Обијени прагови господина Шмита

Састанак предсједника Србије са Кристијаном Шмитом је забијање ножа у леђа или излазна стратегија за српског члана Предсједништва БиХ? Коме није јасно да је само и фама око српског јединства довољна – не само да се неутралише Инцко, већ и да Шмит буде посљедњи високи представник?

петак, 10 септембра, 2021 / 08:54

Земаљски поглавар, окупациони намјесник, спорни високи представник за БиХ… Кристијан Шмит, упадљиво обија прагове како би за себе приграбио легитимацију. У недореченој процедури именовања челника ОХР, које треба да дође из Савјета безбједности, дошло је до противљења Русије и, изненађујуће, Кине.

Ове двије суперсиле су изнијеле недвосмислен став да Шмита не сматрају вискоким представником. Он је међутим од првог августа у канцеларији и западне земље у томе не виде ништа спорно.

Противљење Шмиту се накалемило на фамозно српско јединство, које је направљено као одговор на Инцково наметање одредби у кривични закон државне заједнице о вербалном деликту против одлука антисрпског трибунала из Хага.

Заправо то је допуна кривичног закона која се може комотно звати "закон против негирања термина геноцид за догађаје у Сребреници из јула 1995. године". Након 12 година на стану и храни, те прављења нејестиве папазјаније, Инцко је просто побјегао, остављајући да се тим бави неко други.

А тај упорно тражи некога ко има већи утицај на Србе у Српској, од Русије и Кине заједно.

Шмит код Порфирија

Оштра реакција из Републике Српске очито је забринула Шмита. Он на сваки начин тражи адресу која би му помогла да буде прихваћен од српске стране.

Најдрастичнији је примјер његове посјете Патријарху српском Порфирију, са којим је, ако пратимо саопштење ОХР, "размијено виђења и мишљења о региону".

Потпуно је ван разума да се Шмит састаје са црквеним великодостојником и институцијом са којом се нису састајали његови претходници. Бар не у више него јасно политичком смислу, односно лобирању, које за циљ има поткопавање и смисао одлучности Милорада Додика да се са "господином Кристијаном" и "дипломатом Шмитом" не састаје.

У овом тренутку, једино разумно оправдање је да то чини како би нашао неког, ко има утицај на Републику Српску, а могао би "рећи неку лијепу за њега".

Шмит код Вучића

По истом кључу се може посматрати посјета предсједнику Србије. Александар Вучић га је пријемом, практично, прихватио као високог представника. Са те стране Вучић је окрњио Додикове тежње да оспори Шмита као таквог.

Тврдњу да је Вучић главна адреса појачавају најаве да му на ноге ускоро долазе Ангела Меркел, одлазећа канцеларка Њемачке и Урсула фон дер Лајен, предсједница Европске комисије.

Вучић своју конструктивност (у очима западне Европе) може наплатити на разне начине, а могуће да од Шмита очекује да БиХ уведе у Отворени Балкан (донедавно знан као Мали Шенген), односно да утиче на факторе из Ефбиха, који се томе противе. У саопштењу из ОХР се може прочитати да је:

Високи представник такође је изразио подршку иницијативама усмјереним ка регионалној интеграцији свих земаља на Западном Балкану, која треба да буде инклузивна и да представља корак напријед ка европској интеграцији.

Шмит код Додика

Оно што је упадљиво да Додик, по обичају, нема излазну стратегију. Са тим у вези је још упадљивије да он не зна водити никакву политику сем оне која се односи на дизање властитог рејтинга пред изборе, што чини на најпримитивнији начин користећи причу о независности, без обзира колико је велика опасност која се са друге стране налази.

То некако функционише док је у питању Инцково наметање "закона" који је споран и по питању саме проводивости. Долазак Шмита је искориштен да се прикрије недостатак било каквог плана у вези са борбом против "Инцковог закона".

Ту је крај, јер тешко је наћи нову тему на која би требала бити замјенска "најважнија тема на свијету". Додик није изнио било шта што би могло да буде замјена за прихватање Шмита. Зато, уколико до прихватања његовога ауторитета дође без квалитетне припреме и некаквог уступка од стране Запада (идеално би било укидање "Инцковог закона"), сахрањује Додикову политичку каријеру прије свих рокова.

Јасан је труд да се нагласи како је Додиков одлазак код Вучића у Београд "редовна консултација", гдје ће се причати о новоизмишљеном празнику (15.09.), односно да се у његовој агенди око несретања са Шмитом ништа не мијења. Предсједник Србије је, опет, са своје стране јасно набацио шлагворт и пребацио ауторитет, рекавши да је деблокада органа државне заједнице "питање за Додика".

Шмит код опозиције

Просто је невјероватно да немамо ни једну опозициону странку, која би отворено одбацила ОХР и своју политику градила на још тврђим позицијама националне одговорности. Како према колонијалној управи, тако и у националним ставовима у односу на владајуће, који су више него наглашено естрадни.

Ту је огроман празан простор, што се види у наглом преузимању бирачког тијела СДС од стране УС, али и никаквом конкретном дјеловању владајуће коалиције по националним питањима.

Као да је био позив на релаксацију "српског јединства" у бојкоту ОХР, Шмита и Ефбиховаца; Мирко Шаровић из СДС, који је Шмита дочекао са "видјећемо како ће радити, па ћемо се према њему тако понашати"; почиње да хвали Вучића како "мисли на српски народ и ради на рјешењу више од неких предсједника партија у Српској".

ПДП је у неколико наврата избацио неуобичајено националне ставове и критику ОХР. Углавном Инцковог законодавства, али не и Шмита. Бранислав Бореновић из ПДП, са предсједништвом странке иза себе, тражи рјешење од владајућих на нивоу државне заједнице гдје је и он посланик, а истовремено изјављује да са "Шмитом треба разговарати".

Шмит код медија

То све звучи превише Конрад Аденауеровски и уопште јуесејдовски за бирачко тијело у Српској, те СНСД то не престаје да користи. Тако је Додик у наступу на РТРС само кратко говорио о Шмиту код Вучића, а остатак је посветио блаћењу опозиције.

Опозиција, пак, заузима став да је криза оно што Додику одговара и да је он нема намјеру рјешавати, него само продубљивати. То јесте истина, јер се већина аргумената "чувара Српске" излизала, а ново нацонално естрадисање без икакве суштине је досадно и неубједљиво бирачком тијелу. С тим што опозиција сама сакрива своју изновну пасивну улогу у процесу. Посебно, у оквиру тога, уздржан и млак став према ОХР иза којег стоје дизгини и логистика Запада.

Медији наклоњени владајућима као што је АТВ, срачунато су дали мању пажњу овом догађају, него што он то објективно заслужује. Тако вијести ове телевизије почињу са призорима пожаришта болнице у Тетову, а тек је друга вијест да је "њемачки дипломата" примљен у Србији код предсједника и патријарха.

У оквиру тога, АТВ емитује исјечак Додиковог гостовања на РТРС, гдје каже да се и даље неће састајати са Шмитом, па зато није ишао на Блед, али ће ићи у Мађарску јер има дојаву да га тамо неће бити.

БН ТВ ејдовско-шифтуншки Шмита редовно назива "високи представник" без икакве упитности коју оправдано даје позиција Кине и Русије. Наравно, он је неупитан ауторитет у Ефбиху, чије параудбашке перјанице и марионете страног утицаја, као што су Авдо Авдић и Драган Мектић, ова телевизија промовише као личности које имају шта да кажу.

Шмит код Меркелове

ОХР и Шмит су ауторитет, како за политичаре из Ефбиха, који захтијевају његово активно укључивање у смјени Додика (Џаферовић) и наметању закона (Комшић); а још и више за медије. Они су неутаживи у својој хистеричној размажености, а хушкање грађанина СР Њемачке су замијенили отвореном критиком, након његовог иступа у матици, када је рекао да би изборни закон требало осигурати против избора хрватског члана предсједништва муслиманским гласовима.

Ефбиховци би, заправо то је за њих готов посао, да Кристијан Шмит буде српски члан Предсједништва државне заједнице.

Оно што је трагика за Републику Српску, јесте што га високим представником, без икакве врсте ограде или звјездице као у случају понижења око Косова*, назива и јавни медијски сервис Србије – РТС. Још трагичније јесте, што је то титуларно преписивање са најаве службе предсједника Србије. Не само да је могло, већ се морало наћи неко друго, дипломатско рјешење за Шмитов потпис.

Додуше, и у Србији је његовој посјети дата много мања пажња, него прављењу фабрике вакцина у Земуну, рецимо. На Твитер профилу Александра Вучића није ни поменут сусрет са Шмитом, али би слон у стакларској радњи било сакривање утицаја Њемачке на њега. Одлазећа канцеларка Ангела Меркел добија салве похвала од првог човјека СНС, који говори о њеној заоставштини, а ускоро ће га и походити прије него оде у Тирану.

Приштина ће остати негдје између, а Кристијан Шмит као отворен избор Ангеле Меркел, у Сарајеву. Умјесто код куће.

Ту је Кристијан Шмит њена најопипљивија заоставштина, која ће сасвим сигурно као политички проблем остати Србима.

Шмит код куће?

Шмита би, да се разумијемо, најбоље било видјети у папучама у сопственој кући. То је и, у начелу, поручио и Вучић. То је несумњиво став са којим се слаже већина Срба у свим државама свијета.

Аутогол епских и глобалних размјера, те несагледивих дипломатских посљедица, био да сами Срби преко ноћи прихвате Кристијана Шмита, којег су одбациле Русија и Кина. А Вучић је овим пријемом у вили Мир у Београду ту играо по танкој линији, ако је титулисањем Шмита као "високог представника" није и прешао.

Кад сте на власти, барем теоретски можете сносити посљедице за противљење ОХР, па би опозиција у Српској ту требала да истјерује власт на чистину, без ризика по себе. У противном се упорно квалификују за самоискључивање са свих позиција гдје би могли имати утицај.

Одговорност је највећа на носиоцима власти, а ефекат српског јединства не треба користити за дневнополитичко повлачење по блату, јер је јасно да се од њега препао и индивидуалац Шмит, а на њега нема јасан одговор ни Запад.

За наставак сарадње у оквиру непотребних и прескупих институција државне заједнице у Сарајстану, сада је мало да се повуче искључиво "Инцков закон". Политика из Републике Српске би јединствено требала захтијевати јасан датум када је Кристијан Шмит у авиону за своју земљу, као посљедњи високи представник.