Обама у Русији: Муко моја, пређи на другога

Предсједник САД, Барак Обама, апеловао данас током другог дана посјете Москви, да САД и Русија превазиђу неповјерење из времена Хладног рата и изграде истинско глобално партнерство, залажући се за "ресетовање" напетих односа.

Пише: Огњен Савић

Наравно, главни разлог зашто се то до сада није десило, јесте агресивно и крајње нетолерантно понашање Америке, која није показала ни зрнце уважавања за остале учеснике глобалнополитичке шаховске партије. Прије свега према Русији.

САД су настојале капитализовати свој тријумф у Хладном рату, све док саме нису поклекле и изгубиле снагу коју су посједовале деведесетих. Довољно је пратити филмску продукцију, па да се види да је хладноратовски менталитет нешто што САД не само да нису превазишле, него га и његују код својих грађана.

Зато је Обамина изјава неколико дана пред полазак у Москву, у којој оптужује Путина да је "једном ногом у хладноратовском менталитету", била прије свега намијењена домаћој публици, којој се намјеравао представити као оштар спољнополитички играч и достојан насљедник својих претходника.

"Америка жели снажну, мирољубиву и напредну Русију. Американци и Руси дијеле заједничке интересе", рекао је Обама у говору студентима московске Нове економске школе, прије тога сасвим непропорционално нахваливши државничке вјештине у састанку са Путином, који га упадљиво није гледао у очи.

Одмах након поруке московским студентима, предсједник САД је заборавио своје ријечи. Рекао је шта жели од других, те наставио са агресивном агендом своје земље. Он је позвао Русију да се придружи Америци у обустави ширења нуклеарног оружја и спречавању Сјеверне Кореје и Ирана да га произведу.

"Уколико пријетња од иранског нуклеарног и балистичког ракетног програма буде елиминисана, нестаће и потреба за развојем ракетне одбране у Европи", нагласио је амерички лидер.

Ова изјава је посебно битна, будући да је изградња ракетног штита у Пољској и Чешкој, један од главних каменова спотицања у односима између двије земље, а Обама се представљао, и и даље то чини, као симбол прекретнице у америчкој спољној политици.

Пракса, међутим, редовно демантује првог црнца у Бијелој кући, јер су САД у циљу "рјешавања кризе" око ракетног штита у Европи, Русији понудили "компромисно рјешење" да Американци поставе радарске станице на руској територији (!?). Тако је ова изјава само вербалистичко оправдавање ракетног штита, пошто је готово немогуће очекивати да Русија притишће Иран онолико колико то САД желе.

Без обзира што су САД коначно попустиле и обавезале се на смањење броја нуклеарних глава, главни краткорочни Обаминог доласка био је да испослује одобрење за превоз убојних средстава за Авганистан, преко територије Русије.

Својим традиционално јаким утицајем у централној Азији, Кремљ је заправо приморао Обаму на овакав потез. Прије свега враћањем Киргистана у сферу свог утицаја, гдје су тамошње власти прво отказале гостопримство америчким снагама у ваздушној луци Манас, да би потом потписале споразум да исту САД могу користити, али само за превоз неубојитих средстава.

Обама није имао куд, него да тражи руску дозволу за прелет преко територије, што ће им, како је рекао, "уштедити вријеме, новац и људство". У питању је потез, који би прије деведесетих био немогућ, а у току истих би се сматрао понижењем за САД.

Москви никако не одговара хаотично стање у Авганистану, из којег се исламистички тероризам и дрога преливају у Русију, кроз порозне границе централноазијских земаља. Стога, у још увијек прилично хаотичном унутрашњеполитичком стању у Русији, наслијеђеном из Јељциновог колапса привреде и безбједносног система, њима одговара да САД тренутно раде тај прљави посао у који су се преамбициозно уплеле.

Русија је такође подржала од Американаца инспирисану резолуцију у Савјету безбједности, којом се пооштравају санкције према Сјеверној Кореји, због њеног повратка нуклеарном програму. Кремљу не одговара још један сусјед са нуклеарним капацитетом, поготово на руској далекоисточној граници, на којој је евидентно демографско повлачење.

Са Ираном је ствар нешто другачија, будући да Русија склапа уносне послове са режимом у Техерану, те одржавајући коректне односе са тамошњим властима, спречава ширење исламског екстремизма, који јој је наносио готово понижавајуће поразе на Кавказу деведесетих.

Обама је у обраћању студентима у Москви, наставио са америчким сладуњавим причицама, те представио визију свијета којој, по његовом мишљењу, они треба да теже.

"Будућност не припада онима који окупљају војске на бојишту или сакривају пројектиле испод земље. Будућност припада младима који су образовани и посједују машту за стварање", рекао је предсједник САД, док су озбиљни људи вјероватно тражили врећицу за повраћање или се цијепали од смијеха.

Многи ће поново наћи да је такав приступ крајње лицемјеран, обзиром да је Обама у говору пажљиво избјегао критиковање Кремља, и поновио да САД не покушавају да силом наметну систем владавине било којој другој земљи.

Он је, између осталог, у свом говору нагласио да успјех у 21. вијеку зависи од економија које функционишу у оквирима закона, што се уклапа у његову унутрашњополитичку агенду, односно разрачунавање са офшор компанијама које су уз систем тзв. либералног капитализма, бацили некада моћну америчку привреду у живо блато.

Овај састанак је важан почетак у логичној и неопходној прерасподјели планетарне моћи између Русије и САД, али уз неслагање око суверенитета држава у Србији и Грузији, непрестаних затезања о пријему Русије у СТО (које наличи на преговоре Турске и ЕУ), те само два одсто Руса који вјерују да Обама може донијети побољшање односа двије земље; још је дуг и тежак посао на умлачавању "врућег мира", који већ двије деценије траје између ових суперсила.