Ново издање Библије на српском

Мада би опис "потпуно српско Свето писмо Старог и Новог завjета – пуна Библија" могао на први поглед да збуни понеког читаоца и наведе га на погрешне закључке, ријечима које је употребио умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије да опише најновије издање Светог писма Старог и Новог завјета, циљ је да истакну да су први пут на савременом српском језику у састав Библије ушле и девтероканонске, другоканонске књиге.

Ради се о књигама из ширег канона, за које је објашњено, да не би било забуне и погрешних тумачења, да нису никакви апокрифи, "како понекад неки из незнања или злонамјерно, говоре и пишу".

Девтероканонске књиге, наиме, јесу књиге или дијелови књига Старог завјета који се налазе у грчкој Библији, Септуагинти, одакле су преузете и у црквенословенском и руском преводу Светог писма.

Ових књига нема у јеврејској Библији, као ни у каснијим протестантским издањима, а будући да је Ђура Даничић преводио по налогу протестантског Библијског друштва, нема их ни у његовом преводу Старог завјета.

Другоканонске књиге, иначе, преузеле су и Православна и Римокатоличка црква.

Протођакон Радомир Ракић, дугогодишњи секретар Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог завјета, према чијој смо "Библијској енциклопедији" дали дефиницију другоканонских књига, каже да су поједини дијелови ових списа одавно у литургијској употреби.

"Свеправославни сабор још није донио коначну одлуку какав је статус девтероканонских књига, али како се оне користе на богослужењима, поготову Премудрости Соломонове, не можемо да кажемо да су безначајне. Оне су поучне, корисне за духовно узгајање. Македонци су, на примјер, деведесетих прошлог вијека штампали Стари и Нови завјет и међу старозавјетним књигама имају и ове", објашњава отац Радомир Ракић.

У новом издању Светог архијерејског синода, девтероканонске књиге превели су митрополит црногорско-приморски Амфилохије и умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије.

Стари завјет донијет је у преводу Ђуре Даничића, а Нови завјет у преводу синодске комисије, у којој је отац Радомир био секретар.

Та стручна комисија, основана почетком шездесетих година, састављена од црквених великодостојника, теолога и професора, свој превод Новог завјета објавила је први пут 1984. године.

"Вук Караџић је преводећи Нови завет са црквенословенског оставио многе турцизме, има их 38, и њих је требало замијенити. Остављао је, затим, старословенске ријечи, рецимо, каже апостоли су стајали на брегу, а није на брегу него на обали, ‘берег’ на старословенском значи обала. Вук је све вишесложне ријечи занемарио. Цјеломудрије, сва мудрост, што је филозофски израз, или смиреноумље, монашки израз, за њега не постоје. Без обзира на то, Вук је највећи мисионар у оном времену, он је мали апостол. У оно време почели су се појављивати унијати који су ишли по пијацама у Војводини и дијелили неке своје књижице и Вук је тачно осјетио да би језик Светог писма требало приближити народу", објашњава отац Радомир.

Мада су чланови комисије имали пред собом преводе на различитим језицима, руском, латинском, бугарском, италијанском, француском, енглеском, њемачком, главни предложак било је издање Новог завјета Цариградске патријаршије из 1908. године.

"Питкост језика, његова арома, сачувана је и за то треба да будемо захвални тој комисији, а нарочито блаженопочившем патријарху Павлу који нас је све вријеме окупљао. Једанпут недељно бисмо се састајали и ту није било поговора да би неко одсуствовао. То је била његова највећа заслуга и ту је он себи подигао споменик. Може неко сада дати свој превод, али ово је превод који је аутентичан, од Цркве признат. Стари завјет није Црквом признат, ми га користимо, али није донијета одлука Светог Архијерејског Сабора: овај превод користите, а онај можете користити", наглашава отац Радомир.

Владика Атанасије најавио је да би комисија Светог синода за превод Светог писма требало да настави свој рад и додаје да су, у међувремену, неки појединци превели поједине књиге Старог завјета, попут Књиге постања, коју је он превео са јеврејског и грчког или Псалама, преведених са грчког језика.

Бакотићеви стихови, Чарнићев перфекат

Међу познатије преводе Новог завјета спадају они које су радили протојереј Димитрије Стефановић, објављен 1934, професор др Емилијан Чарнић, штампан 1973, као и превод Светог писма Старог и Новог завјета Луја Бакотића из 1933. године.

"Бакотић је први и једини који је преводио пјеснички. У његовом преводу сва она пјесничка мјеста из Библије су и графички поређана као пјесма. Мој професор, Емилијан Чарнић, на примјер, није преводио у аористу, Христос дође, или у имперфекту, него у перфекту, Христос је дошао, што је, по мом мишљењу, мање ритмично", прича протођакон Радомир Ракић.