О – као окупација

Да ли постоји било ко здраве памети (са нагласком на здравље) ко сматра да је нормално да, пазите сада:

Четврт вијека након ратификације споразума из Дејтона у Паризу, дакле не на Аранђеловдан 21. новембра, већ 15. децембра, да се без икакве озбиљне јавне расправе о инсталацији у простору, у Бањој Луци, опет, без бар дугорочније најаве о томе јавности, постави нови "споменик"?

И то "споменик миру"?!

Ни мање ни више. Како се испоставља, споменик је добио сагласност и локалних власти и универзитета. Он није онакав какав је замишљао нови градоначелник који дужност преузима сутра (три војника у три различите боје), већ је у питању једно обично, тродимензионално слово О у сред државне својине.

Није нам намјера на првом мјесту расправљати о његовој естетици, већ указати на чињенице да споменик миру подиже Фондација удружене жене, за паре Америчке владине агенције за међународни развој и Међународне организације за миграције?!

Зашто?

Са којом симболиком, којом поруком и у сврху обиљежавања чега?

Ако се мисли на ванинституционални јавашлук, непоштовање основних комуналних и цивилизацијских прописа, крајње непосједовање осјећаја за естетику у времену и простору, а онда и потпуну подређеност страном фактору и културни геноцид над српским народом – овај споменик то све оличава.

Пројекте овог типа, крајње јефтине и незахтјевне за изведбу, а намијењене да уљепшавају неки простор, изводе се у богатијим или културнијим срединама на мјесечној бази. Попут недалеко одатле направљеног сједилишта или својеврсног кеја преко пута тврђаве Кастел, које су такође имали везе са Универзитетом у Бањој Луци.

То се свугдје у свијету ради, али то нико не назива спомеником. И то још и миру! Поготово да ово О буде споменик једном од најзначајнијих датума у новијој историји српског народа и његових непосредних сусједа. То је, без обзира на симпатичност новитета у несимпатичној и културно полтроничној касаби каква је Бања Лука, недостојна материјализација за прокламовани повод.

Код нас се још прича о реду кишобрана изнад Господске улице, као о културном догађају. Но, оно што је видљиво на први поглед, јесте да овако нешто никад не би било могуће у САД, које то финансирају.

Прије свега да се, на било чију иницијативу, направи инсталација у простору, која се још назива и "клупа мира", а да јој не можете приступити ни на један начин, до преко закаљужене ливаде која се покривала новом травом колико се могло. (?!) При том нико није утврдио у чијој надлежности је сигурност и одржавање овог објекта у будућности?

Управо су зелену површину у непосредном сусједству Правног факултета УНИБЛ, радови на постављању овог "споменика" и његово "свечано отварање" претворили у свињац. И то ће се само погоршати.

Са друге стране, ником од оних који су се сликали и производили вијест, није пало на памет да примјети како "мултиетнички" опредјељен УСАИД опет пише српски језик искључиво латиницом?

До када се у јавном простору намјерава кршити чак и од високог представника наметнути амандман на Устав РС о равноправности писама? Што се није десило да текст уз "споменик" не буде на енглеском, већ ето случајно кинеским језиком?

Ово је споменик миру, таман колико и онај "споменик" испред Народне и универзитетске библиотеке и Музеја РС, који су сами себи, такође уз подршку локалних власти, поставили агресори и окупатори из Велике Британије.

Ником није јасна ни симболика застава у зениту овог прстена на трави. Ко су три државе које изостају, обзиром да Уједињене народе чине 193 земље, од којих је Босна и Херцеговина посљедња примљена у чланство? Застава на овом "споменику" има 190. Америчка не недостаје.

Заправо не може бити говора ни о симболици УН, а ни о америчком избору застава, обзиром да САД признају 195 земаља, а Ватикан, који се налази на овом своду са својом заставом, није чланица УН. Тако да је то исто скупи што више заставица и зачас залијепи симболика, којим одише читаво ово остварење и то је његова стилска досљедност.

Прије 25 година савез ентитета познат као САД, дакле оних који су "спомен-клупу" платили, извршио је агресију на Републику Српску, мијешајући се у грађански рат. Послије је уцјенама углављен мир у ваздуховној бази Рајт Петерсон, ентитет Охајо.

Прије 21 годину, овај пут и међународно правно непобитно, САД су заједно са својим НАТО сателитима извршила агресију на међународно признату Савезну Републику Југославију. Њеној федералној јединици Србији, војно заузели јужну покрајину, гдје се и даље налазе окупационе трупе САД и НАТО.

Није проблем зато, ни што се недостојно обиљежава споразум о миру, већ што истовремено у Бањој Луци нема ни један споменик на жртве НАТО агресије. Како у Српској, тако и у Србији. Нема споменик ни борцима ВРС.

Ако ништа, за утјеху је да је таблица са натписом о чему се ради, већ 20. децембра када је настала наша насловна фотографија, уклоњена са лица мјеста од стране непознатих починилаца.

Уколико тако, срећом, остане, требало би размислити о томе да се зелена површина гдје је посађено ово слово О, претвори у Парк српског писма.

Што да се ова срамота и понижење не исправе тако, да се у простор уграде и друга од наших 30 слова, која би могла бити кориштена као клупе или објекти за фотографисање? Уклапа се у високошколски амбијент и обалу Врбаса.

Радити, дакако, бетоном који би се изоловао од влаге, да све буде и љепше, употребније и јефтиније од овог што су нам за мале паре и превише присуства у медијима страни окупатори продали као споменик Дејтону.

.Колико ли је биједно што се уопште усуђујемо надати у тако нешто?