Обљетнице: Осам година без Ђинђића

БЕОГРАД – Данас се навршава осам година од убиства премијера Србије и лидера Демократске странке Зорана Ђинђића, који је убијен испред сједишта Владе Србије 12. марта 2003. године. Ђинђић је био први премијер Србије после пада режима Слободана Милошевића 2000. године и доласка на власт Демократске опозиције Србије. Влада на чијем је челу био изабрана […]

субота, март 12, 2011 / 08:19

БЕОГРАД – Данас се навршава осам година од убиства премијера Србије и лидера Демократске странке Зорана Ђинђића, који је убијен испред сједишта Владе Србије 12. марта 2003. године.

Ђинђић је био први премијер Србије после пада режима Слободана Милошевића 2000. године и доласка на власт Демократске опозиције Србије. Влада на чијем је челу био изабрана је 25. јануара 2001. године.

За вријеме његовог мандата покренут је процес демократизације друштва и коренитих економских и социјалних реформи у Србији, наводи се у осврту агенције БЕТА

Према оцјени западних дипломата, Ђинђић је допринио изградњи добрих односа са свим западним земљама, посебно са САД, након периода вишегодишње нестабилности.

Ђинђићева влада се снажно залагала за сарадњу с Хашким трибуналом за ратне злочине, и за вријеме те владе ухапшено је и изручено том суду (упркос важећем закону о неизручивању српских држављана) неколико хашких оптуженика, међу којима је и бивши предсједник Србије и СРЈ Слободан Милошевић.

У обраћању посланицима у Скупштини Србије 25. јануара 2001, по избору чланова његовог кабинета, Ђинђић је поручио да нова влада жели да од Србије направи „демократску цивилизацију, односно да успостави основне демократске темеље” државе.

Ђинђић је проблеме Косова и југа Србије видио и прихватао као „наслеђене”, оне које је направила претходна власт која, како је оцијенио, „није умела да проблеме решава политичким средствима”.

„Препустите нама нашу шансу да пробамо на наш начин. Ми хоћемо нову политику, да другим средствима решимо проблеме које ви нисте решили. Од економије до Косова проблеми су катастрофални, али сте их ви направили. Од економије до Косова, све сами порази”, рекао је Ђинђић обраћајући се посланицима Социјалистичке партије Србије и Српске радикалне странке који су критиковали програм нове владе.

„Желимо да покушамо да успоставимо везу између Србије и Косова, односно Албанаца и Србије, и да Србија има неки утицај на Косову и да покушамо да појачамо тај утицај”, поручио је Ђинђић.

На примједбе да није патриота, он је одговарао оштро: „За мене је патриотизам да моја деца остану да живе у мојој земљи, да говоре матерњи језик, а да не морају да иду по белом свету трбухом за крухом. Патриотизам је то да цене моју земљу, да ја са својим пасошем могу да идем поносно преко било које границе. За тај патриотизам ће се ова влада залагати и ми смо у овом смислу велике патриоте”.

Ђинђић је један од оснивача Демократске странке у којој је био председник Извршног одбора, а од јануара 1994. до убиства предсједник ДС.

Био је први, после 1945. године, некомунистички градоначелник Београда, изабран у фебруару 1997. испред коалиције „Заједно”. На тој дужности је био седам мјесеци када је смијењен на захтјев коалиционог партнера СПО.

Ђинђић је био један од ветерана српске опозиције и један од најистакнутијих лидера Демократске опозиције Србије (ДОС), која је поразила режим Слободана Милошевића на савезним и републичким изборима 2000. године.

У првом саопштењу после убиства премијера, Влада Србије је као организаторе и починиоце атентата означила криминалце из такозваног земунског клана, а као коловође групе идентификовала некадашњег команданта распуштене Јединице за специјалне операције (ЈСО) Милорада Улемека Легију, као и вође кринималног „земунског клана” Душана Спасојевића Шиптара и Милета Луковића Кума.

Влада Србије је, такође, саопштила да је тог дана требало да буде потписан налог за хапшење чланова „највеће организоване групе на простору бивше Југославије”, како је означен земунски клан.

Ђинђић је у једном од последњих интервјуа пред убиство, а након неуспелог атентата 24. фебруара 2003. на аутопуту испред Београдске арене, демантовао тврдње да је са такозваним „црвеним береткама”, припадницима ЈСО, склопљен договор да 5. октобра 2000. помогну у збацивању Слободана Милошевића у замjену за „неко право изнад закона”.

Ипак, и у истраживањима новинара медија блиских његовој идеологији, стоји да је кључну улогу у петооктобарским промјенама имао договор са Улемоеком, по којима се његова јединица неће мијешати у овај преврат.

Најзначајнији дио овог интервјуа, који је обављен у Бањој Луци за РТРС, представља Ђинђићево појашњење начина на који међународна заједница откида Космет од Србије, и у којем пророчки објашњава начин на који се предвиђа како ће се српска власт натјерати да Косово призна.

Неколико сати након убиства Ђинђића проглашено је ванредно стање у земљи, које је трајало до 22. априла, када је укинуто на предлог Владе Србије.

Ђинђић је сахрањен 15. марта у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, уз присуство више од 70 страних државних делегација. У погребној поворци на улицама Београда било је више стотина хиљада грађана.

У полицијској акцији „Сабља” ухапшен је (25. марта) атентатор на премијера, бивши помоћник команданта ЈСО Звездан Јовановић (зван Звеки и Змија), његови помагачи и још неколико припадника ЈСО, као и већина припадника земунског и других криминалних група у земљи и расвjетљена нека неразјашњена убиства из протеклих година.

Оптужница против 44 особе које се терете за учешће у убиству премијера Ђинђића подигнута је 21. августа 2003, а први на листи окривљених, Милорад Улемек Легија, предао се српским властима 2. маја 2004. године, недуго после избора Војислава Коштунице за премијера, а након 14 месеци скривања.

Суђење оптуженима за убиство премијера Ђинђића почело је 22. децембра 2003. године у Окружном суду у Београду – Одељење за борбу против организованог криминала. Они су 23. маја 2007. оглашени кривим и првостепеном пресудом осуђени на укупно 378 година затвора.

Бивши командант „црвених беретки” Милорад Улемек осуђен је на 40 година затвора за организовање убиства премијера, а на исту казну затвора осуђен је и непосредни извршилац убиства Звездан Јовановић, бивши Улемеков заменик. Пресуде тој двојици потврдио је и Врховни суд србије 29. децембра 2008. године.

Потврђене су пресуде на 35 година затвора и осталим припадницима земунског клана и бивше ЈСО (Александар Симовић, Владимир Милисављевић Будала, Нинослав Константиновић), изузев Сретку Калинићу коме је пресуда преиначена са 35 на 30 година.

На 30 година осуђени су Милош Симовић, Милан Јуришић Јуре и бивши радник БИА Бранислав Безаревић, док је бивши припадник ЈСО Саша Пејаковић осуђен на осам година затвора. Жељку Тојаги Жмигију казна је смањена са 30 на 15 и Душану Крсмановићу са 30 на 20 година затвора.

Владимир Милисављевић Будала, Сретко Калинић, Милан Јуришић, Нинослав Констатиновић и Милош Симовић осуђени су у одсуству, јер су у бекству.

У јуну прошле године у Загребу је рањен Сретко Калинић, кога су, после опоравка, хрватске власти изручиле Србији. На њега је пуцао, такође, одбегли члан земунског клана Милош Симовић, који је два дана касније, 10. јуна, ухапшен у покушају илегалног преласка границе између Србије и Хрватске. Симовић је упућен у Забелу на издржавање затворске казне.

Припадник земунског клана Дејан Миленковић Багзи, оптужен за учешће у убиству Ђинђића, после вишемесечног скривања ухапшен је у Грчкој средином јула 2004, а седам месеци касније изручен је властима у Београду. У процесу оптуженима за убиство српског премијера Миленковић је био сведок сарадник.

Предсједавајућа већа судија Ната Месаровић рекла је у образложењу да је најтеже сазнање да је предсједника владе могла да убије организована, криминална, непријатељска организација.

Убиство Ђинђића је политичко убиство уперено против државе у коме је учествовао криминализовани дио ЈСО и банда Душана Спасојевића, навела је судија Месаровић.



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор