Ослушкивање тишине на Малом Зејтинлику

Све чешће долазим овдје, рече док је спуштао поглед са бијелог мермерног крста. А раније сам долазио ријетко, једном годишње, на задушнице. Пише Вукашин Беатовић На тренутак је заћутао, као да је скупљао снагу да каже оно што је желио. На његовом лицу примијетио сам благу несигурност коју је брзо разнијела громогласна тишина Малог Зејтинлика. […]

петак, 25 септембра, 2015 / 21:31

Све чешће долазим овдје, рече док је спуштао поглед са бијелог мермерног крста. А раније сам долазио ријетко, једном годишње, на задушнице.

Пише Вукашин Беатовић

На тренутак је заћутао, као да је скупљао снагу да каже оно што је желио. На његовом лицу примијетио сам благу несигурност коју је брзо разнијела громогласна тишина Малог Зејтинлика. Потом је ставио руку на хладну крстачу и испричао причу која ме дуго прати, па сам ријешио да је запишем. Да остане.

– Док сам био дијете ово гробље за мене је представљало сусрет са оним од чега сам бјежао. Нисам могао да прихватим да је отац погинуо док је бранио Илиџу. Дубоко у себи потискивао сам губитак и са људима о томе нисам говорио. Нисам имао снаге. Ријечи су застајале у грлу, па су ми сузе навирале на очи при помисли да поменем његово име.

Било ми је шеснаест година када сам први пут закорачио на ово мјесто.

Прије него што смо кренули на Романију, гледао сам кроз прозор нашег новог дома – у Братунцу је падао снијег. Преда мном су биле бројне слике рата у Сарајеву. Дјеца која су откривала свијет под оловним небом, осуђена су да се боре и да одрастају са сумњом да се иза јелика и оморика непрекидно смјењују наоружане страже и спремају нове битке.

У мени је, пред тај први полазак на зимске задушнице, више него икад послије, трајала битка између жеље да одем и страха од сусрета са очевим гробом. Таман кад би жеља надјачала страх, почињао би да мислим о непознатој судбини узетих људских душа и тако сам се враћао на почетак.

 На путу ка Сокоцу, слушао сам животне приче расељених Сарајлија. Људи су се распитивали за своје познанике, пријатеље и родбину. Покушавали су да сазнају гдје се ко настанио, размјењивали су бројеве телефона, адресе и поздраве.

До мене и мајке сједио је старац, а уз њега ћутљиви унук. Цијелим путем старац је понављао реченицу – Романијо горо над горама, ти си звијезда међу планинама!

Повремено би, очима пуним суза, погледао дјечака и дрхтавом руком га миловао по глави. Са краја аутобуса, често се проламао уплакани глас – Е мој Арсо, како ће мајка без тебе, само сам тебе имала… На сједишту испред, жена са дјечаком и малом дјевојчицом. Изгубила је мужа и рођеног брата, па су јој макањчад једини разлог да се бори у животу.

Тако сам у аутобусу који нас је превозио на Мали Зејтинлик, први пут осјетио истинску блискост са људима. Многе нисам познавао, штавише, први пут сам их видио, а сви су били моји јер нас је повезала заједничка несрећа, губитак најмилијих и њихово вјечно почивалиште. На путу за Романију, схватио сам да мајка и ја нисмо сами и да постоје људи који умију да испруже пријатељски повијен длан, да те чују и да те разумију. Утјехе није ни могло бити.

На Сокоцу нас је дочекала војска. Задисани регрут из Требиња са лопатом у руци, причао је да су цијелу ноћ, заједно са мјештанима, чистили сметове са гробља. Сокочанке су нудиле чајеве и водиле промрзле да се огрију. Сви су се трудили да нас дочекају што је могуће боље.

 На улазу у гробље мајка је, као и многе жене, плакала. У намјери да сачувам слабашни мир и покажем како сам тобоже зрео, трудио сам се да скренем мисли све док нисам погледао у капију на којој је писало:

„Спавајте пупољци
бурног прољећа,
Отргнути у олуји и тучи!“

Тада су ми сузе клизнуле низ лице и више их ништа није могло зауставити.

Војник по имену Душан, водио нас је од капије ка очевом гробу. Нисмо знали гдје је сахрањен. Тијело мога оца, из породичне гробнице у Мали Зејтилник, пренио је, у данима егзодуса сарајевских Срба, његов пријатељ и ратни друг. Није прошло ни пола године откако је погинуо, а мајка и ја смо оставили Сарајево са жељом да се једног дана вратимо. Ни слутили нисмо да одлазимо заувијек.

Била је, кажу, стравична зима и дубока ноћ када су га војници спустили у окађену раку. Свештеник је служио опијело и појао Њест Свјат. А ми… ми нисмо могли да дођемо на његову другу сахрану.

Док смо ишли за Душаном, посматрао сам гробље. Учинило ми се да се редови бијелих крстова простиру у недоглед и да се негдје иза романијских брда састају са јауцима унесрећених жена.

Који крст да пољубим ‘мјесто образа твога душо – кукала је старица у црнини. Из даљине се чула друга жена – гдје ћу свијеће палити до краја живота свога овако пресјечена… А онда, не знам ни одакле, зачух – кад и како ћу тебе, сине, прежалити, преплакати…

Стајао сам на очевом гробу и држао кадионицу у руци док је вјетар разносио тамјан и мирис просуте ракије. Овдје се ништа не може разумјети, помислио сам.

Људи су нам прилазили. Нису нас остављали болу. Та подмукла неман чекала је у аутобусу, да нас покори на путу до куће. Било је то најдуже и најтеже ћутање у животу.

Прошло је отад скоро двадесет година. Питање – зашто? – одавно не постављам. Божија је одлука да кроз живот газим сам. Сада долазим на Мали Зејтинлик да ослушнем тишину уз крстачу коју је подигла захвална отаџбина.

Није овај вјечни, бијели строј, који бдије на бранику отаџбине, само пука хиљада од које застаје дах. Није ово никаква тачка стављена на борбу за настанак Српске. Иза сваке крстаче стоји живот попут мог и прича слична мојој. Преплићемо се и допуњујемо.

Знају то добро они који запињу за нашу међу. Лако се познају по жељи да створе свијет себи раван и људе по својој слици. Заједничка им је мржња, која се у себи самој умножава и налази намјену.

Због таквих људи тешко је бреме наших генерација. Али, све док будемо живјели за Српску, не могу нам ништа! – рече ми на крају разговора по коме ћу заувијек памитити једно сунчано романијско јутро.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *