Милан Благојевић: Образовање и Република Српска

Гледам и слушам жучну полемику српских политичких странака, која се ових дана одвија у Републици Српској на тему њеног (не)уласка у НАТО. Једни кажу да тзв. Програмом реформи нисмо ушли у тај савез, док њихови опоненти тврде супротно.

среда, децембар 4, 2019 / 19:51

Гледам и слушам жучну полемику српских политичких странака, која се ових дана одвија у Републици Српској на тему њеног (не)уласка у НАТО. Једни кажу да тзв. Програмом реформи нисмо ушли у тај савез, док њихови опоненти тврде супротно. Али, та полемика не одвија се само у скупштинским клупама, већ и у нашој јавности која је и по том питању дубоко поларизована, при чему свака од страна за себе тврди да својим ставовима више брине о Републици Српској од оне друге стране.

Дакле, пуна су нам уста Републике Српске и, рекло би се, бриге за њу, али нас стварност снажно демантује. Ево само два примјера, у мору већ познатих, који то потврђују.

Већ годинама имам уобичајену маршруту којом идем на посао у Окружни суд у Бањалуци, гдје радим као судија. На том путу налази се на десетине објеката, разних приватних радњи, апотека, бензинских пумпи и чега све не. Гледам годинама и видим готово на свакој од њих да су њихови називи исписани само латиничним писмом, што је случај и са бројним билбордима поред пута.

Ништа другачије није ни у осталим дијеловима Бањалуке, а ни у другим градовима у Републици Српској. Другим ријечима, готово да нигдје нема ћирилице као српског писма, па се просто изненадим, толико навикнут на латиничне натписе, када понегдје угледам понеки стидљиво исписан ћирилични натпис на ријетким приватним радњама чији власници су се одлучили да то учине.

Зар то не говори о нама? Наравно да говори, због чега није на мјесту да само осуђујемо наше политичаре, а да истовремено не видимо и не признајемо сопствени гријех.

Ништа другачије ствари не стоје и када је ријеч о другом примјеру који је, као и онај претходни, доказ наше српске аутодеструкције. Прије неколико дана у суд у којем радим стигла је одлука Уставног суда БиХ, број АП-3174/17 од 19.9.2019. године. Не улазећи у изреку и образложење одлуке, овдје хоћу да истакнем бројне показатеље садржане у њој који нам, попут знакова поред пута, указују на нашу аутодеструкцију.

У одлуци се наводи да је Парламентарна скупштина БиХ 2003. године донијела Оквирни закон о основном и средњем образовању у БиХ, којим је (у члану 1) прописано да се њиме уређују циљеви и принципи предшколског, основног и средњег образовања и да су сви органи власти дужни да их поштују и примјењују.

Један од циљева образовања је, како стоји у члану 3. тачка д) Оквирног закона, "развијање свијести о припадности држави Босни и Херцеговини”. У члану 43. истог закона је прописано да ће заједничко језгро наставних програма "обезбиједити да се кроз васпитно-образовни процес развија позитиван однос и осјећај припадности држави Босни и Херцеговини”, након чега је чланом 59. прописана обавеза да се сви закони у ентитетима којима је уређена област образовања ускладе с одредбама тог Оквирног закона.

Дакле, овим је савезни законодавац (којег чине и посланици и делегати изабрани у Републици Српској) наметнуо обавезу не само законодавцу Републике Српске, већ и свим њеним установама васпитања и образовања да дјецу у предшколским установама те ђаке у основним и средњим школама могу васпитавати и учити да развијају позитиван однос и осјећај припадности само према држави БиХ.

Није споран однос према држави, већ је проблем (и вид наше аутодеструкције) то што је наведеним одредбама савезног закона на посредан начин забрањено Републици Српској да, на примјер, у свом закону о основном образовању пропише да је циљ тог образовања и развијање код дјеце позитивног односа, односно осјећаја припадности и Републици Српској. Усљед наведене забране ниједна основна или средња школа не смије то овдје, у Републици Српској, ни да спомене у својим наставним програмима.

Смо тиме се може објаснити чињеница да у Закону о основном образовању и васпитању у Републици Српској (како оном из 2008. тако и важећем закону из 2017. године) законодавац приликом одређивања циљева основног васпитања и образовања није смио ни помислити да пропише да је један од тих циљева развијање позитивног односа и свијести код дјеце о њиховој припадности и Републици Српској. Таквих ријечи напросто нема нигдје у том закону.

У Закону о средњем образовању и васпитању у Републици Српској законодавац је отишао и даље, прописавши (у члану 29. став 7) да наставни план и програм у средњим школама мора бити усклађен са заједничким језгрима наставних планова и програма из Оквирног закона о основном и средњем образовању у БиХ. А у члану 43. тог Оквирног закона се, како је већ указано, прописује да тзв. заједничка језгра дозвољава само развијање позитивног односа и осјећаја припадности БиХ.

То значи да се у плановима и програмима средњих школа може навести да је њихов циљ једино развијање позитивног односа и осјећаја ђака да припадају само БиХ, а не да припадају и Републици Српској.

Трагична страна цијеле ове приче је у томе што су за наведени Оквирни закон о основном и средњем образовању у БиХ гласали и они који су у савезни парламент изабрани из Републике Српске, а изабраше их и они на чијим су трговинским радњама, кафићима, бензинским пумпама и другим објектима називи фирми исписани искључиво латиничним писмом. У те изабране савезне парламентарце спада и свих пет делегата Срба у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ, без чије сагласности ниједан, па ни овај Оквирни закон, не може бити усвојен.

Но, ти српски делегати (и представници Српске) заборавише на то, као што су заборавили и на потребу да циљ образовања треба бити и развијање код дјеце и ђака њиховог позитивног односа и осјећаја припадности Републици Српској. Када то заборављају одрасли, онда нас наша дјеца не треба да чуде.



12 КОМЕНТАРА

  1. Ljetos pantelino u Bijeljini.
    Na trgu bar 2000 omladine obučene u ritmičke majice Kosovo,Republika Srpska bastion srpstva i slične maloumnosti, sve trešti od muzike Beogradskog Sindikata, zastave i onda odjednom ezan, nakon dvije sekunde nestaje struje na trgu a ona masa izbezumljeno nijemo gleda u nebo kao zatvorenici u filmu “ bjegstvo iz šošenka“ dok slušaju operu kojoj ne razumiju nijednu riječ.
    Nisam napomenuo da se to desilo i dan ranije pa sam na osnovu toga mogao zaključiti da lokalna vlast namjerno isključuje struju i drugog dana koji opisujem u društvu srpskog bolesnika nesposobnog da shvati gdje se nalazi rekao mu da će „nestati“ struje.
    Neće, nije ni izgovorio struja isključena.
    Zato mi nije jasno šta pokušava reći uvaženi sudija Blagojević.
    Nema ništa srpsko kako u Republici Srpskoj tako ni u Bosni i Hercegovini.
    Kome to nije jasno želim mu dobrodošlicu u Bosnu i Hercegovinu, zemlju gdje će komunistička gamad koja danas komitet u crkvi prodati sve i samo budalama nije jasno za koga rade.
    Mladost u koju se Blagojević nada nema pojma, oni su žrtvena jagnjad drugova iz komiteta.
    Dogodine na Marsu!

  2. Доминантно латинично исписани називи привредних друштава, укључујући и самосталне радње, у Бањалуци, па и шире у Републици Српској, јесу гријех власника али, и превасходно, гријех политичара који нас тобоже представљају.

    Наш просјечан човјек је такав (а већина смо просјечни или исподпросјечни) да, ако га оставиш да мисли својом главом, углавном мисли погрешно.
    Посебно када је у питању заштита националних интереса.
    Али, ако га прописима натјераш да нешто чини, и ако за то (не)чињенје пропишеш оштру казну, тачније удариш га по џепу, итекако ће да то поштује и прилагоди се норми.

    Познато је да су наши људи на западу једни од највриједнијих и најдисциплинованијих.
    Наш човјек је једноставно навикао на строге прописе и команду.

    Да не кажемо на вођу, без којег једноставно није у стању да функционише.
    Према томе ; у народу се каже да риба смрди од главе, а ја бих додао, политичара.
    Оних на власти.

    Не треба кривити власнике фирми и самосталних раднји, него њихове господаре.

    Што се, међутим, тиче Оквирног закона о основном и средњем образовању, нејасно је на шта се у вези с њим односи одлука Уставног суда БиХ, и то је господин Благојевић требало да мало боље да појасни.
    Да каже у чему је суштина те одлуке.
    Да ли она потврђује оно што Благојевић тврди, тј. да је ентитетима, па и Републици Српској, забрањено да у својим прописима истиче потребу/обавезу развијања припадности.

    Ако то стоји, а ја прептостављам да не стоји, онда смо суочени са озбиљним проблемом, тј. чињеницом да је обавезујућом одлуком Уставног суда ентитетима, па и РС, ЗАБРАЊЕНО да кроз основно и средње образовање истичу потребу развијања тог осјећања, не само према БиХ, него и ентитетима.

    По мени, била би то апсурдна, контрадикторна и неодржива одлука Уставног суда, због које би ентитети могли да траже њено преиспитивање, па и заштиту националних интереса.
    Ово из једноставног разлога што забраном развијања осјећаја припадности ентитетима, Уставни суд би истовремено забранио и развијање осјећаја припадности према БиХ, с обзиром да су ентитети саставни дио БиХ, односно и тачније, БиХ је састављена од та два ентитета.

    Лично мислим да република Српска, као и други ентитет, без икаквих проблема у свом законодавству да уграде одредбе којима се од ученика основних и средњих школа тражи да развијајући осјећај према БиХ (што је по мени апсолутно легитимно и исправн) развијају истовремено и осјећај припадности према ентитету у коме живе.

  3. Слажем се Соломоне, са првом констатацијом, риба смрди од главе, наравно да је све до власти, онда до наших интелектуалаца(част изузецима), ових лицемјера и кукавица који због свог личног комодитета неће да јавно проговоре о било чему, па и о овом, по мени највећем проблему за очување српског индентитета.

    Попове, Синод, судије,тужиоце, професоре, министре, предсједнике влада и све друге ћемо смијенити, или ће их вријеме прегазити, али ако не будемо хитно и снажно дјеловали на употреби ћирилице, онда смо готови.

    Сви знају да стално то потенцирам, да сам више пута написао да је то лако проводиво,поготово у обавезном коришћењу ћирилице у свим институцијама Српске, јавним и приватним предузећима, у саобраћају, као и на другим мјестима те да ће то бити прва обавеза владе у којој се буду питали ЗЕЛЕНИ СРПСКЕ.

    Запамтите шта вам кажем, за максимум шест мјесеци власти у којој буду учествовали ЗЕЛЕНИ СРПСКЕ, нећете моћи нигдје у Српској видјети ниједан назив без ћирилице на првом мјесту-изнад, па испод ако неко хоће латиницом, или евентуално енглеским, нека то напише.

    Тиме ће бити испоштован и Устав и људска права и очуван индентитет српског народа.

    Што се тиче друге констатације, нема више позивања на витални национални интерес, то је можда могло у законском року, онда када је Закон доношен,наравно, ако тај Закон није донио Високи представник, значи, можда је могло те 2003 године, нека ме судија исправи ако нисам у праву.

    Али свакако да ове зајебанције око Закона о образовању имају хиљаду рупа, па српски народ кроз школе и на сваки други начин може да одгоји своју дјецу на основу историјских чињеница.

    Да их одгоје да сутра буду прави чувари српског индентитета, да их одгоје да воле Српску и да искрено поштују дејтонску БиХ, да их одгоји тако, све да друге ни у примисли не увриједе, напротив, те да се при том одгоју не прекрши било који Закон дејтонске БиХ, тачка.

  4. Чини ми се да је др Благојевић прва јавна личност која је нестајање ћирилице правилно повезала са просветом Српске. Можда је згода да се помене како је 1948. министар просвете Југославије потврдно одговорио на питање представника америчке ЦИЕ да ли увођење латинице и у школама у Србији значи слабљење ћирилице и везе са СССР-ом.
    Благојевић сугерише да ћирилице нема због мањкавости закона који је сачињен на нивоу БиХ, па би се могло закључити да ћирилицу данас треба бранити од унитарног Сарајева. Међутим, он не узима у обзир то што се у просвети Републике Српске користи српски правопис по коме је и ова хрватска латиница именована српским писмом. Током протеклих седам деценија ,колико траје српско двоазбучје , показало се да два писма не могу опстати у једном језику, па ће и Срби доживети поновно једназбучје, које су имали све до Друге Југославије, али сада не у својој ћирилици, него у хрватској латиници. Српски правопис није писан у Сарајеву ,него у Новом Саду ,а по памети САНУ и Матице српске. Зато се данас ћирилица мора бранити од тих назови српских националних институција, које су у суштини остале српскохрватске, односно југословенске.
    Не треба оптуживати политичаре из редова српског народа што су помогли Сарајеву да донесе закон о просвети на нивоу БиХ који је штетан по Српску, јер по питању ћирилице нису знали шта раде. Оптуживати треба прво Филолошкии и Филозофски факултет у Бања Луци .На пример, из њихових редова су аутори уџбеника „Настава граматике и правописа“ др Љубомир И.Милутиновић и мр Желимир Ж.Драгић ( рецензенти професори Радмило Маројевић и Миле Илић) ,у коме пише : „У српском језику су у употреби ћирилица и латиница“.А онда и :“Оба писма су равноправна.“ У ком уставу и закону пише да су оба писма равноправна ?Јесу та писма била лажно равноправна у српскохрватском језику у несрпској држави , али ни по уставу ни по закону нису и не могу бити равноправна у српској држави и српском језику. У Уставу је наметнуто од страног управника да су у Републици Српској у службеној употреби језик српског народа , језик бошњачког народа и језик хрватског хрватског народа. Службена писма су ћирилица и латиница. Нема разлога и сметњи да се то тумачи овако: ћирилица у српском језику , а латиница у бошњачком и хрватском језику.
    Одлично Благојевићево везивање нестајања ћирилице са просветом Соломон је изврнуо тако што би Србе натерао законом да пишу ћирилицу. Па зар није логично да Срби прво науче у просвети да је њихово писмо само ћирилица, па да се онда примењују законске мере према онима који ниподаштавају српско писмо.
    Дакле ,први кривци за страдање ћирилице су језички стручњаци на факултетима и у националним институцијама, па политичари .Тек на трећем месту су они који своје фирме обележавају хрватским писмом.
    Није згорег да још једном истакнем: нестајање ћирилице је планирано и подстицано дражавним мерама, па њу огромна већина српског народа више не доживљава као своју националну вредност .Захваљујући томе било је могуће увести и хрватску латиницу у српски правопис. Добро је неко смислио : „Друг Тито више не влада Србима ,сада влада другарица хрватска латиница.“

    1. Gospodine Vidiću, Blagojević ovdje govori o dvije različite teme, a vi ih povezaste.
      Jedna je razvijanje osjećaja pripadnosti Republici Srpskoj, a druga upotreba (neupotreba) ćirilice .
      Imaju te teme i dodirnih tačaka, ali suština Blagojevićevog teksta nije da se kaže da se zbog neupotrebe ćirilice ne razvija osjećaj pripadnosti RS.

  5. Таман када сам помислио да је Благојевић у праву када је српско самолатиничење повезао са законом о просвјети ( не уче се дјеца националним вриједностима у Републици Српској), он ипак окривљује свој необавијештени народ због запостављања ћирилице :

    „Зар то не говори о нама? Наравно да говори,због чега није на мјесту да само осуђујемо наше
    политичаре,а да истовремено не видимо и не признајемо сопствени гријех?“

    Благојевић би оправдано могао окривити све нас само онда ако се у српској просвјети учи из српског правописа да је српско писмо само ћирилица и ако је предсједник српске државе макар једном годишње рекао пред ТВ камерама да је српско писмо само ћирилица. Па ваљда прво треба рећи народу шта је српско, да би он то његовао.

    1. Da bi rekao šta je srpsko naš predsjednik (moj nije) prvo treba da bude Srbin, pa da onda oni oko njega da budu Srbi…
      Pošto to na žalost nije slučaj, ne treba da se čudimo, pardon ibretimo što ne pominje ni ćirilicu.
      Treba stvari prvo poredati da bi mogle da budu bar nabrojane po redu. A ni on sam nije u redu.

  6. Vrhovni sud Republike Srpske donio je presudu u kojoj je potpuno uvažio zahtjeve učenika i roditelja Bošnjaka iz mjesta Vrbanjci, a koji su pohađali OŠ Sveti Sava u Kotor Varoši. Ovaj sud je naložio da se uvede nacionalna grupa predmeta i provodi nastava po bosanskom planu i programu.

    Vrhovni sud RS je usvojio tužbeni zahtjev, utvrđena je diskriminacija, povreda prava na obrazovanje, jednako postupanje i naloženo je ovoj školi da uvede nacionalne grupe predmeta kao što su Bosanski jezik i književnost, Moja okolina, Priroda i društvo, Geografija i Historija, da se nastava izvodi po bosanskom planu i programu po kojem se radi u Zeničko-dobojskom kantonu i da se na tim predmetima angažuju nastavnici-povratnici.

    1. Hase, nećemo ništa. Djeca će lijepo da pišu ćirilicom, a to što će da uče iz povijesti, prirode i društva itd. nikoga i ne interesuje. Važno je da bosanski jezik govore i pišu na ćirilici.

    2. Ništa ,i Romi u RS imaju nastavu na Romskom ,zasto onds i Bosanski Kurdi kao manjina u RS nebi imali na svom jeziku ( ma kako god ga oni zvali ) ?!
      I ja sam zato da se kukolj odvoji od zita

  7. У Србији је Уставом прописана ћирилица. Па иста ситуација као код нас, можда и гора. Дакле, закон и власт ту не играју улогу.

    Аутор је потпуно у праву. Маните се ситних политичких шићара на оваквим темама.

    Фактичко стање: нема ћирилице.
    Зашто: Срби не пишу ћирилицом.
    Разлог: зато што неће да пишу ћирилицом.

    Зашто неће да пишу ћирилицом?

    Зато што је овако:
    50% комуњаре и сл. којима је свеједно,
    20% не зна,
    20% неће зато што неће,
    10% пише ћирилицом – углавном млади и образовани људи.

Оставите одговор