Ој Божићу један у години…

За праве православне вјернике, посвећене црквеним и обичајним нормама, прослава Божића започела је још Божићним постом, у току кога су се макар два пута исповиједили и причестили.Уз појачане молитве и чињење добрих дијела.

На Туциндан, 5. јануара, клале су се заоблице. Прасићи или јагњићи товљени за ову прилику. Домаћини на селима обично брава кога су намијенили за печеницу посебно „гледају“. Неки су заоблице клали и у недељу, на Оце или Очеве, јер им је тако било лакше, пошто је Туциндан падао у радни понедељак. Понегдје се још задржао обичај да се крвљу жртвоване животиње нарумене образи; да буду укућани лијепи и румени цијеле године.

Ноћ уочи Бадњег дана падао је снијег; падао и велики нападао. А Бадње јутро освануло је лијепо, под бијелим покривачем од двадесетак центиметара . Али и са приличним минусом. Вјерује се да ће Срби ове године бити бритки и оштри као тај мраз. Шумарци око Рогатице су живнули од дозивања, батеријских лампи и удараца сјекира; сјекли су се бадњаци, церово дрво, а онда носили и прислањали уз куће. Уз пут се наздрављало и честитало Бадње јутро. Породице су дочекивале домаћине, прскале житом и бадњак и њих, честитали су једни другима Бадње јутро, а онда се јела погача. Топла да се једва у рукама држати могла. И припијала прекувана ракија. Не много, чашица-двије, много је посла пред укућанима. Лијепог и свечаног.

А онда су се залагале ватре. Обично кладе које се нису могле исцијепати за шпорета, квргаве и калоричне, просушене и спремне. На земљу се стави неки стари лим, да не пропада ватра од снијега, и дим-бугија. Док се чекало да се нагори довољно жара дружило се и веселило. Тамо гдје су породице веће, или гдје се више родбине удружило па пекло скупа, било је и веселије. Сад више ријетко ко окреће ручно, углавном то раде машинице направљене од аутомобилских брисача. Какав акумулатор, на њега исправлљач, исправљач на продужни кабал и ето весеља. Само потураш жар, а оно се само окреће. Петарде су праштале на све стране. Као да се чуло и понешто веће од петарди. Мало више жара под бутове, да не остане сукрвице, под главу и стомак само мало жере, да се не препече. Нек процијени и сам оцијени свако да ли је довољно печено. И по укусу.

А онда хлађење заоблица и уношење у кућу. Резање три комада од бадњака који ће се ложити уз Бадњу вечеру и Божићни доручак.

За то вријеме „школчад“ и вјерници крећу са бадњаком из „Каранфила“ и иду цијелим градом. Као некад анђели и пастири који су проносили вијест да је у витлејемској пећини рођен Спаситељ.

У 17:00 часова богослужење у препуном храму „Свете Тројице“. Много вјерника у храму и око њега. Ватра је разгорена, бадњак освећен и спреман за налагање. Три дијела. На ватру их налажу начелник општине Томислав Пухалац, Хаџи Раде познатији у граду као „Шћека“ по племену црногорском на које његује коријене, и млађана Соња, кћерка Боже Јанковића.

На бини пригодан програм КУДА „Сретење“, на ноћном небу ватромет, у рукама чаше куванога вина. Грију и тијело и душу. Хладно је, баш мразовито.

Иста свечаност је у још два храма: у цркви Светих апостола Петра и Павла на Борикама и Огњене Марије у Закому.

А онда бдење, па кад сат откуца 12:00, поноћна литургија. И причешће за оне који су постили.

У домовима, код вјерника који су се одлучили да Бадње вече прославе у кругу најмилијих, бадњак је сјечен и унесен у кућу. У Рукавицама, уз прскање житом. Што касније, јер кад се унесе, нема више никоме ни улазити ни излазити. Ако ко бане на врата он је полазник. А нико не би волио какву „чивтелију“ видјети те вечери на кућном прагу, па да му цијела година окрене тумбе: него полажајника-радована кога је сам одабрао.

Укућани се купају и облаче понешто ново на себе. Налаже се бадњак и моли Богу. Каде се иконе и цијела кућа. А онда пијукање. У сламу разастрту по кући сакрију се слаткиши и дјеца их траже. Сви се радују и веселе. Па онда вечера на слами. Сједи се на поду, не не столицама, Јела су лака, једноставна, традиционална. Чељад иду на спавање.

Полажајник гледа да превари укућање, да боље порани од њих, да их изненади и први попршће житом. У међувремену Божићна трпеза је спремна. На столу свега што је Бог дао, а домаћица спремила; „Свега, ко на Божић ујутро“ већ је ушло у народне изреке. Долази Радован. Кућа му се радује. Прилази шпорету, джара ватру, упућује најљепше жење укућанима. Они га дочекују са радошћу. Огрну га јер је озебао са дуга пута. Изују га, да му и тиме искажу посебну част. Мирбоже се, измијене свијеће између себе, и тиме, симболично, све размирице којих је било у прошлој години остављају иза себе и опраштају једни другима.

Он сједа у чело трпезе. Чесница се врти око стола. Опонашају се звукови стоке: „Бееее, мууу, њихихиии, мјааау, аввв, авввв“! неки, Богамо и вичу: „брррм, брррмм, проклизава „mbw“ задња му вуча, не воли он снијег“. Нова времена нови обичаји. Домачин ломи чесницу. Себи први комад, па редом дијели свима за трпезом; за житом с десна на лијево. Ко добије паре, пратиће га цијеле године. Ко весељак, радоваће се. Ко пасуљ, окопаваће га. Мени не западе никакво слово, али ми писање не гине. Читаве године.

Хајде, доста за данас. Да се једе и пије, Ко може и смије. А онда обићи старог родитеља, отворити му врата за Божић и обрадовати га. А од нафаке са стола подијелити и онима који немају. Да се и они Божићу обрадују и да знају да је стигао. Једном у години.

Мир Божији, Христос се роди, заиста се Христос роди!

Зоран Јанковић