О српским неолибералима или како то да се зид маже на хлеб, а Косово не?

Пише: Александар Ђокић

"Косово се не маже на хлеб" може бити њихова максима, поклич који сажима усмереност овог дела српске елите према животним питањима, која се само замагљују дискурсом заснованим на свету идеја. Одједном је парче зграде, један зид на коме су навијачке групе нешто нацртале, постао срж проблема. У истом тренутку, Влада Србије предлаже нови закон о референдуму у коме мањина може доносити одлуке у име већине и то зато што се оправдано боји да ће референдум око измене Устава, најављен за јануар, пропасти због бојкота.

Нису нам потребне теорије завере, уопште је неважно да ли је Влада Србије намерно изабрала тренутак да у медијској какофонији око пуког зида донесе ову недемократску и непопуларну одлуку или су се та два догађаја сасвим случајно поклопила.

Суштина је у томе да српски неолиберали ступају у крсташки рат против хрпе омалтерисаних цигала, чија фасада не мења ама баш ништа у нашој реалности, док на најаву гажења демократских начела у сопственој држави ћуте. Будући да је тренутни парламент Србије фактички једнопартијски, сваки предлог Владе може бити прихваћен без икакве истинске расправе и без проблема. Актуелни сазив Скупштине, који је такође изабран мањином изашлих бирача, услед бојкота избора, представља нелегитимну институцију гуменог печата.

У таквим условима српски неолиберали су свеједно кренули на зид, а не на Владу, због чега? Да ли их лик Ратка Младића, који издржава затворску казну, више плаши од слике психички неуравнотеженог аутократе који је тренутно на власти у Србији? Ако Ратко Младић није правилан узор новим генерацијама значи ли то да Александар Вучић јесте? Зид се не маже на хлеб и зид не угрожава, свакако не више од табле фашистичком квислингу Аћиф-ефендији у Новом Пазару, иначе етничком Албанцу који је учествовао у пројекту изградње Велике Албаније под протекцијом Мусолинија, коју из неког разлога нико не покушава да уклони или вандализује. Тема колаборационизма на нашим просторима у Другом светском рату је сложена, а као аксиом можемо усвојити следећу тврдњу: једнопартијски комунистички режим је за колаборационисте проглашавао и истинске злочинце, као и своје политичке супарнике.

Приликом расправе о постављању табле Аћиф-ефендији, госпођа Аида Ћоровић, чији ангажман у борби против исламизма и бошњачког национализма ценим, направила је компарацију између рехабилитације генерала Драгољуба Михаиловића и поменутог Аћифа Хаџиахметовића. Она је пошла од постулата да је бошњачки национализам реакција на српски, а да је рехабилитација Михаиловића, према томе, националистички чин. Ако кренемо тим путем, и мурал Ратку Младићу је реакција на три деценије покушаја да се српска нација представи геноцидном, а сваки њен политички пројекат и структура као непожељни. Тридесет година приписивања целокупне кривице за крвави грађански рат на простору бивше Југославије, озваничење тог пропагандног наратива кроз ангажман међународног суда у Хагу, произвело је реакцију у виду хероизације сваког српског хашког оптуженика без обзира на његову кривицу или невиност.

Због чега српски неолиберали виде реакцију бошњачког национализма на српски, чије је постојање међу владајућим круговима у Београду уопште спорно, док се рехабилитација генерала Михаиловића не мора тумачити у контексту национализма, већ као демократски и цивилизацијски чин да се политички неистомишљеници не могу проглашавати издајницима, док притом не примећују или не признају хероизацију Ратка Младића као реакцију на систематску сатанизацију читаве српске нације?

Да ли само припадници српске нације морају да трпе, да ли само они немају право на природну реакцију, на револт, на основне законе колективне психологије? Зашто се у легитимној политичкој расправи о надлежностима Републике Српске постулира њена наводна геноцидност, а да истовремено никоме не пада на памет да представи муслиманску Босну као остатак злочиначке Османске империје и тиме оспори Бошњацима право на сопствени политички пројекат?

Уколико прихватимо да су Срби исто људи као и Бошњаци, те да имају исту тенденцију да реагују када су изазвани као и Бошњаци, схватићемо зашто постоји мурал Ратку Младићу, исто као што је госпођа Аида Ћоровић схватила зашто постоји табла Аћифу Бљути, кога Бошњаци називају Хаџиахметовићем, то јест ефендијом. Уместо тога да разумеју сопствене суграђане и њихове мотиве за подршку мурала Ратку Младићу, српски неолиберали, неспремни на било који облик критичког мишљења и сагледавања становишта другог, извршили су репродукцију личних убеђења да српска нација почива на геноциду и злочину, па су мурал протумачили као величање тих уображених негативних тенденција.

Међутим, у политичкој реалности Србије, један мурал бледи пред пројектом закона који би омогућио да Србија склизне дубље на путу ка ауторитарности. Укидање неопходног прага од већине изашлих бирача како би референдум био успешан отвара једнопартијском систему у Србији могућност да мења Устав и законе, не везујући их за изборне циклусе и програме, већ путем плебисцита, као што се то ради у правим диктатурама.

Српски неолиберали су још имали дрскости не само да игноришу овај предлог закона, већ и да исмевају грађане који су им скренули пажњу на то да се баве зидовима уместо политичком реалношћу у Србији. Они су пред најављеним гажењем демократије неми зато што идентитетска питања стављају испред функционисања политичког система.

Једини начин да се доношење овог закона спречи, а предлог је већ поред СНС-овске Владе подржао и Ивица Дачић, управо јесте подизање гласа против њега и евентуални протести. Дебатама о зиду скреће се пажња са једног од најважнијих политичких питања у Србији у овом тренутку. Сходно томе и јесте небитно да ли је рат против зида јуче започет случајно или намерно, јер српски неолиберали не намеравају да се успротиве хибридном режиму Александра Вучића. Они ратују против авети, док стварне проблеме игноришу.