О Иву Ћипику (1867-1923)

Ћипико је далматинска млетачка породица, чије се племство спомиње 1235. године и по предању су из Рима. У једном ћирилском рукопису се помињу као Ципчићи.

недеља, фебруар 25, 2018 / 00:42

Иво, потомак осиромашених племића родиосе у Каштелу Новом, тј. оронулом замку. Његов ђед Јанко Ћипико је био гуслар. Чак и штампао своје пјесеме у посебним књигама.

Првобитно су Ива послали у сјемениште, да би осиромашену породицу ослободили једних уста. Атмосфера манастира га гуши и он као потомак посрнулих, аутономашки оријентисаих племића, задиркиван од сеоске дјеце постаје потпуно анационалан.

Каже да је "почео сумњати у вјерске истине" и да му је спас дошао од католичног попа, који му је кришом почео протурати Шапчанина, Милићевића и народне пјесме са Косова.

"И Косово поможе…"

Напустио је сјемениште и отишао да буде лугар на Брачу. Ради и чита, те се са већ преваљених тридесетак појављује као готов писац. Инспирацију је нашао у Лазаревићевим приповјеткама. По његовом мишљењу проза мора бити "чисто народна", и уз умјетнички ефекат имати и реалну, патриотско-утилитарну функцију.

Опредијелио се за Србе и Србију, те међу њима и у њој стиче књежевну славу. Клер и Аустрија га прогањају због слободоумних идеја, те је непрестанце премјештан из мјеста у мјесто, радећи као "ћесарски краљевски надшумар".

Слуша Скерлићеве савјете за објављивање прича, те их прерађује и проче. Појављује се у књижевности 1897. са причом "Биједа". Најплодније и најживљи му јепериод од 1905-1908. када пише Пауке и ужива у свом посматрању сељака и природе, у саживљавању са њима кроз дуге шетње и блуђења. У Србији је и са војском, те бјежи и на Крф, али на сву срећу не преко Албаније.

Тамо га муче озбиљне слутње и сумње у побједу Српске војске, коју поистовјећује са самим својим животом.

Послије побједе, живи ситуирано као министарски инспектор у Влади Краљевнине Срба, Хрвата и Словенаца. Умире прије своје мајке, измучен шећерном болешћу и раком желуца.



Оставите одговор