Орић: Жао ми је што нисам убио Филипа Моријона!

У животној исповијести објављеној у књизи "Од Газиместана до Хага и назад" аутора Авде Хусеиновића, која је промовисана прошле седмице, ратни командант одбране Сребренице Насер Орић открива бројне појединости из опкољене заштићене зоне Уједињених народа у којој је јула 1995. године почињен геноцид, први послије Другог свјетског рата на тлу Европе.

Орић у књизи тако открива да му је жао што није убио тадашњег команданта УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини Филипа Моријона. Оптужио га је како лаже када данас тврди да је он дошао да спаси Сребреничане, те оптужује француског официра да је сарађивао са српском војском.

"Да га нисмо заробили, он не би остао у Сребреници. Међународна заједница покушава да га направи херојем, међутим, он је био највећа кукавица. Оставити толико народа, жена и дјеце… Покушао је да побјегне кроз један пропуст, канал, али ми смо га ухватили и поново вратили међу народ. Такве патње које је издржао наш народ, нико није преживио. Када се вратио међу Србе, након састанка у Сребреници, он је њима рекао: ‘Идите слободно’. Сад ми је жао што га нисам убио", рекао је у исповијести Орић.

Описао је и како српске снаге нису дозвољавале да у Сребреницу уђе сол, што је довело до психичких и физичких поремећаја код становника опкољене заштићене зоне УН-а. Наводи и како су многи становници тог града у рату умирали у ужасима глади. У њиховим утробама налазили су гране, коријење, лишће, што је доводило до поремећаја у раду цријева.

Надаље, Орић износи своје ставове и о појединим људима. Чак и ратним непријатељима.

Добрим ратницима назвао је команданта "Вукова с Дрине" Милана Јоловића Легенду, "Пантере" Љубише Савића Маузера и друге. Истакао је да "смо се школски гањали", додавши како је "њих дијелила непримјетна граница од добрих ратника до ратних злочинаца".

"Опет, међу српским специјалним јединицама било је и ‘јајара’ које су имале јаку медијску промоцију. Првенствено мислим на Милорада Улемека Легију и његов ратни пут. Тај је све радио на блеф. Од прилично лажиране биографије за Легију странаца, па до ратних подвига којих уопште није било. Било га је само тамо гдје је било незаштићених цивила и пљачке", открива Орић.

Додао је како ће Легија у историју ући само по убиству премијера Србије Зорана Ђинђића 2003. године.

"Ђинђића неки Бошњаци оплакују, а он је у вријеме највећих злочина, са Караџићем на Палама, окретао вола", написао је Орић.

Описујући, такође, догађаје током његовог трогодишњег боравка у Хагу, након којег је ослобођен свих оптужби за ратне злочине над Србима, Орић је истакао више интересантних детаља. Између осталих, описао је како се десио сукоб између Ивице Рајића, Пашка Љубичића и генерала Тихомира Блашкића.

"Било је то 2004. године. То је била баш добра фрка. Упао сам међу њих да их раздвојим. Успио сам их раздвојити и спријечити тучу. Посвађали су се због пребацивања одговорности за злочине јединих односно других јединица. Ивица Рајић је на "кварњака" с леђа покушао да удари генерала Блашкића. Ја сам га ухватио за руку и блокирао", сјећао се Орић.

Описао је и како је генералу Драгомиру Милошевићу "пинцетом вадио трепушке", а да су га Слободан Милошевић и Војислав Шешељ покушавали преварити наговарањем да потпише документ којим би било доказано да је током рата био на вези са врхом Србије.

Додао је како су се Младен Налетилић Тута и Војислав Шешељ константно дружили и да су тражили да буду заједно. Имали су, навео је, цијеле филозофске расправе којима су се сви становници хашког притвора смијали.

Милана Лукића из Вишеграда, описао је као плашљивог човјека, те није могао схватити како је такав човјек починио тако страшне злочине. Лукић, навео је Орић, не може да спавати јер га прогањају вишеградске жртве које је спаљивао.

"Знао је иза поноћи такве крикове пуштати да су га ињекцијама морали смиривати", додао је.