О Бањалучкој мљекари, за "алцхајмерозне"

Зашто радници и произвођачи млијека нису постали дионичари Мљекаре?

Пише Витомир Марковић

Давно сам, слушајући једног лијечника, прибиљежио да је основни проблем Алцхајмерове болести немогућност призивања запамћених информација.

Од те болести као да су обољели сви они који указују на криминалне приватизације, уништена предузећа, уништену пољопривреду, итд. Нико од њих никада да помене некадашњу Бањалучку мљекару. Можда би за њих прави израз био алцхајмерични или алцхајмерозни на Бањалучку мљекару.

Мене заиста иритира када Мирко Шаровић (министар трговине у СМ БиХ) каже да „треба да се зна да се за један килограм ливањског сира потроши дванаест литара млијека“. Добро је, значи, производити сир јер се кроз њега на тржиште пласирају велике количине млијека. А и дугог је рока, није кварљив. Ја се питам да ли се Мирко Шаровић сјећа да је постојала Бањалучка мљекара која је била препознатљива по производњи сира траписта. Постојала је мљекара која је имала технологију, капацитете и стручну радну снагу за производњу сира у великим количинама. Да ли су и грађани Бањалуке постали „алцхајмерозни“ па су заборавили ту своју мљекару и њене производе?

Ја сам у посједу једне дивне књиге која носи назив:

„120 година производње и прераде млијека на подручју дјеловања бањолучке мљекаре“

Таман када помислиш да си све спознао прочиташ неку књигу и значајно прошириш видокруге. Наводим реченицу из предговора те књиге: „При томе треба истаћи и специфичност „Мљекаре“ коју је добила по производњи сира „класик-трапист“, у чему је ексклузивна у Југославији“. Штампање те монографије је завршено у марту 1992. године.

Бањалучка мљекара је, може се рећи, преживјела рат, али је уништена послије рата.
Одмах по завршетку рата кренуло се са њеним уништавањем, а то је било вријеме када је странка Мирка Шаровића била на власти. И сви који су касније били на власти радили су на њеном уништавању док је нису докрајчили.

Да је њено уништавање криминално доказујем и дио текста из Монографије који се тиче организације мљекаре (страна 394):

„Као што је већ наведено, „Мљекара“ Бања лука у току свог развојног пута пословала је у разним статусним облицима, а од 9.8.1991.године послује као дионичко друштво у мјешовитој својини. Међутим, стварни почетак рада у новом статусном облику услиједио је почетком фебруара 1992. године, након одржавања Скупштине дионичара и избора Управног одбора као извршног органа Скупштине“.

Када сам претходно прочитао, а то је било прије пар мјесеци, сјетио сам се дружења са Миодрагом Рогићем. Он је свој радни вијек провео у некадашњем АИПК, а највише у Бањалучкој мљекари гдје је по други пут директор био од 1981. до 1990.г. Када је мени 1998. године одобрен УСАИД кредит настојао ми је помоћи са својим савјетима и искуством. Пошто је он био родом из Ужица са њим сам обишао неколико мљекара у Ужицу, Севојну, Пожеги, Бајиној Башти.

Ја нисам био заборавио, а читање Монографије ме је само подсјетило, шта ми је он причао у вези Бањалучке мљекаре. Говорио ми је да су сви радници мљекаре одвајали од плата, куповали дионице и били преузели Бањалучку мљекару. Он лично је био много уложио. По завршетку рата било је нормално да Мљекара настави радити како је била успостављена организација пред сам рат – као дионичко друштво. Причао ми је да је чинио силне напоре да то буде тако. И није успио.

Сматрам да сам био свједок тога да су то његово силно настојање и безуспјешна борба оставили посљедице на његово здравље.

Ових дана видимо да је Удружење малих акционара на челу са Небојшом Југовићем покренуло активности. Указивали су на штетну улогу РТРС. Акционари Бањалучке мљекаре би требали провјерити да ли су и они укључени у то Удружење. Да их и Небојша Југовић случајно није заборавио.

Хајде да цјелокупну спознају учиним још тужнијом па ћу навести још један пасус из предговора Монографије, а који је потписао тадашњи директор Миле Мрђа:

„Док су раније статусне промјене имале више карактер политичко-друштвених кретања, дотле је својинска трансформација и прелазак Мљекаре из друштвеног у власништво дионичара свакако један нови квалитет. У даљем развоју биће неопходно да и произвођачи млијека постану дионичари Мљекаре“.

Каква грандиозна визија! Да и произвођачи млијека буду акционари! На овим принципима се базира успјех америчке економије.

Видимо да један диван примјер акционарства није могао заживјети у пракси. А због чега? Због бандита који то нису дозволили!

Свој глас протеста дижем до неба, а из дубине вичем! De profundis clamavi!