Отворено писмо Милана са барикада

Док ти чуваш плату ја чувам свој дом. Сестру сам изгубио али нећу мајку. Оца сам изгубио али нећу очевину. Бранићу и мајку и огњиште док сам жив док ти браниш фотељу и новац а ја ти правим проблем како кажеш.

Да ли би ту цев коју си синоћ упирао у мене искористио када би добио наређење? Како можеш пред своју децу знајући да си учествовао да се одузму моја? Како можеш наређење да ставиш испред свог народа, морала и правде? Како уопште наређење можеш да ставиш испред једног поштеног и честитог човека?

Мој отац је погинуо бранећи отаџбину као твој колега, полицајац. Када би само знао да му је сина рођеног, његов брат по дужности у одбрани мира и отаџбине, угурао цевком аутомата у шиптарску злочиначку квази-републику.

Има ли срца под том фантомком? Чије је то срце?

Док себи смишљаш оправдања мисли и о томе како си ноћас издао своју децу, свог палог саборца, своју отаџбину којој си дао заклетву, свој народ који си се заклео да чуваш. Правиш границу између Србије и њеног срца. Између нас Срба на Косову и вас Срба из централне Србије. Докле иде то. Има ли Бога у теби?

Искрено,

Милан са барикада, момак који брани очевину