milost kupiti!
Извињавам се коментаторима, нисам прочитала све.
Симче, сврха спомен обиљежја је спомен на страдале. Ако га је неко подизао са неким другим циљевима то је његова ствар. Изнад Сарајева, на територији Републике Српске, треба да постоји спомен обиљежје које ће да свједочи да је у том граду почињено највеће етничко чишћење у Европи послије Другог свјетског рата, да су тамо Срби масовно убијани и да их данас тамо више нема и нема никакве потребе за неким објашњавањима некоме. Ми немамо право да ћутимо. Дакле, једино што је овде проблем јесте то што је подигнуто нешто, не знам шта је ово… без да је освјештано и без окупљања породица страдалих и удружења. Чим прије је потребно поставити крст, бар, дрвени као привремено рјешење и отпочети са пројектом изградње спомен капелице на том мјесту.
Скрећем пажњу да нико ништа није градио на територији ФБиХ већ искључиво на територији Републике Српске (тамо ни свијеће без специјалаца не могу да се запале). Шта неко мисли о томе шта ми градимо на нашој територији је ирелевантно и не видим уопште чему потреба да се некоме објашњава.
Склањање, немамо право на исто, у име било чега. Ми немамо право да ћутимо у име неког наводног суживота. То онда није мир и није суживот. То смо имали, у оно вријеме. Видимо какве су посљедице.
Мислим да треба да се успостави принцип реципроцитета. Могу они на нашој или ми на њиховој територији да градимо само уз реципроцотет, који сада није испоштован јер су на територији Српске многа муслиманска и хрватска спомен обиљежја, док тамо нема српских. Такође, српска спомен обиљежја на територији Српске су мета (Црни врх нпр.). С том праксмом мора да се престане.
Дакле, када успоставимо принцип реципроцитета, може да се гради и у Српкој. Док се не успостави принцип реципроцитета нека свако гради на својој територији шта мисли да треба.
П. С. Слажем се са твојим приједлогом да би било боље да на територији федералног Сарајева буде спомен обиљежје. Међутим, то није реално за очеекивати. Видиш шта се дешава за парастос у Добровољачкој сваке године. Каква је процедура, каква су понижавања жртава и какво је обезбјеђење потребно само да би се запалиле свијеће. Ми немамо више времена да ћутимо јер пролази вријеме, о страдању Срба нико не говори, а оно о чему се не говори тумачи се као да се није десило. И о жртвама из Другог рата смо почели да проговарамо тек недавно. Не смијемо да дозволимо да опет прође 50 г.
До тада, реципроцитет и свако на својој територији, како рекох, нека гради шта мисли да треба.
Ne kontam ovu priču o inatu. Odakle ta ideja? Naravno da na brdu iznad Sarajeva treba postaviti krst i naravno da se taj krst treba vidjeti iz svake mahale, iz svakog stana, sa svake sarajevske terase i prozora. Zašto bi to bio nekakav inat? Sarajevo je i srpski grad i taj budući veliki krst jasno će govoriti da se Srbi nisu odrekli Sarajeva i da ga i dalje misli graditi.
Ово што је СНСД-е поставио је веће понижење сарајевским Србима, од оног што су у рату доживљавали од муслиманских власти у Сарајеву.
Ово што је СНСД-е поставио је веће понижење сарајевским Србима, од оног што су у рату доживљавали од муслиманских власти у Сарајеву.
Лако је вама из Банја Луке критиковати, шиљити и филозофирати. Ми који смо побјегли из Сарајева имамо право одати пошту нашим настрадалим комшијама, родбини и пријатељима. Наше су куће горјеле по Сарајеву и имамо право да поставимо обиљежје. Даће Господ да на овом мјесту једног дана никне спомен храм у сјећање на наш егзодус и страдање.
Daj molim te – 20 godina od rata su aktualizivali to pitanje 15 dana pred izbore – nemojte me zajebavat – opet kažem – najbolje je prekinuti s ovom temom – šta god da neko kaže, uključujući i mene – u ovom slučaju – manje-više – koristi te ljude… ovo nije ni stvar opšte kulture… ovo je zdrav ili nezdrav razum…
Ja završavam…